Dokaz poštovanja majstora. Tradicija. Jebeš domaćina ako ne može da ugosti majstora koji mu sređuje kuću, ili oko kuće. Materijalne stvari su jedno, a ovo je stvar koja mora biti ispoštovana. Mora. I tačka.

Omiljena vrsta dijete kod Srba

Što kraće i jednostavnije opisivanje minimalnih prihvatljivih osobina.

Skidanje kaiseva, otkopcavanje zipova i dugmadi na hlacama, praćeno olakšavajućim i izbacivanjem stomaka ispod stolnjaka (sve, kao, trudeći se da domaćin ne primeti) ne bi li se napravilo mesta za jos koji zalogaj sa slavske trpeze. Valja se, kaže narod.

Na nama svojstven način. Ostali ne vole da nategnu rakiju iz flaše, ne vole da zaigraju kolo preplićući nogama k'o kad ti se piša a zazuzet si nečim' drugim, razbijanje čaša i flaša za njih je šamar državi. Ne podnose masnu hranu a dobre žene gledaju na Švedskim akcionim filmovima. Kod nas, sve to možeš naći na jednoj, po srpski, napravljenoj svadbi.

Svaki put poslije obilnog ručka kod naših baka, što će dotična da vam kaže.

Ako ne jedan od najlepših ili najčešćih, onda definitivno jedan od najspecifičnijih običaja u šarenolikom i svakako maštovitom folkloru naroda srpskog. Hronični ritual varirajućih razmera koji pre ili kasnije „zadesi“ maltene svaku familiju, porodicu ili krug prijatelja, bez obzira na brojčanost i „teritorijalnu rasprostranjenost“ istih. Što bi rekao moj diler, Mahmud: „događaj koji se dugo planira, ali ne tim povodom“.

Elem, što zbog ratova, što zbog seoba, što opet zbog kojekakvih ratova, tek - Istorija je tako htela da kategorija PORODICE na ovim prostorima apgrejduje ( čitaj: „degradira“ ) u jedan pojam poprilično širokih razmera sagledavanja, kako u figurativnom, tako i u onom bukvalnom smislu. Onda se početkom 20-og veka pojavio i termin „ekonomska kriza“ i celu stvar, razume se, još dodatno skenjao. S tim u vezi a u potrazi za boljim životom ili čak najobičnijom korom hleba, naši ljudi su se zadesili i u najudaljenijim kutovima ove naše plave planete, ostavljajući iza sebe svoju otadžbinu, prijatelje, rodni grad, kuću, i u istoj babu, dedu, majku, oca – između ostalih. Neki su dogurali dalje, neki bliže, a neki su, bogami, „uspevali“ samo granicu ( il‘ dve ) da pređu i tu i ostanu, živeći k’o kojekakvi, nedobog, „neuspeli pokušaji imigranata“, prezreni od svojih domaćina i, uostalom, sebe samih.

Bilo kako bilo, i naročito glup čovek bi lako shvatio da se u svemu ovome najverovatnije i krije glavni razlog praktikovanja i, uopšte, POSTOJANJA tragi(komi)čne pojave iz naslova ( a koji je moj lerdi tako lucidno sažeo ) : realna i najčešće u kilometrima izražena UDALJENOST članova gorepomenutih socijalnih grupacija jednih od drugih, koja vremenom metamorfozira u udaljenost emotivne vrste, za koju, s druge strane, ne postoji dovoljno velika merna jedinica u paleti istih ( doduše, on ili ona to ne bi rekli u baš toliko reči; prim.prev.)

Želja je, razume se, itekako prisutna; velika, ogromna, nepodeljena, nezadrživa, neizdrživa, i – narafski – i više nego LAŽNA. Ponekad se okrene i neki telefon, obavi strastveni i neretko višeminutni razgovor u kojem se i po nekoliko puta izrazi potreba sa skorim viđanjem, okupljanjem, darivanjem međusobne novorođenčadi, zajedničkim pravljenjem torte/roštilja, vraćanjem onog starog, triput zaboravljenog duga/ašova/rezervnog točka/pičke materine...Oni nešto bezobraznije prirode usude se čak i da razdrmaju već vekovima „tradicionalno lenju omladinu“, ne bi li preko „tija nji’ovi fejsbuci i ostali kurci“ sa svojim generacijski, i isključivo „generacijski“, bliskim rođacima/kumovima/osobama s preke strane što efikasnije i - zašto da ne? - što JEFTINIJE organizovali skori radosni događaj. Naposletku se, „nažalost“, uvek nešto ispreči a razlozi variraju od prezauzetosti/zaposlenosti, gadnog šefa i bola u rendom delu tela ( da, dobro ste pretpostavili u „kom“ ) do kuće koja prokišnjava, pokvarenog auta i (pre)skupe karte za autobus, avion ili jebenu podmornicu.

Al‘ gle’te kurca...Kao što se kad Erik pojede bananu dešava neverovatna promena, tako se za 180 stepeni okrene i gorepomenuta situacija...kada neko umre. Da l‘ zbog straha od Svevišnjeg ili sopstvene savesti, tek - gotovo momentalno prestaju svi telesni i ostali bolovi, meteorološke prilike postaju k’o one u prokletoj Sahari, auto dobije jebena krila, karta se kupi za pola sata, a navodno se i šef otera u tri pičke materine. Na veliku radost pokojnika, svakako...

Rečenica kojom najstariji ukućanin nepogrešivo odjebava najmlađeg za svaku primedbu istog.

Jako delikatna situacija. Zadnja garnitura gostiju. Prasetine ima još uvek, ali, jagnjetina je skoro utihnula. Neće biti da se najedu. Sreća da Živadinka, snaja kuma Đure ne jede jagnjetinu. A tu je i rođak Spasoje, kome je ovo danas šesta slava i nadamo se da neće dosta pojesti. Ali, uzimajući u obzir kako tamani Pro Corde ne bi se baš reklo da je bio već na pet slava. Tako i treba kada hoćemo da se kurčimo s ovim fensi pićima. Kod njega samo rakija, pivo i ono grobljansko vino. Darko se uhvatio onog Jagermeistera, ko pijan plota. Šaljem mu sms : " lakše s tim, nije ti to očevina pička li ti materina. To je za obraza " - Kreće supa. Jebeš supu ! Uvek je ima ! Voda ne valja ni u cipelama. Dalje sarma ! Nisi Srbin, ako sedam dana posle slave nemaš za ručak da jedeš sarmu. Stiže meso. Srebrenko se hvata odmah jagnjetine, i ubacuje dva komada. Mamu jebo prokletu. Stevo je svestan situacije i posle jedog komada jagnjetine, prelazi na svinjetinu. Posle 5 minuta ocu teče znoj niz čelo. Ja gledam onu jagnjetinu, u nadi da će se makar malo okanuti nje. Otac me pokretom očiju zove u špajiz. I onda ide ono standardno : " Majmune jedan, jesam li ti rekao da ne zoveš ovoliko svojih kurajbera. Zbog tebe ne mogu svoje goste da ugostim. Konjino jedna glupa " Vraćam se u sobu. Na stolu su još dva komada jagnjetine. Izgleda da je sve stid da uzmu poslednje komade. Uh, preživeli smo. Kolača hvala bogu ima. Toga se ne bojimo. Otac me opet igrom očiju zove u špajiz i kaže : " S kakvim se ti šljokadžijama družiš . Nema više Jelena ! Trči u zadrugu da kupiš " Letim do prodavnice, kad u pičku materinu, nema Jelena, samo Lav. Kupim lav, hajde kontam, neće puno popiti jer mešaju piva. Kad tamo nosim i kažem, nema Jelana , samo lav. Onda oni kažu, daj vamo da rasteram ove Jelene, ili daj Lava da ga sabijem.
Jebi ga, najgore je prošlo. Sledeće godine ćemo kupiti veče jagnje.

Ma koliko morbidno izgledala ova izreka, nije. Prva pomisao bi možda asocirala na neku krvoločnu kletvu gde bi uloga egzekutora bila dodeljena nekom vampiru, zombiju ili slično ali, ma koliko dobro zvučalo, nije.
Sa ovom izrekom možete se sresti uglavnom u Crnoj Gori.
Predstavlja ustvari kompliment jelu. Ako ne znate kako udostojiti jelo savršenog ukusa koje vam pruža maksimalno moguće zadovoljstvo ovo je prava reč.

Poslednji stadijum nečijeg navaljivanja, smaranja ili nečije "zainteresovanosti za nešto"... Sinonim za izreku "Navalio k'o mutav na telefon".

Ne postoji.
Zapravo najblže tom pojmu je baja koji je u stanju da ponese 4 džaka cementa i pečeno prase u ustima, ali to je seoska legenda.
Naš narod nije neke atletske orijentacije, pa tako ni u Strongman takmičenjima nemamo značajnijih predstavnika (čast Radu Saviću iz GM). Opšte znano je da se ovde sve najbolje i najuspešnije radi ''na buljuk'' pa smo skroz dobri u ekipnim sportovima. Elem gde se traži snaga pojednca tu smo tanušni.
Slovenija, Estonija, Litvanija, Island su nacije koje ukupo imaju stanovnistva kao i Srbija, ali imaju višestruko bolji učinak u Strongman takmicenjima.

Kad muškarac, koji je po nekom čudnom običaju pod jurisdikcijom svoje žene ili u senci svoje devojke, inferioran i smušen, popije malo više, što u njegovom slučaju znači do 4 gemišta, rodi se neopevana junačina, spremna da ponosno kaže sve ono što čuva u sebi dok je trezan.

Krajnja destinacija za gojazne osobe (u daljem tekstu, svinje) sa raznim poremećajima u metabolizmu i endokrinim žlezdama.
Ha, boli ga kurac. Ne mogu da smršaju. Probuši kašiku, sakrij viljušku... i možda te sobalim.

Najčešći završetak razgovora ekipe iz bloka, koji je uzeo maha u primerima na Vukajliji. Nakon razmenjenih par rečenica, gde prvi učesnik razgovora postavi pitanje, a drugi odgovori zajebanim ili nevera odgovorom, sledi oprobano finale, jer ništa nije kulje od kombinovanja ove dve reči, tj. sintagme.
Oko 80% razgovora između Šoneta i Kize se završavaju upravo na ovaj način.
Moguće varijacije su "Taj rad?" "-Ma da."; "Taj rad?" "-Dakako."; ili repetitivna responzija "Taj rad?" "-Taj rad."

Poštovani Sveti Petre, nadam se da ti ne pišem u nevreme. Ovde, u paklu, nemamo baš neki pojam o vremenu. Zore nam ne sviću, pa ne možemo da odredimo ni koji je dan, a kamoli koje je vreme dana. Kad malo bolje razmislim, to računanje vremena nam ništa ne bi ni značilo. Svaki dan je isti i svodi se samo na čistu patnju. Ili gorimo u večnim plamenovima pakla ili smo posluženi kao hrana Kerberu, iz čijeg izmeta ponovo vaskrsavamo i sve ponavljamo u nedogled.

Elem, ne pišem ti ovo da bih ti izjadao sve svoje muke. Znam ja da si ti zauzet. Umire narod u zadnje vreme ko blesav. Sve je to od ovih Amerikanaca. Hoće da unište svet sa onim uranijumom i onim antenama što menjaju vreme. Skrenuh ja sa teme. Hteo sam, dobri moj Pero, da te priupitam šta sam ja uradio da bih završio ovde u ovoj gužvi? Ceo život sam radio teško i pošteno da bih prehranio decu i ženu. Nikad nisam pogledao drugu ženu pored one moje. Ruku nisam podigao ni na šta živo, a kamoli da ubijem neko jadno stvorenje. I opet evo me ovde. Zajedno sa najvećim šljamom čovečanstva se guram po ovoj rupčagi.

Razmišljao sam dugo, dobri moj Pero, da se nisam nešto zamerio onom bradonji gore al' ne mogu ništa da izvučem iz ove lude glave. Ispoštovao sam svaki praznik i svako crveno slovo. Obilazio sam crkve, istina većinu po saborima al' sam ipak ispoštovao sve. Prvi bih stigao ujutru, odstojao celu službu i zadnji ostao pod šatrom dok se ne rasturi narod. Tri sam slave slavio, seko kolač i na Božić i na Vaskrs, svako slavu ispoštovao i bio gost. Istina, voleo sam i da pojedem dobro i da popijem dobro. Znalo se da kad ja zasednem sve mora da ide po redu. Rakija jedna, druga, predjelo, treća, sarma, vino, pečenje i kolači. Šta ću... Rodio sam se kao dete iz siromašne kuće postigao nešto al' je uvek ostao taj strah od gladi. Mislio sam božija je volja...

Znam da ovo moje pismo neće stići do tebe ali isto tako znam da i kad bi stiglo ne bi mnogo promenilo. Opet je lakše kad se skrenu misli sa ovih muka nego samo gledati patnju. Veliki pozdrav od Milana iz trećeg kruga pakla!

Konačna ulaznica u najuži krug, poziv na zbližavanje sa iskusnijima koji su te do juče smatrali nedoraslim, žutokljuncem kojem se vredelo obratiti samo da bi se trknulo po pivo/burek/novine ili poradi podjebavanja u trenucima dokolice.

Skup sitnih finesa u ponašanju prefinjenih osoba. Oni su bolji od nas, mi želimo biti oni, ali sve čega smo dostojni je par minuta slave kada se nadjemo daskama njihove pozornice.

Njihov šarm je zaista diskretan. U crnom stiješnjenom sakou i pantalonama sa afričkim printom, urodjenom nonšalancijom sipajući vino na temperaturi od sedam stepeni celzijusove skale dami na čijim se tankim golim prstima ocrtava plava vena lepotica, on ističe svoju svestranost. Larpurlartizam njegove riječi, koja odiše skromnošću kao to do sada već umireno vino u njegovoj ruci slatkoćom, ispunjava ušne školjke mnjenja. Ali kako mu vjerovati dok govori da smo svi isti i dok tako, oponašajući mene, muški nepažljivo škripi stolicom po parketu dok je primiče stolu, kada mu osmjeh tako očaravajuće harizmatično prelazi u zbilju pred plamenom upaljača? Da, on pušta slučaj da govori za sebe. Njegove zategnute čarape krase rombovi, dok su kod ostalih one sigurno bijele...

Razgovor je tako divan sa njima. Nenametljiva elokventnost i savršen izbor pitanja čačkaju sagovornikov ego bešumno i elegantno, kao najelitniji provalnik. Svaka zavist i osjećaj inferiornosti nestaju u njihovoj blizini, i običan čovjek osjeti blagu ushićenost jer dobija poštovanje i pažnju za kojom tako vapi. To više nije razmjena pozdrava u kratkim crtama, već su to duge linije zgodnih riječi, podjela generalnih mišljenja uz tople poglede i osmjehe odobravanja. Bez ikakvog pretjerivanja, bez naznake fola, bez pernatih maski: savršena sofisticiranost, carstvo forme. I onda, kao kap parfema sa toplog prevoja ženskog vrata, diskretan šarm buržoazije počne stidljivo da isparava i pahne prostorom, diktirajući hijerahiju u korist šarmera.

Lakog, ni malo kvazi - lepršavog, koraka dama klizi scenom. Prati pravac ruke džentlmena. "Posle Vas" se nadoknadjuje lakim randevuom prstiju i ledja. Ona nosi lake tkanine. Osjeća se komotno, prijatno. Prorezi i nabori su sračunati i na sasvim odgovorajućim mjestima. Ne stidi se svog tijela i osjeća se sasvim prirodno u njemu. Ona nosi samo par komada nakita i nagovještaje šminke. Smije se tako prirodno. Priča o hrani bez ustezanja. Sluša muške razgovore i učestvuje u njima, sve bez izraza dosade na licu. Dijeli unikatne komplimente ženama. Kako izvanredan osjećaj za proporciju! Široku čašu vina drži objema rukama, sa laktovima na stolu. Ona je mnogo više od lijepog lica. Naravno, sve u granicama jednakosti, barem sa njene strane. Dah njene ljupkosti već je razoružao i najtvrdokornije malogradjansko džangrizalo. Tiha dominacija diskretnog šarma, samom sebi cilj i sredstvo.

Tradicionalan običaj koji se održava neposredno nakon sahrane pokojnika, koji smo uspešno pretvorili u paganiju, skaradu, bogohuljenje..Naime, nekada u nedostatku automobila, rodbina je iz udaljenih mesta putovala i po nekoliko dana kako bi stigla na sahranu drage osobe. Shodno tome trebalo ih je nahraniti i lepo ugostiti (koliko je moguće) jer su putovali dugo, naporno i sigurno su gladni i žedni.
Danas medjutim, postoji verovanje da se za dušu pokojnika mora nešto pojesti, kako ova valda ne bi završila u paklu. Zato je linija koja graniči slave od daća postala jako tanka, i ogleda se u tome što se na slavi jedu supa i torta, a na daći čorba i štrudla..
Sve po redu! Kada posetioci daće ulaze u dvorište, prvo peru ruke u lavoru u koji je iz nekog razloga ubačen komad crepa (da pokojnik ne ode u pakao, ili ne daj Bože da se vrati kući).
E onda se čeka pop da očita očenaš, da gosti kažu neka mu je laka crna zemlja, i tu je kraj svakom razumu. Počinje se sa aperitivom za dušu (da ne ode u pakao) i o mora biti rakija. Onda kreću : bela čorba, sarma, pečenje pa štrudla (da pokojnik ne bi otišao u pakao), pa se dalje nastavlja sa dižestivima, obično alkoholnog porekla (da pokojnik..). Sve to vreme pokojnik neće biti spomenut ni po lepom ni po ružnom. Ako se neko i seti po koje anegdote iz života preminulog, ne uspeva da je kaže jer u besedu su uključene teme sa sahrane (sport, seoski radovi, lagani tračevi, vremenska prognoza, politika)..
Uglavnom, bitno je da ima svega i da nikome ne manjka (valda i zato da bi gazda pokazao da kuća nije siromašna i da je domaćin čovek). Kada se dobar deo gostiju dovoljno napije, kreće glasniji razgovor, u nekim situacijama malo fali i da neko zapeva, a dogodi se i to da se napije i pop (poražavajuća istina) i tada i sam kreće da se smeje i priča lakrdije sa ostalim prisutnima. Pojedini zgadjeni gosti moraju da ćute kako ne bi napravili skandal i rasterali ljude kući (jesi normalan, ovo je dedina daća, oteraćeš ga u pakao..). Kada gosti krenu kući, sa njima ni slučajno ne smeš da se pozdravljaš ili da ih ne daj Bože ispratiš do kola, makar to bila i braća iz inostranstva koju nećeš videti naredne tri godine. To je strašan greh! Po verovanjima, njih će zadesiti nesreća, njivu, stoku i živinu pošast, ti ćeš uvrediti i samog Boga (familiju i da ne pominjem), a pokojnik zbog toga može otići u pakao..

- Kretenu jedan bezočni! Pa šta radiš!? Čorba nije bila dovoljno kisela! Štrudla je ispala tvrda! Pečenje se ohladilo! Tata zbog pritiska nije mogao ništa za dušu da popije! Još se ti pozdravljaš i pratiš, a nisi ništa za dušu dedi ni pojeo! Jao majko mila, svi ćemo otići u pakao! Oprosti nam Bože grešnima!

Jedina tajna dobrog kuvanja. Trpati mesište u drugo mesište ili povrće i gotovo. Medalja za kulinarstvo i vraćanje osmeha ukućanima.