Nezadovoljni podrig hejtera iz prikrajka i svojevrsni uvod u tiradu frustriranosti i ogorčenosti, podstaknutu pre svega decenijski nezavršenom fasadom na porodičnoj kući, Borča II.

Sirotinjska spika za sve pare.

Mi muškarci, da se ne lažemo, nismo naročito izbrljivi kada se radi o pukom polnom opštenju sa ženskom populacijom. Jebali bi sami sebe, samo kad bismo mogli da dohvatimo. Znači nema onih gluposti znamo se samo 5 minuta, ne krešem se na prvom sastanku, niti na javnom mestu, ne privlačiš me fizički, imaš spojene obrve, imaš prst manje na levoj nozi... Ma kak'i to. Samo upri, pa koliko izdržiš. Znači 3-5 minuta.

E, verovale ili ne i mi imamo nekakve kriterijume. To niste znale, a? Mislili ste da svaka rupa nađe zakrpu? Sad malo strepite da ne umrete same u stanu okružene gomilom mačaka? Prpa, zar ne?
Nema potrebe. Broj rupa koje ne nađu zakrpu procentualno je srazmeran broju Vukajlijaša koji nisu jebali. Znači 0,01-0,3%. Tako da, ukoliko ste bez nekih vidljivijih fizičkih mana (nemate pola glave ili imate palamar), naslovna rečenica, koju izgovara muška osoba željna pičetine, će vas zaobići u širokom luku.

Recenica izgovorena nakon ponavljanja greske koje se nismo secali.

Nenadjebivi argument roditelja koji opravdava sva sranja počinjena od strane mlađeg brata ili sestre. Često nerealni, roditelji im opraštaju stvari koje vama nikako ne bi prošle nekažnjeno.

Ako ne jedan od najlepših ili najčešćih, onda definitivno jedan od najspecifičnijih običaja u šarenolikom i svakako maštovitom folkloru naroda srpskog. Hronični ritual varirajućih razmera koji pre ili kasnije „zadesi“ maltene svaku familiju, porodicu ili krug prijatelja, bez obzira na brojčanost i „teritorijalnu rasprostranjenost“ istih. Što bi rekao moj diler, Mahmud: „događaj koji se dugo planira, ali ne tim povodom“.

Elem, što zbog ratova, što zbog seoba, što opet zbog kojekakvih ratova, tek - Istorija je tako htela da kategorija PORODICE na ovim prostorima apgrejduje ( čitaj: „degradira“ ) u jedan pojam poprilično širokih razmera sagledavanja, kako u figurativnom, tako i u onom bukvalnom smislu. Onda se početkom 20-og veka pojavio i termin „ekonomska kriza“ i celu stvar, razume se, još dodatno skenjao. S tim u vezi a u potrazi za boljim životom ili čak najobičnijom korom hleba, naši ljudi su se zadesili i u najudaljenijim kutovima ove naše plave planete, ostavljajući iza sebe svoju otadžbinu, prijatelje, rodni grad, kuću, i u istoj babu, dedu, majku, oca – između ostalih. Neki su dogurali dalje, neki bliže, a neki su, bogami, „uspevali“ samo granicu ( il‘ dve ) da pređu i tu i ostanu, živeći k’o kojekakvi, nedobog, „neuspeli pokušaji imigranata“, prezreni od svojih domaćina i, uostalom, sebe samih.

Bilo kako bilo, i naročito glup čovek bi lako shvatio da se u svemu ovome najverovatnije i krije glavni razlog praktikovanja i, uopšte, POSTOJANJA tragi(komi)čne pojave iz naslova ( a koji je moj lerdi tako lucidno sažeo ) : realna i najčešće u kilometrima izražena UDALJENOST članova gorepomenutih socijalnih grupacija jednih od drugih, koja vremenom metamorfozira u udaljenost emotivne vrste, za koju, s druge strane, ne postoji dovoljno velika merna jedinica u paleti istih ( doduše, on ili ona to ne bi rekli u baš toliko reči; prim.prev.)

Želja je, razume se, itekako prisutna; velika, ogromna, nepodeljena, nezadrživa, neizdrživa, i – narafski – i više nego LAŽNA. Ponekad se okrene i neki telefon, obavi strastveni i neretko višeminutni razgovor u kojem se i po nekoliko puta izrazi potreba sa skorim viđanjem, okupljanjem, darivanjem međusobne novorođenčadi, zajedničkim pravljenjem torte/roštilja, vraćanjem onog starog, triput zaboravljenog duga/ašova/rezervnog točka/pičke materine...Oni nešto bezobraznije prirode usude se čak i da razdrmaju već vekovima „tradicionalno lenju omladinu“, ne bi li preko „tija nji’ovi fejsbuci i ostali kurci“ sa svojim generacijski, i isključivo „generacijski“, bliskim rođacima/kumovima/osobama s preke strane što efikasnije i - zašto da ne? - što JEFTINIJE organizovali skori radosni događaj. Naposletku se, „nažalost“, uvek nešto ispreči a razlozi variraju od prezauzetosti/zaposlenosti, gadnog šefa i bola u rendom delu tela ( da, dobro ste pretpostavili u „kom“ ) do kuće koja prokišnjava, pokvarenog auta i (pre)skupe karte za autobus, avion ili jebenu podmornicu.

Al‘ gle’te kurca...Kao što se kad Erik pojede bananu dešava neverovatna promena, tako se za 180 stepeni okrene i gorepomenuta situacija...kada neko umre. Da l‘ zbog straha od Svevišnjeg ili sopstvene savesti, tek - gotovo momentalno prestaju svi telesni i ostali bolovi, meteorološke prilike postaju k’o one u prokletoj Sahari, auto dobije jebena krila, karta se kupi za pola sata, a navodno se i šef otera u tri pičke materine. Na veliku radost pokojnika, svakako...

Rečenica koju smo čuli od roditelja kad smo bili mali. Ona se koristila kada ostane malo hrane u tanjiru, i to malo hrane je "snaga", a 3 tanjira hrane prije tog nisu bili "snaga". Ova rečenica djecu obično natjera da pojedu i ono još malo hrane što je ostalo.

Kulturno uzdizanje pred moralno srozavanje koje će nastupiti još iste večeri.

Nekad
- Šta ima na prvom?
- Vesti.
- A na drugom?
- Neka utakmica.
- Kuku, šta ćemo pre!?

Sad
*Uzimamo daljinski i sa desetak odsečnih i uvežbanih pritisaka na dugme za menjanje kanala prelazimo preko svih 100 kanala.*
- Šta ima na TV?
- Ništa...

Koristi se da iznervirate jos vise covjeka koji vec "puca".

Dve naizgled identične operacije ali ipak vrlo različite:

1.Uzeti delebom krmku griz pljeskavice ili ćapnuti iz tanjura dok ne gleda
2.Uzeti malo prasetine od buta

Misao koja vam se definitivno mota po glavi dok "razgovarate" sa "prijateljima" vasih roditelja/tetki/baba/slicne rodbine, naravno, istu misao zadrzavate za sebe kako ne biste ispali bezobrazni pred gostima.

Vreme u koje omladina najčešće dolazi kući.

Cho'ek chim se rodi, stane u red za umiranje, pored toga shto je to chinjenica to je i neosporno.Sad to shto neki nesrecnik, ili sasvim uobichajeni suicidan srecnik ima srece ili nema srece, te mu je sudjeno da ode pre drugih, nije propraceno nikakvim neogodvanjem i nekim vidom revolucije na koje smo navikli, shto je naravano uslovljeno preticanjem.E sad se tu javlja josh jedan jako bitan faktor-VEZA.Veza na shalteru-sigurna buducnost (ako ima zivota posle smrti).Shto znachi da treba biti miljenik radnika na shalteru kako bi otishao pre drugih.Titula miljenika se uglavnom stiche konstantim dodvoravanjem, donoshenjem radnicima kojekakvih prezenta.Tako da, ako ti se josh zivi, NE BUDI MILJENIK RADNIKA NA SHALTERU.BUDI TAJ KOJI NEGODUJE I SABOTIRA, IZREVOLTIRAN GORE POMENUTIM PRETICANJEM, VERUJ MI, ZAMRZECE TE.

Neizbežno pitanje samom sebi, iskonski nedefinisani strah od stupanja u tamu nepoznatog. Pre svakog velikog poteza u životu, ne postoji osoba koja ovo grandiozno pitanje nije sebi bar jednom postavila, demonstrirajući sopstvenom naduvanom egu svu nemoć pred iskušenjem koje nekad može i život da promeni.
Sve što nam je u tom trenutku potrebno je vetar u leđa, osoba koja će nas jednostavno gurnuti sa litice u uspeh i let do konačnog izbavljenja...

Koristi se kako bi se istakla i pojačala negacija na kojoj se temelji sarkastična priroda odgovorne rečenice.

Najlepši i najčistiji grad Srbije. Srpska Atina. Prestonica srpske kulture. Grad s najlepšim devojkama koje se mahom lože na Beograđane nadajući se da se preseliti u isti, za razliku od tih istih Beograđana koji grabe svaku priliku za odu u Novi Sad i smuvaju koju Novosađanku. Međutim, treba obratiti pažnju na povratak iz Novoga Sada, naročito na izlazu iz NS, jer je autoput u lošem stanju pa svi beže i krajnju, pomoćnu traku.

Elem, u Novome Sadu, tom čudesnom gradu živi mnogo pametnih ljudi. U njemu nema trke i frke. Sve teče normalnim tokom, i reko bi se da ljudi nisu mnogo opterećeni nebitnim stvarima.

Primećen je rezervisan stav vozača Novosađana prema vozačima s BG registracijama hvatajući svaku priliku da ih preteknu kako bi se pokazali da oni vladaju ,,svojim terenom". Ipak, BG drajveri nemaju toliko problema s uzbridaca i nizbrdicama, za razliku od Ravničar bojsa.

Novi Sad je svakako grad koji je najlepši za život u Srbiji. Taman po meri, reko bi se...

Misao prosečnog geja o svojoj najboljoj drugarici, koju u isto vreme ne podnosi.

Defektni ali istovremeno kultni deo prosečnog auta, onaj što pravi razliku i razbija monotoniju, njegov lični pečat. Novajliji izvor čuđenja i večiti rebus :Što li ne popravi ovo?: Samom vlasniku nešto najnormalnije, apsolutno funkcionalno, ispravno i prilika za iznova ponoviti titorijal o korišćenju svojih ruku dela. :Cimneš ka sebi i onda podižeš, kad čuješ škljoc otvaraš! Jel' to teško?:

I ne samo vrata, već i sve one druge izmodifikovane stvari, uređaji sa začkoljicom, ručno sklepani, bez suvišnim delova, popravljeni uz dosta improvizacije i sa autentičnim ''majstorskim'' potpisom koji se baš ogleda kroz nestandardno rukovanje istim. :Pa da je sve potpuno ispravno i onako fabrički, ne bi to ni valjalo! Veruj mi da ovako bolje radi!:

To su kineski proizvodi; patike, igracke, odeca- kratko traje a malo kosta.STO JE POKVAREN KINESKI NAROD MAJKUMU.

Za razliku od unuka pajdomana koji od dede traži kokardu kad mu zafali za šemu, u ovom slučaju unuk je mladi kriminalac u pokušaju. Kontroverzni biznismen u nastajanju, tek se treći put ošišao na ćelavo i treba mu utoka da iznudi prvih petsto dindži.