Spin doktor

Majstor za plasiranje ideje u tuđe glave. Ako je još i sam indoktriniran u ono što priča, dobija +42 poena na dexterity, što ga čini praktično neuništivim.
Sve na njemu je posebno izabrano da maksimalno suptilno skrene pažnju, od garderobe do gestikulacija rukama i izraza lica. Ništa nije suvišno, sve je pažljivo dotjerano i stoji na svom mjestu na najbolji način, kako bi ispiranje mozga bilo što efikasnije.
Prvo što uradi, jeste da zasadi malecku klicu sagovorniku. Onako, usput, kao pomene neke nebitne sitnice, naizgled nepovezane i pusti te da ti sam dođeš do zaključka. Kako vrijeme prolazi u tvojoj glavi klikeri bućkaju i najzad ukapiraš istinu. A on koji je svo vrijeme bio tu pored tebe i pratio tvoj razvoj, vješto glumi iznenađenje, uz obavezan komentar tipa "mislim da si na tragu nečega".

Ž: Đe si Mikajilo, legendo. Nema te sto godina.
M: Evo me, moj dobri čovječe. Bog neka je sa tobom.
Ž: Vidi ga što baca sintagme. Pa gdje si se skrivao svo ovo vrijeme? I kakva ti je to šešulja?
M: Koje? Ma to mi bilo prvo što sam dohvatio jutros da obučem. Znaš, mnogo sam zauzet. Zato me nije bilo praktično nigdje ovih dana.
Ž: A je li? Šta te tako okupiralo?
M: Vidiš, mnogo sam zabrinut u poslednje vrijeme. Gledao sam neke dokumentarce na jutubu i neki od njih su imali reference na HRT-ove emisije u kojim se govorilo o postanju svijeta. Pričalo se o tome da je raj prapostojbina Hrvata i tako.
Ž: Au jebo te. Odakle im te informacije sada?
M: Očigledno su neke nove stvari došle na vidjelo. Uglavnom, tu mi Srbi nismo pomenuti nikako.
Ž: Aha. U ljeljak ti jebem. Pa to je krajnje zabrinjavajuće... (-onomatopeja kamenja koje počinje da se kotrlja u Ž-ovoj glavi)
.
.
.
Ž: Mamu im jebem ustašku. Kako vidim, sve što može sada da se uradi je da osvojimo Viroviticu. Druge nema.
M: Hmm, vidiš, to mi nije palo na pamet. Ali, mislim da se slažem sa tobom, u potpunosti. Čak šta više.

M: O đe si Stevo. De sekund da malo prozborimo. Nisam te dugo vidio.
S: Oho, duvaj kurce Mikajilo. Ne'š mene u te svoje pizdarije uvući. Spel kasting imjuniti +50 bijač, OPAAAAA

Kud i pomenu

Ko te je, kad te je i što te je naterao da to pominješ kad znaš da će iz toga samo sranje ispasti?

- Ćale, trebaju mi nove patike, ove su zinule do skočnog zgloba.
- Ma nemoj, patike? Pa što igraš fudbal po betonu? Ti misliš da ja serem pare? Znaš kol`ko su nam stigle komunalije? A ja na listi za tehnološki višak!!! Ona lopuža Panta, slizao se sa novim direktorom, zajedno iznose delove iz firme, raskućiše sve a ti, Rajko, na kapiju, nema posla za tebe. Naravno da nema posla kad sve gola banda i fukara uzela da komanduje, a pošten čovek samo gleda kako da preživi. Nije ni čudo što propadosmo!!! Eeeeej, da je bilo sreće da nas je Hitler još četresprve sravnio sa zemljom, kad ne umemo ko ljudi da živimo, da se dogovorimo, da od ove zemlje bude nešto. A kako je lepa zemlja, neki narod bi od ovoga raj napravio a mi...
- Dobro bre, ćale, ne treba ništa, ići ću u japankama u školu, kud i pomenuh patike.

---

- Diži ovog, vidiš da se unezverio od rakije, tebe jedino sluša.
- Dobro, probaću... Ajde, kume, idemo kući, zatvaraju kafanu. Dosta je bilo za večeras.
- Čekaj kume, još samo jednu... Mnogo mi lepo ovako sa vama, drugari moji. Zn`š ti da ja vas volim najviše na sveeettttuuu!!!! Dođi da te ljubi tvoj k`m!!!
- Dobro, kume, volim i ja tebe, al `ajde idemo, moram sutra rano službeno u Ivanjicu.
- Ivajnic... aaaa, Ivanaaaaa, Ivanaaaaaa!!! Znaš ti bre da sam ja nju voleo ko što nikog nisam voleo! Da je ona meni bila SVE!!! Daj još jednu litru, sedi dole, da nazdravimo mojoj Ivani i njenom dragom mužiću za sreću u braku. To ne smeš da mi odbiješ. Slađo, dođi dušo ovamo....
- E jebi ga, sad si zasrao. Sad neće da pođe do sutra. Kud pomenu Ivanu?
- Ama bre...mislim, stvarno....

Alkohol

Sredstvo za trajno postizanje prividne prihvaćenosti.

Glup si. Ružan. Pojma nemam šta si još - smušen, smotan. Dosadan k'o sam đavo. Ne snalaziš se sa riječima baš. Sporo razmišljaš. I gledaš njih iz svog mrkog ćoška: razgovaraju, smiju se, plešu, ljube se, grle, odlaze u mrak. Ti si i dalje u kutu, zaleđen, u sebi trčiš po rubovima svijesti. Goriš. Hoćeš da učiniš nešto, da napustiš sjenku, ali si tup, nijem, stran svima njima. Pokušavao si već ranije - nije išlo. "Točeno, malo." Ispijeno s nogu. "Izvini, je li slobodno mjesto?" Slobodno je, već si za šankom, već imaš rečenicu na kontu. "Još jedno." Stiglo. Euro i dvajes. Toliko trenutno košta karta za raj, ekonomska klasa. Previše dobro, jeftino, lako. Baš kako ti odgovara. "Živjeli!" Kuc, kuc. I to je to. Eto te. Par promila i više nisi skamenjena, ružna tvorevina iz prikrajka. Sada se zezaš, družiš, nazdravljaš. Otkrio si i djevojke oko tebe. Dodaješ mu malo na zajebanosti, gledao si filmove. Žestinu neku, muško piće, viski neki zajebanog imena. Trgni ga pa se zaputi jednoj, bilo kojoj, sad su ti sve dobre. One su previše dugo blizu tebe da bi odbijale bilo koga. Tvoja je, koja god. Ipak ništa, pretjerao si. Ispustio si žutu dušu na pločniku, murjaci su zaprijetili 'oratacima' da te vode kući da te ne bi oni lično vodili... Sjutra se budiš mamuran, srećan, zajeban, stekao si gomilu pajtaša, zamalo i da privedeš nešto, idući put ćeš... Oblačiš se brzo i krećeš da završavaš taj moleraj na zgradi i misliš da tvoj život konačno vrijedi više od života slatkovodnog, debelog, sporog i ružnog soma. Some.

Komentatori

Legende sporta. Ponekad je zanimljivije bilo slušati njih nego gledati utakmicu. S druge strane postoji i neki žešći smarači.

Smarači:
Dodao je loptu, sada ju je ovaj šutnuo. Pored gola. Golman ide ka lopti, deganžira. Lopta je pogodila nekog u glavu. Ronaldo trči i idalje trči, sada je dodao...

Full komentari komentatora sa balkanskog područja:
1) Vera Nikolić je na startu, čeka samo metak.
2) Izvinjavamo se na smetnjama, ušao je golub. Sada je sve u redu, poslali smo ga u raj.
3) I zanimljivije je gledati sveže ofarbani zid kako se suši.
4) Kakav smeč Bobe Živojinovića! Ova lopta je bila opasnost za pilote AER-FRANCE-a
5) Kiša pada po terenu, a bogami i po aut liniji.
6) Kakav šut, pocepao je vazduh na vodonik i kiseonik.
7) Šut po zemljiiiiiiiiiiiiiiii, prečka
8) Ovo je takmičar iz San Marina, male ostrvske državice usred Atlantskog okeana.
9) Na terenu su dva Stankovića, Dejan Stanković i Dejan Govedarica.
10) (Izmena u 22. minutu zbog povrede, izlazi Bergkamp, a na ekranu se ispisuje 22. Minutes 10. Bergkamp out) U igru se sprema iskusni Minutes sa brojem 22!
11) Dobro veče dragi gledaoci javljamo se iz Londona sa stadiona Park prinčeva. (Inače, to je stadion od PSG-a, Francuska)
12) Evo Hrvatska je trinaesta, ispred Šveđana koji su diskvalifikovani, što je dobar rezultat, jer je ispred Kine. A znate li koliko oni mogu napraviti štafeta?!
13) I neizvesno, ko da više koševa, pobediće!
14) (Rezultat je 5:0) I ovo je već šamaranje mrtvog magarca.
15) Ide Blažović, probija, šuuut i brani golman, ali opet Blažoviiiić, ništa, još jednom glavooom iiii ništa, pa oćeš li ga dati više pas mater ti je*em.
16) Ovo će biti velika prilika iz slobodnog udarca. Šutira Carlos, iiiii, ma sedi mali pi*ka ti materina.
17) Ide Gabrielo, kakav klizeći, ali nastavlja Gabrielo, još jedan start, i izgubio je loptu... (Dodaje drugi komentator) Ma padni tu pička ti materina.
18) Trči Usein Bolt, ide, ide, više ni kamera ne može da ga isprati!!!

Dejan Simić, doktor

Ovaj poznati doktor je od malena stremio jednom cilju: kako pomoći ljudima, otpadnicima od medicine i društva.
Filantrop na neke vapaje nije ostao nem, pa je rešio, da par slučajeva uzme kao eksperimentalni deo, koje prati knjigu- "Sve ptice mogu da polete, ukoliko je nagrada odgovarajuća".
Taj bestseler za 2007/08 godinu je osvojio mnogobrojna priznanja, u sekciji "pomoć i samopomoć".

Scena: poslednji čas u doktorovoj klinici, gde on očekuje da vidi pobedu, svog dugogodišnjeg truda.
Soba, dužine 12m, na kraju sobe ogromni prozori, zatamnjeni roletnama. U sobi je graja dečjih glasova, koji se polako utišavaju, jer je doktor pomalo nervozan, što svi nisu na okupu.

- "Počinjemo. Koga nema, neka ide gde mu je bolje. Uzmite svi svoje štake i polako se skupite oko mog stola.
(gleda dvoje zaljubljenih, koji se drže za ruke): Vas dvoje, šta radite?"

- "Ništa, malo se kurčimo. hihiihi", odgovaraju kao da su jedno.

Doktor ne zamera, sviđaju mu je, jer su se upoznali na njegovoj klinici, što je dobra preporuka za nove klince. Hm, kad je malo bolje razmislio, mogao bi i da proširi delatnost, zašto da ne? Mentalna beleška, za kasnije.

- "Đe ste pičke? Izvin'te na kašnjenju.", ulazi slatka curica, vitlajujući svojom štakom.

Doktor se uhvati rukama za glavu, više da sakrije osmeh: " Ulazi i ti, nesrećo. Ima li neko da se boji, pa želi da odustane?"

- "Evo, ja neću više. Mislim da ste Vi običan šarlatan, moji su mi tako rekli. A, moji nikad ne lažu. Doviđenja" , kulturno je otpozdravio jedan pacijent i demonstrativno izašao.

- "Nema problema. A vas dvoje? Ti mali, samo se udvaraš. Vidiš da se devojka smorila. Ok, sad želim da svi spustite svoje štake na pod i krenete prema prozoru. Takva je bila vežba, a dogovor još stoji: ko stigne do prozora, dozvoliću mu da podigne roletne, i vidi šta se krije iza nih! Krećite."

Družina je poslušno krenula ka prozoru. Verovali su svom doktoru, jer je i on verovao u njih. Dobro, bar u neke.

Dobro je bilo. Svi su stigli do prozora. Ćutali su u iščekivanju. Doktor je spektakularno podigao roletnu, ni jednog trenutka ne skidajući pogled sa njihovih lica.

: pa ...
: to ...
: je ...
: groblje!!!

Čuo se skoro, jednoglasan uzvik, pun razočarenja.

- " Da, to je groblje. Vaša nada, nekad, a sada vaš strah. Nadam se da vam je jasno: sve vreme, vi želite da dođete do prozora. I kad ste stigli, nije vam dovoljno.
Ne razumete da ste dovde došli, tako što ste napredovali, korak po korak. Ne može se odmah, do prozora."

- "Kako je ovo mudrooo", oduševljeno su povikali. "Pa vi niste samo doktor, vi ste više, neki sensei!", ironično dodade "najmlađi" od njih. Ostali, prevrnuše očima.

- "Ja ne mogu više ovako. Suviše sam se trudio a nagrada uopšte nije izuzetna." reče jedan dečak, tužnog lica. " Napuštam vas sve, mislim da ću najzad biti slobodan."

Kada je taj tužni dečak zatvorio vrata za sobom i otišao u svoj hipster raj, svi ostali u sobi su, tek tada, osetili isto.

Prelud

Lik koji pomera sve granice. Poseduju volju da izgura stvar do kraja, ono što zacrta to i ostvari. Često zna da preteruje i to samo potvrđuje da je prelud.

Pre godinu dana se na nekom rođendanu uroljao kao svinja i povraćao po konobaru, od tog dana je rekao "više ne pijem" i eno ga ni kap alkohola nije popio od tad, a nekad je pio svaki vikend.

Kad je izašao novi World of Warcraft igrao ga je danonoćno da bi ubio Ilidana, odeš s njim na fudbal i kaže eno lopta leti k'o mejdžov frostbolt, hilajte me nubovi. Mislili smo da je gotov, međutim ubio Ilidana i prošlo ga i od tad više nije seo za kompjuter.

Kad ga je mala Mica ismevala da je mršava sisica to ga je jako pogodilo, međutim posle par dana krenuo on da jede k'o Petar Čelik 10 jaja dnevno i da piči teretanu svaki dan, zakleo se pred ikonom da će joj jebati mamu. Jednom su ga za neki časopis pitali šta radi da bude tako prepucan pa im je rekao: "Za doručak jedem kokoškina jaja, za ručak kokošku, a posle večere izjebem petla", mada to je priča za neki drugi put. Elem, posle par godina sretne on nju, a on totalno drugi čovek, i ona ga nije ni prepoznala. Odvede je malo u grad, na sladoled, ovo ono, mala padne na šarm, dobar dečko duša od čoveka. Posle mesec dana veze upozna joj i roditelje, oni ga prihvate kao rođenog sina. Svake nedelje su jeli zajedno, i jedan dan kaže on njima: "pakujte se idemo u Bečiće, sve je plaćeno". Spakuju se oni, a i šta će ona, zaljubila se, sad ili nikad. Stižu u hotel kad ono delux soba, bazen na terasi, šampanjac i jagode, pogled na more, miris soli, raj na zemlji. Peti dan izađu na živu muziku, pevaju svi zajedno "K'o na grani jabuka u mom telu zri", grle se, sreća i ljubav na sve strane. Vraća se Milica u hotel, otvara vrata, kad ono on na krevetu pribija njenu majku u krevet dok ona opijeno i nekontrolisano uzdiše. Tu nastade haos, ona skoči na njih pa te kako možeš pa te kako te nije sramota, on se samo pokupi, uze torbu i ode napolje. Čini mi se da se ona i njena porodica još nisu oporavili od toga. Sve u svemu, prelud lik.

Hipodrom

... je zivot većine ljudi širom sveta koji kao da proživljavaju "Dan mrmota". Sličnost trkačkim konjima koji imaju samo jedan zadatak, da trče iste krugove gledajaću samo ispred sebe. I tako do penzije (u ovom slučaju taj pojam je isti i za jedne i za druge).

0-3 god. ovog razdoblja nemamo sposobnost da se setimo tako da kao da ga nismo ni preživeli. U ovom razdoblju čovekov cilj je da napreduje. Ovo je razdoblje da bi se nekad tvoji najbliži setili kakav si anđeo bio i koliko si se promenio od tad.

3-6 god. dečak/devojčica uživa u životu bez obaveza, al uprkos tome samo želi da poraste.

6-15 god. (nekad duže) ličnost se obrazuje kroz vrtić (mada to je zaista zajebancija) i osnovnjaka. Naravno tu idu samo da bi nekada nešto radili i imali kintu za život, a po njihovim nezrelim nadama i mnogo više, mada oni u početku ni ne znaju zaštu su tu. Svaki dan je skoro isti. Ustaj-> škola-> gde oš->konjoši->ustaj. Postoje predasi da bi se "mlađahni ždrebci" odmorili pred nastavak trke.

15-19/18 god. (nekad duže) jebiga, kako ko. Srednjak. Slična priča samo su ovde snovi uglavnom iskristalisani, pubertetlije su već isplanirale celu trku i furaju napred ka cilju.

19-...! god. Studenski život (za neke) je uglavnom RAJ. Menjaš noć za dan, uživaš u svom rasulu, shvataš šta je smisao života. I tako naravno dok ne stignu ti đavolji ispiti. Ko ga jebe, završiš-super, nezavršiš-ko te jebe neuporna. Tu si već potpuno svoja ličnost (bar bi trebalo).

...-... god. u početku nema posla (taj početak nekad traje i do 2 dekade). Tebi dobro, al ne more tako doveka. Na kraju većina nalazi posao koji je zadnja etapa, koja je ujedno i najduža. Svodi se da bukvalno radiš kao konjina. Svaki je dan isti samo ga datum čini posebnim. U početku to je ok, kasnije postaje debelo, okorelo, smrdljivo, jedva podnošljivo sranje. Svaka stvar ma koliko voleo, postaje dosadna, glupava... tako do penzije (ako doživiš).

oko 60- smrt. Trka je završena, svetla na hipodromu se gase, ljudi više ne obraćaju pažnju na matorog konjoša. Nisi pobedio, nisi izgubio, samo si jedan od onih koji su stigli na cilj. Ovo je bio smisao tvog života, ovo da doživiš, ali ti nisi zadovoljan. Budiš se rano ujtru jer ti srčka/probava/kurac/palac neda da spavaš. Nekad se pošteno izrigaš zbog samo jednog pitanja: zašto nisam više uživao? Potpuno je slobodan, ali bi radije hteo opet da ima 5 godina, da kad ga nešto boli padne majci u zagrljalj, da se opet igra sa prijateljima, da se opet nasmeje tati kad dođe sa posla, da opet ide u školu, da jebe.
Na kraju stiže onaj trenutak svesti pred smrt kad prolazi ceo rezime kroz glavu i kad on odlučuje da li će da se okiti lovorom, da li će da uzme venac zadovoljnog života, da li je ipak Pobednik.

Ameri

Ponosni pripadnici države od kojih očito svi narodi i narodnosti uzimaju kulturu.

Švica, mali, mirni, turistički, Alpski gradić okupan u prelepom letnjem danu gospodnjem.
I bejah ja tada u kafiću na tarasi, ispijah polako pivce, merak mi bejah piti, uživah, bejaše tišina, mir božji, nirvana. Gledah sa divljenjem goleme bele planine kako dodiruju nebeske visine a ispod njih bejahu zelene livade i brežuljci kroz koje protičahu bistri srebrnkasti izvori. Raj na zemlji bejaše i bi dobro. Šetaju se tiho bogougodni turisti ulicom Kinezi, Nemci, Francuzi, dobri ljudi raznoraznih rasa i nacija bejahu oni.
U jedanom trenutku začu galamu. Šta bi ovo? Ko li to za ime dobroga boga remeti ovaj idilični prizor svetovnoga mira i spokojstva? Okrenuh se ja a zajedno sa mnom i svi oni koji bejahu u tom kafiću. I gle videh, prolazi pogolema grupa veoma debelo-guznih ljudi i žena, izbezumljenih šizofrenih pogleda, preglasno zboreći.
Morahu da su Ameri, pomislih, i uistinu bejahu Ameri oni. Vreme kao da stade, svi gledahu u tu bučnu pregojenu masu kako im se sporo i sigurno približuje.
U jednom trenutku bejahu zastali bogougodni ljudi na ulici i sklonili se na stranu da bi napravili mesta da oni prodjahu, pošto oni ne bejahu gledali gde hodahu ispred sebe već pokazujući prstima na planine, gledahu visoko podignute glave u nebeske visine, pitajući svog mučeničkog vodiča, veoma glasno i gordo, kako se koja planina zove.
I gle zla velikoga, bejahu zastali baš ispred kafića u kome ja bejah sedeo. Sa svojim sokoćalima to jest ajfonovima slikahu nebeske visine i planine, bezumno smejaući se glasno, ne obazirajući se na to što su svima ostalima zakrčili put, svojim grandioznim guzerdama.
Zvuk nijhovog grogrohotnog smeha, beše ko zvuk smrtno ranjene divlje svinje izmešanog sa kreštanjem gladnoga vrana gavrana. Pakleni bi njihov krik. I bi veliko strašno zlo. Bogougodni ljudi koji bejaše u kafiću i na ulici razgnjeviše se vrlo, kolutaše svoje oči i klimajući glavu u negodovanju, začudjeno i nervozno gledaše u njih. Sablazni bejahu jako mnogi što morahu gledati i slušati njih.
Navrši se vremena mnogo od tada.
Dobri bog bejaše milostiv i konačno prodjoše. Velika nesreća i božje iskušenje, svrši se. Slava i čast i sila gospodu našemu. Poneki stidljivi bogobojažljivi kikot se začuše. Dobrim mučenicima na ulici i kafiću osvanuh osmeh olakšanja na ozarenom licu i beše ponovo sve dobro i bogougodno.
I tako nekad bejaše.
Putopisanije Ludoga Umnolekara Putnika Vol I

I gle začu se grokot svinja na zapadu gde huli na boga dobrogoga, grokot znažan, grokot silan i svi narodi sveta ga čuše, naučiše i svojekude ga zboriše.
Ludostradamus

Pogrebne navike našeg stanovništva

Nasuprot tome što su kod nas pogrebne priče obično tabuirane ostacima paganskih verovanja stoji jedan u najmanju ruku čudan princip pogrebnog materijalizma, da ga tako nazovemo. Ova vrsta shvatanja kod nas nije prihvaćena, nego uvrežena. Ona nije samo primetna, već je konstanta i kriterijum po kome se meri stvarnost. A sve potiče od toga što bi mrtav Srbin da se za njega čuje. Mrtav Srbin hoće da se ZNA da je on lično bio tu. Da se nasmeje masno i pokaže srednjak svim gostima na sahrani. I to nije sve.

Mrtav Srbin bi da piša po živima.

1) Mauzolej gasterbajtera - Predstavlja krajnje konvencionalan vid izražavanja rodoljublja. Pola bečkih putara, komunalaca i građevinaca dobilo je svoju bistu širom zemljišnih poseda JKP "Groblje". Batali tradicionalni obrazac po kom moraš da se dokažeš čovečanstvu da bi dobio spomenik u prirodnoj veličini. Rokaj ti jedan sam sebi, šta će ti ko.
Ko jebe hrišćansku skromnost. Rokni deset iljada evra samo na sanduk. Nek sija, mamicu mu. Nek vide.

2) Sanduk od zlata - Predstavlja nešto skromniju konvenciju od gore navedene. Naime, ustaljena praksa je da prodavnice pogrebne opreme nude sanduke raznih dezena i kvaliteta, pa tako možeš da biraš boju, ukrase, materijal i sve ostalo što će doprineti da sahrana tvoje porodice protekne u što većem veselju i berićetu. Možeš i trubače da poteraš as well.
Kao što vidimo, nije samo pokojnik taj koji pristaje na obrasce ponašanja koji pišaju po hrišćanstvu i ljudskosti. U tome je, gospodo, cela pogrebna industrija.

3) Svaki pravi Srbin ima lični interes da ode u raj. Generacijsko-kosovsku predodređenost. A, normalno, gde je interes, tu je i ekonomski faktor. Pa se, jelte, kao nastavljači tradicije trgovine indulgencijama danas javljaju popovi sa svojim cenovnicima . Koliko se plaća vera, pope? Kažeš bog je milosrdan? Ne znam za to, al ti sigurno ne deliš tu osobinu. Pogino. Religiju je više žalosno i optuživati, popovi prazne po njoj bešike brže nego što je Holandija ispala sa evropskog. Osam iljada sarana, pa ti beči očima. A ceo tonalitet je promašio.

4) Skaradni epitafi - Naime, kroz posao sa pogrebnom opremom posebno se razvila i grana epitafnog kamenorezačkog pesništva. Kako koji spomenik uradi, posebno ako je neko umro mlad i iznenada, kamenorezac iznenada biva stavljen pred nesvakidašni zadatak - Da na spomeniku skarabudži sramotu ovog vremena i roda oličenu kroz apsolutno odsustvo gramatike i bilo kakvih naznaka stila u delu njegovih dlakavih neškolovanih ruku. Pa to će nekom nad glavom stajati, sunce mu!

5) Opscene slike na spomenicima - Sve što matora govnurda gasterbajterština ciganska nije mogla da bude tokom života ili njegova poslednja želja da šukne čitavoj populaciji. Batali pišanje po religiji, prešao je na nambr tu. Prostom šetnjom možemo videti slike ubijanja naroda, apsolutno neskrivenog orgijanj, hladnog i vatrenog oružja lakog i teškog naoružanja, vulgarne prizore protkane krajnje agresivnim spemom prostački seksualnim temama i mnogo toga drugog. Kad malo bolje razmislim, ove posmrtne delatnosti su toliko zabavne da je čudno otkud svi nismo počeli da jedva čekamo smrt.

Poligamija

Rešenje svih porodičnih problema

Već je sedmi avgust, sad je crkva zvonila, volim ovaj topli povetarac, to mi je omiljeni deo leta. I kao uz kurac, od toliko ljudi u ovom gradu, ja baš nju sretnem. Gledala je u bilbord, zamišljena. Prošao sam tik pored nje i osetio njen miris, nekako su ljudi uvek smrdeli na cigare a ona je uvek mirisala na cigare. Taj miris, na sekund me je ošamario 10 godina unazad, izvadio me je iz ove sadašnjosti u kojoj tražim po celom gradu jebeni šampon za vaške jebem ti decu kud ih puštam da se druže sa onom malom propalicom, to dete ni ruke ne pere kad piša. E-e-evo ga DM. Kad god udjem ovde prepuno je žena, kao zmajevo gnezdo, oblače se kao da idu u izlazak, i što se uopšte kaže izlazak, jesi li ti kao zatvoren cele nedelje pa u petak izađeš da ne znaš za sebe, eej mladosti zašto prolaziš. Ajde dosta imaš dvaes i pet nađi taj šampon za buve i izlazi.. gle ovu malu, obukla se kao prostitutka, koja je tebi pička materina zar crne gaće na bele helanke, ma hoće kurca, to je žedno bre, dođi da te Marko..

"E izvini, je l' znaš možda gde ima šampon za vaške?"

"M..molim?'

"Mislim šampon, jer hah ma dete mi donelo u kuću iz obdaništa.."

"Iiizvini ja ne radim ovde"

Jebem ti sveca je l' se tako započinje razgovor.

Draga, stigao sam i doneo da se deca sterilišu. Šta pričaš to nemoj da te ona čuje znaš da sere non-stop.

"Evo ga, idi peri male crnce, ja sam odradio svoj deo posla"

"Tiii si odradio svoj deo posla, čitav dan arčim ovde te kuvaj, te peri, te nemoj u veš mašinu da ulazite, te dosta bre više sa galamom ..."

Ma poligamija je zapravo zakon, svi mi imamo određene pozitivne i negativne osobine i poklapamo se sa drugim ljudima u nekim dimenzijama, ali teško da ćemo se poklopiti sa svima po svim dimenzijama, za to su potrebne godine prilagođavanja i međusobnog razumevanja i prihvatanja, ovako lepo nađeš jednu ženu pa sa njom ujutru na espreso do kladže, bacite koji tiket na trke pasa, pa sa drugom poslepodne malo prošetati psa, ona kupi govna za njim jer voli to, ma to je raj, al kako bi to moglo, šta ono kao dobar dan-dobar dan, ja sam taj i taj, volim to i to, dajte mi još jednu ženu jer ova kenja od ranog jutra

"..ne mogu da čujem Sanju Marinković, i sad još tebe da stavim na spavanje pa ja kao 3 male bebe da imam.. Alo bre je l ti mene uopšte slušaš!?"

"Ma slušaam te bre ženo nego zaboravio sam u DM-u da uzmem onu pastu za zube što ja volim znaš, ajde eto me sad ću ja brzo"