Svi pevači i pevačice su "zvezde naše estrade". Tako bar kažu njihovi menadžeri. E, sad - zašto zvezde? Zato jer su najsličniji njima:

Patuljci:
Crveni - tek što su zakoračili na binu i još se crvene pred kamerama
Crni - isto im je to prvi nastup, ali publici padne mrak na oči kad ih čuju
Beli - prvi nastup i nadaju se tezgi u belom svetu
Braon - prvi nastup, ali boju ne bih da objašnjavam

Supernove:
Novi su, tek izašli iz fabrike, a već su superpopularni!

Crveni džinovi:
Već su neko vreme na estradi i crveni su od 'iljadarki koje im publika lepi na čelo (rano je još za evre)

Pulsari:
Njihove pesme se povremeno čuju na radiju, a nastupaju uglavnom u TV emisijama i to malo ređe, ali u (skoro) pravilnim vremenskim intervalima.

Crne rupe:
Tip 1: Kad uhvate bilo kakvu priliku da zarade koju kintu neće ih ništa zaustaviti da je zarade.
Tip 2: Nekad su bili popularni ili su pokušavali da budu popularni, ali sad su najčešće menaĐŽeri nekoj budućoj zvezdi (da ne kažem "patuljcima") iiiii... dobijaju procenat od njihovih nastupa.

Promenljive zvezde:
Čas ih vidiš, čas ih ne vidiš, a celo vreme su tu.

Dok čovečanstvo vapi za otkrivanjem leka koji će izlečiti rak, možda sidu, ili samo najobičniju perut, novosti po tom pitanju nema ni od korova. Nasuprot tome, besmislena, "trošim tuđe pare uzalud, jer sam isfrustrirani štreber" otkrića (i ako je sramota tako ih nazivati), izviru na sve strane, poput bubuljica na licu tinejdžera za koje, uzgred budi rečeno, još uvek u dvadesetprvom veku nije pronađen lek.

Elem, da li zaista postoje ti naučnici sa univerziteta u Masačusetsu? Ili, što je više verovatno, u nedostatku tekstova koji bi popunili glavnu stranicu šizofrenih internet portala (čitaj B92), urednici se obrate dokonoj kafe-kuvarici Mici, da sastavi poneku mudru reč, jer je i više nego kompetentna, obzirom da joj ćerka pohađa medicinsku školu? U oba slučaja, rezultat ovakvih tekstova treba da bude isti - odvratiti misli čitalaca sa prethodno pročitanih vesti i navesti ih na to da u sebi razviju još viši nivo hipohondrije, jer se onda neće baviti esencijalnim pitanjima za opstanak u ovom surovom društvu!

Glavna i osnovna karakteristika ovih vesti je da svaka rečenica demantuje prethodnu, kao i da svako novo otkriće totalno pobija ono od juče!

Običan izlazak u grad posle kojeg te u pet ujutro unesu u kuću k'o badnjak. Plan je bio da se popije jedno pivo i krene kući, ali svi znamo da to nije istina.

Neuspela žurka. Premalo ljudi, predosadne priče, sranje muzika, nedovoljno droge i alkohola da sve to nadomesti.

Rakija sa procentom alkohola toliko bliskim etanolu, da bi se za nuždu mogla koristiti kao pogonsko gorivo. Da se tako duhovito izrazim, kola tera. Konzumirana u toku vožnje, može dovesti do kolateralne štete.

to što ćeš u veneciji, monte karlu ili barseloni prije naići na balkanskog osamnaestogodišnjaka nego na stankovnika tog grada.

Votka od koje sijedaš na dupe. Nekada je to peta, nekada deseta. Individualna stvar, zavisi od iskustva, forme, hrane... Ali jedno je sigurno, drastično promijeni ponašanje i čeljade počne mnogo da sere.

Siguran znak da će ciga nešto da te zajebe.

Rečenica kojom se završava majčin neuspeli pokušaj da svog odveć punoletnog ali nezaposlenog sina ubedi da se vrati kući pre svitanja.

Zadnja opomena, crveni karton u svetu svinja, telića i swatkih mawenih jaganjaca.

Mnoge životinje su tokom vremena razvile fobiju od tog roštiljskog elementa i jako rano završile u ludnici a kasnije... klanica je bila neizbežna. Mada, neke su se i folirale pa su namerno išle da konkurišu u Juhor i Matijević. Jer bolje da je zakolju nego da im se posle smrti smeju. Zna se ko ide na kolac. Samo onaj najgori ološ i gojazni.
Kao što su i ljudi od krvi i mesa tako i one imaju osećanja. Čak i one ostarele domaće životinje iako znaju da nema šanse da na tome završe i one su plašile ali i opominjali svoje mladunce kako da se ponašaju u štali, na livadi da im ne bi doš'o čika sa močugom.

Međutim, kokoške lude za njim, lude u pizdu materinu. One jedva čekaju da se nataknu i bole ih dupe šta će ostale svinje i krave da kažu. Njima je nekad i ušlo nešto a šta je sa njima, šta? Mislim, kurac od pevca se ne računa. Čim ti njemu ne vidiš da mu se mlatara nešto između nogu nema od toga ništa. I posle ne vole šipku? Čim se one mlate pola sata posle klanja zamisli kolko su ga željne, jebote.

ili Petica u školi. Deca koja imaju sve petice dobiju ponekad i četvorku a onda roditelji u mom kraju kažu

- Zar nije mogla petorka

Неки бре много мали курац.

Zamena za kafu kod iskusnih ispičutura. Organizam pogođen celonoćnim trpljenjem apstinencije, osvežen jutarnjom rosom, traži sredstvo da izbegne alergijsku reakciju na preveliku količinu krvne plazme u alkoholu, a ne može da podnese težinu žestokog pića pre doručka. Tu na scenu stupa jutarnje pivce, hrana i piće u isto vreme, kompletan doručak šampiona.

Kositi travu u inat svima sa kosilicom koja se čuje glasnije od starog tenka, krenuti ranom zorom, ovako ćete izazvati gnev kod komšija, što su kuće bliže jedna drugoj to je i prkos veći.

Jedan od najtežih oblika ljudske navalentnosti. Specifična kombinacija agresije i upornosti koja čak i najbrkatije šalteruše ostavlja bez daha. Instinkt za preživljavanjem koji bi postideo i čuvenog govnojedca sa Discovery Channel-a, Bear Grylls-a. Mogao bih ja sad tako da ređam do sutra, ali me je sramota. Od države...

Retoričko pitanje, koje se postavlja u trenucima kad ideje prerastu u dela.

Služenje vojnog roka nikad nije bilo lako.
Rano ustajanje, jutarnja gimanastika, postrojavanje, brijanje, povečerje i sam ulazak u repeat mod koji se ponavlja iz dana u dan tera mozak da razmišlja i o ljudskim stvarima.

Pa tako posle nekoliko dana mozak počne davati signale nadutim mudima da se prazne ili će napraviti takav pičvajz u gaćama da te ni vojni sud neće oprati.
Uzimaš stvar u svoje ruke ali sve više vidiš da ti treba nešto opipljivo i vlažno, treba ti vojnikuša.

Postoji pogrešno mišljenje da su vojnikuše fukse, u stvari one čekaju dan kad vojska izlazi u grad da se i one malo provedu sa njima da im nakače poneki triper, jer realno jebo vojsku ako makar triper ne zakačiš ili raščešaš jaja od picajzli.
Sa njom dani brže prolaze, gušterov rep otpada a tako dođe i prekomanda, pa i u tom drugom gradu nađeš novu vojnikušu sa kojom ćeš se zabavljati dok ti ne otpadne i gušterski jezik, razdužiš svoje stvari, pušku i kreneš kući.

I dok si ti već u vozu za svoje rodno mesto, nova tura guštera već šacuje svoje vojnikuše i odvaja ih sa strane kao tenkovske granate koje će ispaliti kad se završi rat.
Hvala im!

"Ne mogu, imam 300 rabote ! " - rečenica koju najčešće dobijam (ne samo ja nego i većina vas) kao odgovor od svoje majke kada joj se obratim za uslugu, pomoć, ili je nešto pitam. Pored toga, svaki dan je ovaj broj od 300 isti, nikako da se smanji.

Opravdanje pijandure.

Mjesto gdje umjetnici prezentuju svoja djela i talenat.Uzmu kartu, oprostite, kupe kartu, nebitno je li u pitanju avion ili autobus, bitno je da je oni kupe. Ako je u pitanju violinista, onda uzme neku jebačku violinu, spakuje kofer punu stvari, odsedne u nekom hotelu, ujutru rano na ulicu, ljudi mu daju pare zadivljeni kako tako divan i talentovan mladić ne svira u Beču ili nekom muzičkovelesilnomjebačkom gradu fazon Mocart i ekipa tipa slušam te smorih se. Ako je u pitanju slikar, ista stvar, kupi kartu, napuni kofer, odsjedne u hotelu , i ujutru rano na ulicu i prezentuje svoja divna djela, ljudi prolaze i dive se, kupuju ih i opet se čude kako tako neki talentovan mladić ( ili pak stariji čovjek koji je kroz život prošao dosta neprimjećeno, a toliko je nadaren, ZNAČI BOŽE, ZAMISLI TI TO ! ).
Može se desiti da bude neki pijanista, kod njih je proces dosta drugačiji,
oni su tu obično iz Pariza, i imaju taj neki klavir ( PIJANO, jel' te ), s kojim piče gore dolje, ne znam ni kako ga prenose, beš mi mater.. Zamislite vi,
tako nadaren momak se nosa sa klavirom po Parizu.. I niko da ga primjeti !
Prođu tu razni ljudi, samo ne prođe neko ko će da napravi zvijezdu od njega. Kako ga je život mučio, težak je život tih umjetnika sa ulica Pariza.. Kažu da ima i nekih što igraju, šta znam, oni kupe karte, i koprcaju se tamo.. Imate i onih elitnih, što dođu samo da bi podjebavali ove ''živimo u senci'' umjetnike. A jesu muda jebo mater svoju.
I tako ljudi šetaju tim ulicama Pariza, i kad bi čitali ovu moju definiciju, to bi im vratilo sećanje na dane koje su proveli tamo, na vrijeme koje im se činilo kao najljepše u njihovom životu.I tako, šetaju ljudi tim ulicama Pariza, šetaju jebem im ja sve, a ovi umjetnici slikaju i žale sebe jadne kako nemaju za leba, al imaju za kartu i hotel i tako to. Te ulice Pariza, to vam je nešto posebno, ima u njima nešto, zbog čega svi ti ''jošNEopareni'' umjetnici idu. Nije ih život mazio, kažu. I opet, ti fini ljudi sa parama šetaj u i posmatraju njihova djela, uživaju i jedu one njihove kroasane. Kupe neka njihova djela, čisto da pomognu đeci, koja nemaju para a došla su u Pariz da se promovišu. Čak su i akademiju za koju treba grdne pare odvojit završili. Uglavnom, što ja sve ovo pišem..Ovo je neka vrsta poruke tim umjetnicima što prolaze neprimjećeno i što nemaju para ... Povedite i mene nekad u taj Pariz kad budete išli, jebem mu mater.