Иритантна појава да иста песма једног те истог извођача може да се нађе у мали милион верзија, ремикса, римејкова; што најобичнијем човеку-слушаоцу ствара пролив када хоће да пронађе песму коју је чуо а успео је некако да сазна име извођача и назив песме.

Најсликовитији опис српских фудбалских репрезентативаца и наших надања на светским првенствима. Тако последњих 30 година. И тако ће бити докле год их уздижемо у звезде.

Kad na minus 10 zapalis prdez.

Kafanskih "evo još 5 minuta" pred fajront.

Kompozicija čijih je 90% inspirisano (samo iste note/akordi u istoj kombinaciji) nekim grandžom ili metalom. Frontmen, nadajući se da je buduće Kurt Mladenović, piše političko-socijalni-ljubavni-angst tekst o stvarima u koje se ni sam ne razume dovoljno. Naslov je jedna reč, jer to dodaje mistiku celoj stvari, a u stvari se radi o manjku kreativnosti. Strofe peva glasom Mladenovića, refren grauluje. Prolazi i obrnuto. Jedini koji ovde blistaju su basisti i bubnjari jer u "kompoziciji koja ih je inspirisala" bas i bubanj lome hardcore muzičari koji celoj stvari opravdavaju epitet hard/hevi

Gitarista obrće pentatoniku nekoliko taktova kao solo i automatski je Tom Morello ili pak Adrian Smith, ali samo u okvirima svog korteksa.

Obavezne su frizure kao da su Alice In Chains ili Skid Raw. Od ovoga je moguće odudaranje u vidu basista sa kovrdžama u fazonu onog nektar mermelada klinca i bubnjar sa vojnički kratkom friškom jer se ili prži na pank ili mu je praktičnije zbog mlaćenja glavom i sviranja u isto vreme.

I dok se frontmen i gitarista nadaju da će im njihov hit (koji znaju najbolji drugovi i par zapuštenih devojaka koje se šatro lože na rok iz odeljenja) doneti ugovor sa Geffenom, jadna publika na lokalnom festivalu sluša žalopoj o životu koji loše zvuči na srpskom.

Друго је време то било. Скроз другачије. Није као сад. Вероватно више никад неће бити тако. И тако је било најбоље! Ово сад све накарадно, модерно, новокомпоновано, сачувај Боже!

Anestezija napravljena da vas opusti pred operaciju odstranjivanja para iz vašeg novčanika na kasi...

Креће музика, сви и даље непомично зверају около наоколо. Незаинтересованост. Темпо се повећава и живље даје знаке живота, али опет недовољно да се привуче пажња. Креће рефрен. Сви скачу. Делиријум. Сада већ давно одсвиран интро и припрема за рефрен остају заборављени и надсвирани рефреном који сада сви већ увелико певају и који ће им остати у глави и након што се песма заврши. Можда порука није у самом рефрену, већ у остатку песме, али то њих не занима док се задовољно враћају кућама климајући главом и певушећи исти. А њих пар који су разумели песму, тихо одлазе схватајући да не могу ни са ким да поделе своје схватање песме и утисак и повлаче се у себе и јењавају у немаштини, док други крећу у бесомучну потрагу за себи сличнима. Али на крају дана, кога боли курац? Иако ће кад тад сви схватити песму кад буде касно.

Česta pojava na našoj i svetskoj muzičkoj sceni. Dešava se da anonimus za koga niko prethodno nije čuo izda jedan singl, svojim glasovnim mogućnostima posrami gotovo sve izvikane pevače, a posle toga se opet tiho ukloni. Ovo se uglavnom veže za ljude koji pre svega pevaju srcem, te im nije važno da dožive medijski uspeh i slavu koja će trajati na duže staze. Oni to jednostavno rade za svoju dušu i dobro znaju da to nije posao kojim bi želeli da se bave, bez obzira na novac i pogodnosti koje bi im to donelo.

Cura na lošem glasu koja se prenosi sa kolena na koleno.

Све би се променило. Било би другачије и боље од постојећег.

Сигуран знак да си близу одредишта.

Познато је да нико не воли песму која му звони као аларм тј. буди га из дубоког сна, стога се овако може рећи да не волите неку песму, презирете је. Не можете да је чујете, лудите од ње.

Rečenica upućena previše probirljivom ortaku koji upravo iz tog razloga već dugo vremena ništa nije jeb'o...

Pesma koja je svojim puštanjem u svakoj epizodi "Srecnih ljudi" probila ljudima mozak. Istina, nekada je bila hit, nadmašivala rejtinge Insomnije, Afrike i ostalog, da su znali za remixe u to vreme možda bi i do svetskih razmera stigla (David Guetta feat. Snežana Savić - Top op op opolska 17 + 1). Znam da nas je sve nekada zanimalo gde je ta Topolska 18., šta ima tamo, i da li Snežane "tamo ima više".

Пробајте да се сетите једног домаћег ,,хита'' из '11 или '12 а да није украдена, пардон, позајмљена музика, или бар такт од неке стране песме. Не иде? Ако смо зајмили идеје и за Евровизију, шта тек треба очекивати од обичних малинара и осталих квази музичара. Ако се случајно догоди да ни музика ни текст нису плагијат, наш признати уметник Дејан Милицевиц (како пише у његовим спотовима) ће се побринути да екранизација тог музичког дела буде лоша копија, пардон, римејк неког страног спота.

Dešava se kad niste 100% naučili reči neke pesme. Sledi eksplozija kad krene refren.

Priču otvara tugaljiva tema na violini u stilu Godfathera, koja tupi tokom cele cenjene kompozicije, onda se iz nekog razloga čuje grmljavina, a zatim se ubacuje kvazi-depresivni buzdovan, pesnik sa betona sa filozifijom "poezija je za pičkice" i neandertalnim duboko grlo glasom koji nas upoznaje sa tragičnom sagom.

Posle neizbežnog flešbeka iz klinačkih dana kad je njemu i ortaku-protagonisti njegov ćale donosio smoki iz Slovenije i retke klikere, dolazi oštar kambek u surovu sadašnjost, gde ih je bezobrazno vreme razdvojilo, pa je ovaj tužan(a tu negde ubaci i plavookestarski patetičnu “uvek sam bio tu za tebe” repliku, čisto da deklarisani mačomen pokaže svoju nežnu i ranjivu stranu).

Onda malo ide violina na prazno, da se slušalac uživi u trip urbanog vuka-samotnjaka (koji nije u šumama severa), pa nastavlja o prvim buksnama i ribama i te noći smo se potukli zbog nje, al to ništa nije bitno sad. Sledi dramska pauza pre famozne brejktru rečenice u kojoj saznajemo da se ovaj bode, i tu uleće featuring riba sa šatro-dubokoumnim refrenom koji nosi sveremenu teološko-filozofsku epifaniju sa samog vrela života, pa opet violina na prazno, dok se oporavimo od kreativnog šoka.

U drugoj strofi, pošto je temu manje-više istrošio, prosipa random ulilčni žargon i izlive sentimentalnosti tipa mi smo bili i ostaćemo ekipa, dok kiša ronda po vrelom gradskom betonu,i onda je završi još jednim brejktruom gde čujemo da je ovaj probao da se skine sa igle, ali je nekako usput umro, pa je opet ovom žao na betonu i zato je rešio da ćuti, kad su ga gorke suze ophrvale. Riba opet epifanira, a on to isto šapuće za njom jedno dvaput i promrmlja neku epitafnu posvetu, ostavi malo violinu da tandrlja onu Super mario melodiju od šes' tonova(opet uz grmljavinu) i utom mu istekne vreme u studiju.

Posle vatanja kume/mlade/šurnjaje za sisu, glavni uzrok brojnih svadbarskih tuča.

Pesma samuraja pacifiste.