-Сине! Колико сам ти пута рекао да угасиш светла на колима!?
-А јебига, заборавим...
-Не можеш да заборавиш! То ти је исто као да после кењања не обришеш дупе...
-Е сад га прећера!

I vaša kičma se tako nežno i anatomski prilagođava letvicama...

Često mi se desi da se probudim sa kamenom erekcijom. Možda je to zbog snova, možda zbog manjka seksa, možda zbog moje ultrapotentnosti ili možda samo zbog toga što mi se dig'o.

Keva me još od malih nogu učila da tempiram kada ću ići wc, tj. da naviknem organizam da idem da kenjam i šoram ujutru, u to doba pred školu, tako da me ne hvata "frkica" na času. Ja evo, već treću deceniju svog života kenjam čim se probudim, osim ako ne zaboravim, a volim da šoram i kenjam u isto vreme, ništa slađe.

Problem često nastaje kada se probudim sa jebenom bejzbolkom u gaćama. (onom šuntavom, što se prodaje po ekskurzijama na Kopaoniku i Zlatiboru, ima ispisano jebeno ime mesta, tipa čajetina, i predstavlja svojevrstan suvenir, pravi komad drveta koji je simbol čitave kulture toga mesta, jebena bejzbolka)

Ustanem sedem na šolju, čekam da se iskenjam dok ne znam šta da radim spreda. Dal' da piškim ili da se igram. Najčešće bih ga tako slatko izdrkao, jer je jebeno tvrd stamen i u najboljem izdanju, ali mi se u isto vreme i mnogo piški.

Onda probam da zavučem u šolju, ali teško ide (tu ide tehnika dijagonalnog šoranja u sam vrh šolje, ima negde neka definicija o tome), onda ga izvadim pa krenem da drkam, ali jebeno mi se pripiša.

Tu nastaje najgora dilema koja me skoro svakog jutra muči. Ako se ispišam, drkanje posle toga mi neće biti toliko zabavno, a i odužiće se, a ako ga izdrkam (ako uspem, a da urin pod pritiskom ne pređe u kontraofanzivu), neću moći da se ispišam odmah posle toga, zbog nesavršenosti muškarca kao jedinke. A mnogo volim da se ispišam ujutru, onako, junački.

Sve bi to možda bilo mnogo lakše da nemam tu naviku da se iskenjam svakog jutra, a pošto sam brzi kenjač onda sam već do sada obavio taj posao, ako ne ceo, a onda barem do pola, a guza musava.

Najčešće se ispišam, pošto ipak više volim da se olakšam, a onda ako imam vremena i ne moram nigde da idem, vratim se posle 10-15 min pa odradim i to drugo.

Ne znam za vas, ali ja tako.
Sve u svemu, žene su blažene, one nikada nisu u dilemi.

Vaspitačica ga budi posle dvosatne dremke. On se oblači, gledajući kako Jovana sedi na tepihu i crta kuću. Navlači patofne i seća se sa ponosom kako joj je istoga jutra pozajmio baš tu ljubičastu bojicu. Rekla mu je da nikad nije videla bojicu takve boje. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Ali onda...Ona spušta njegovu bojicu i uzima drugu da oboji nebo. Oseća probadanje u srcu, noge mu drhte i dah posustaje. Ne, to nije uopšte njegova ljubičasta bojica. To je neka jarko žuta. Prepoznao bi taj izgriženi vrh svugda, to je bojica onog krezubog Lazara što prdi kad jedu pitu od krompira. Krv mu vri i u glavi mu se vrti, ali ipak ustaje iz svog kreveta i nezaustavljivim korakom maršira ka Jovani. Uzima bojicu pred njenim zapanjenim pogledom i dostojanstveno se okreće na peti, marširajući ka uglu gde će se sasvim sam, ali očuvanog ponosa, igrati sa svojim bojicama.

Pet ura ujutru, ljeto, osmanulo se. Ni magle kotlinske nema, toliko nas je dan iznenadio. I dalje sjedim sa dedom na panjevima. Gajba piva nam je skoro puna ambalaža. Rakija se prosula - deda veli da smo pili. Pljuje u roznjikave šake i stavlja ih na koljena. Mlad žmiri starački na telefonsku žicu, očijuka vrapce.
- A jebem li im...
- Djećeš deda, śedi!
- Uh, dovedi mie...
- Śed! Neka tu śekiru, vrći ovamo!
- Na ti je, naprala te!
Deda ustaje i kreće u kuću. (Deda uopšte nije deda, nego mu ostao nadimak otkako je dva puta zaredom ponavljao šesti prije trijes godina. Dogurao je do osmog, pa su ga dali u malinare. Porodična tradicija. Vazda je kukao zbog toga: Ostali idu u drva, a ja u maline. Zbog toga se i tjerao da ide u drva. Ali ga nije bilo ni 70 kila, pa bi se danima liječio od svakog odlaska u sječu).
Napujdao se, a ova njegova kuća je pretijesna za kondenzovane oblake. Ja sam ostao da sjedim ispred, da čuvam dedine vrapce i da čekam Sunce, sve vrijeme osluškujući, iščekujući da u kući zagrmi. Da probudi deda ženu, da se zalomi svadja, da ga ona onda izlomi daskom za hljeb, ili gadja tanjirom... Time ga je poslednji put promašila, i djelići porcelana su i dalje stajali razbacani oko praga.
Kućna vrata se otvaraju, i kroz njih tanano klizi dugačka crna cijev. Zatim dedina crna kosa dobrano prošarana sijedima migolji napred, a za glavom se provlači i ostatak dede, sačinjen uglavnom od dugih tankih nogu koje pijano prepliću preko praga, plašljivih sitnih ramena, i drhtavih ruku sa šakom prepunom dijabola.
- Da im jebem majku majčinu ja - ciknu deda šapatom pri izlasku, zatvarajući vrata.
- Majku da im jebem majčinu! - viknu deda promuklo nišaneći iz sjedećeg položaja.
Začu se muklo strujanje vazduha, kao da je sam dedin glas otjerao metak iz cijevi, i lomnjava keramičke zaštite sa električnog stuba. Vrapci se ne pomakoše. Laste prhnuše dedi izviše glave, iz gnijezda pod krovom. Deda, prenut, zabode kudnak u zemlju da se spasi pada.
- Daj deda, pušti vrabaca...
Dedu puška više nije zanimala - ostavio je da leži pored panja. Meni je bilo muka da ustajem po nju. Zaboravio je i na vrapce. Samo je trijezno gledao ispred sebe, umorno i krečno. Posegnu ka gajbi i izvadi još dva piva. Otvori ih pravim otvaračem.
- Koje nam je ovo deda?
- Zadnje.

Za psetovo takmičenje

Ljudi ne umeju da je cene dok je imaju. Posle je kasno.

Možeš čak i da osetiš kako serotonin juri kroz krv.

Aragorn: Pogledaj ka istoku Legolase. Vatre se dižu. Sauronovo oko se okrenulo ka Gondoru.
Legolas: Da, ali pogledaj u zvezde i kakav divan kontrast baca svetlost od vatri na noćnom nebu.
Aragorn: Moramo se spremiti za krvavu bitku koja predstoji.
Legolas: Možda nam je ovo poslednji dan života znaš. Valjalo bi to iskoristiti.
Aragorn: Na šta ciljaš? Sa vama vilenjacima čovek nikada ne zna.
Legolas: Pa mislio sam malo, da pridržim tvoj mač, ako me razumeš.
Aragorn: Pa evo ti mač, ali koji će ti đavo kada imaš tvoj luk i strelu. I juče si tražio od Gimlija sekiru da držiš. Čudni ste vi vilenjaci skroz.
Legolas: Au bre koje ste vi svi sirovine idem da spavam. Daj mi onu veliku sveću tamo.
Aragorn: Evo ti sveća, šta se ljutiš odmah kao neka žena.

Kezim se od uva do uva.

-Dušo, zar ti nije dosta čet'ri krmenadle?!
-Pusti me sad da uživam, kasnije ćeš me tešiti i lagati da nisam debela. Š'čuo?!

Razlika: Vojni rok se završi posle 6 meseci....