Sendviči, grickalice, pečeno pile, slaninica i luka. Drevni običaj iz vremena kad se putovalo magičnim železnicama Jugoslavije u kušet kolima. Spakuješ torbe i decu, uzmeš platu i kreneš put morske obale na sedmodnevni provod radničke klase, a kući te čeka regres kad se vratiš.
Destinacija neko od radničkih letovališta, Hrvatska ili Crna Gora, svejedno je jer te na stanicama čekaju isti likovi. Uzvikuju "slobodne sobe", "prenoćište" i slično, vode te u poludovršene kuće sa sobama pretrpanim starim nameštajem, podaleko od mora. Jebiga, jeftinoća, a pijaca blizu lako se kupi paradajz.
A usput, u vozu, otimačina za mesto pored prozora. Tamo gde je ona tacna na podizanje na koju majka stavi kariranu krpu pa preko nje izvadi neku kesu i onda celo pile. EJ! CELO PEČENO PILE! Čerupanje mesa, prstima, četnički, masne ruke brišeš o sedište zelene boje (crvena su bila u prvoj klasi, tamo nema radnika), a mati te hrabri da samo ručkaš. Dug je put, tek sutra stižemo ako ne bude odrona na pruzi.
Ej kako su ti pilići bili ukusni.
Pitanje koje ceo razred postavi kad profesor hoce da da kontrolni...
Rečenica koja služi da objasni kako je najčešće pametnije kupiti nešto što je bolje, brže, jače, izdržljivije i korisnije, bez obzira što će se ruka tresti dok se bude plaćalo, nego kupiti neko sranje oko kog ćeš se pokajati posle dva dana što si ga uzeo i svaki put kada ga budeš koristio podsećaće te da si mogao malo da se isprsiš ali svaki put uživaš.
Ovaj izraz se ne koristi za one stvari koje su samo kozmetički bolje i cena je nadrkana zbog toga, već za one stvari koje su stvarno dominiraju nad onim jeftinim i to suvim kvalitetom.
- Šta misliš ovaj da uzmem?
- Pa ne znam Sanja, nekako je mali i boja je ružna. Plus ovaj materijal mi deluje loše.
- Pa dobro Tamara, ali hiljadu dinara je.
- Ma znam al' ajde pogledaj još neki.
- Ajde. A ovaj? Vidi što ima lep oblik, a i ova plastika je dobra skroz.
- Ma znam, ali i ovaj je mali i nije to za tebe. Znam koliko voliš da ih koristiš i kako ih brzo pohabaš, pa sam sigurna da ćeš i ovaj brzo sjebati.
- Pa dobro koji da uzmem?
- Evo ovaj. Vidi bre kako je dobra veličina, a ti voliš velike, malo savitljiv, taman koliko treba i plus ima dodatak da se poigraš sa dvojkom. Savršen.
- Da, ali košta osam hiljada.
- Pa bolje je plakati jednom kada plaćaš, nego svaki put kada ga koristiš.
- A što ga ti ne uzmeš onda?
- Ja se snabdevam time na pijaci. Malo se zezaš, posle napraviš salaticu i uživancija.
Upozorenje koje bi više odgovaralo da stoji na bankomatima, pre nego što se stisne dugme za stanje na računu.
Put nadmudrivanja, dokazivanja besmislenih konstatacija koje običnog jebača koji nema problem sa apstinencijom i viškom energije dovode u stanje smora i samim tim uništavaju onaj osećaj lepote kada pročitate nešto kvalitetno.
Komentar Duška Koraća kojim je odgovorio blogerima sa B92 foruma na njihove besmislene prozivke upućene njemu:
"U medicini i parapsihopatologiji zna se da apstinencija izaziva agresiju. Međutim, po Morganu, to je onaj pre Darvina, čovek je nastao upotrebom obe ruke, a ne samo jedne. Kao hrišćanin im opraštam - kritika da, ali primitivno vređanje zaboravite, gospodo".
Opaska upućena ortaku koji nakon položenog ispita nema nameru da časti ni limunadom u studentskom klubu, a gde je tek nešto ozbiljnije.
Znaš kad će da polozi matu dva kod Ace Diferencijala...
Kao klinci dok smo igrali fudbal, na ovo pitanje nije niko imao odgovora, jer naravno svi su uvijek izbjegavali da budu na golu. Dječija hiperaktivnost nikad nam nije dopuštala da budemo na golu, zato se uvijek dalo pretpostaviti da su uvijek ona 'krupnija' djeca završavala na golu, jer su u igri bili spori.
- Ajde primio sam gol, branim već 10 minuta, ko je sledeći na golu?
(niko ništa ne čuje, igra se nastavlja, golman ostaje da ispašta)
Utjeha bećara koji se sa još jednog zbora vraća neobavljena posla, odnosno bez snaše. Jadni čovjek radi po tri mjeseca u šumi da bi mog'o pod šatorom rukati pivu od pet marona, jesti vruće janjetine što se lijepi za prste, gledati Moldavke kako se njišu, kulirati uz Preldžije i nadati se da će nakon 40 proćerdanih ljeta i ko zna kojeg zbora dovesti staroj majci zamjenu. Al paprika, neće mladice na selu da ostanu, nije nju mama od'ranila da bi ona muzla komšijske krave, već da bude gospoja. I tako u krug, zbor za zborom, godina za godinom...
Izlizana kondukterska fora kojom bezuspešno pokušavaju da spreče gužvu u autobusu. Svako ko se vozio busom makar 3 puta u životu, neće nasesti, jer zna da je sledeći minimum za oko sat vremena.
kondukter(sa stepenica autobusa): 'Ajmo, samo Novi Sad i more. Ima sledeći autobus odmah iza nas.
prosečan putnik: (Kurac moj iza, izlazim ja u Sirigu, pa da ga jebeš) Taj sam!
Put odrastanja.
Nakon sise koja ti je kao malom glavni izvor mleka prelaziš na cuclu.
Sa cucle se lagano transformišemo u biće sposobno da pije mleko iz tetrapaka uz mamine palačinke.
Nakon čitavog tog procesa ide i zadnji stadijum u kojem postajemo zrele osobe i pijemo pivo koje nam klizi kao mleko.
To ti je kad izgubis nevinost. Za devojke je to, bar za vecinu, veoma emotivan i romantican dogadjaj (bar bi one to volele). Kazu da je prvi put posebno. Oce kurac! To je najvece ponizenje za muskarca u zivotu. Kecas max 2 minuta i svrsis ko zec. Zato ga bolje pre akcije izdrkas jedno 2 puta uzastopno pa onda mozes da klatis celu noc. Posle je sve lagano...
Voleo bi da cujem sta zenski rod misli o ovome, to jest o svom prvom sexualnom iskustvu.....
Najbolji način za odjebavanje nekoga. Rečenica posle koje se onaj kome je upućena oseća kao usran golub ili govno na kiši.
On - upravo se istuširao, obrijao, namirisao, počupao dlake u nosu i ušima, oprao zube čak dva puta, a sve zbog toga što je prošle noći sanjao kako se rve u želeu sa dve do tri sisate meleskinje, zbog čega je ceo dan čekao da se vrati s posla nadajući se da će uveče malo da se porve sa svojom lepšom polovinom.
Čitaj: napaljen kao mačor u februaru.Ona - leži u njihovom krevetu čitajuci neku njemu nezanimljivu, debelu knjižurinu, čista i mirisna, premazana litrima mleka za telo, okupana galonima parfema, manikiranih noktiju, depiliranih svih mogućih kritičnih podrucja na telu, ostruganih peta i sjajne, glatke kose, ali ne zato što je sanjala bilo šta, već zato što je to za nju prirodno stanje stvari.
Čitaj: jebe joj se za bilo šta drugo.On - stidljivo se uvlači ispod pokrivača, strpljivo leži na svojoj strani kreveta neko vreme očekujući da ona primeti talas svežine koji dopire iz njegovog pravca. Pošto se ona ne obazire, misli da mu udara čežnju.
Ona - čita knjigu, udubljena u radnju, a tu i tamo joj kroz glavu proleti po koja misao vezana za sutrašnje ustajanje u šest sati, odlazak na posao, kućne obaveze i ostala sranja koja je čekaju u toku dana.
On - počinje da se vrpolji, jer mu ništa nije jasno, i u jednom trenutku najmaznijim glasom, od kog se i sam malo uplašio i iznenadio, kaže:
- Mmmmmmm, baš mi se mazi sa tobom...Ona - ne reaguje.
On - pomalo se zabrinuo, pita se da li je uopšte izgovorio to što je hteo, ili je samo pomislio, pa malo dubljim ali i dalje umilnim glasom kaže:
- Mačkice, baš bih te mazio...Ona - okreće stranicu, nastavlja sa čitanjem i kao poslednjem slepcu na planeti, odgovara mu potpuno hladnokrvno:
- Čula sam te i prvi put.On - povređen i duboko nesrećan, udavljen u talasu hladnoće koji mu je poslala kao Posejdon Odiseju, okreće se na drugu stranu, tešeći se mišlju:
- Neka, neka, tražićeš ti kurac, a ja ću da gledam fudbal!
Način rada sitnih dilera.
-Baki sine, danas koristimo mišomor jer je od prah-šećera našim konzumentima sa dijabetesom pozlilo. Nači idemo, pet put seci, jednom meri.
-Pa prošli put je bilo ''tri put seci''?
-De bre smemo da ih navađamo na kvalitet? Ovako im je i jeftinije i zdravije, ceniš, a?
-Ti si suvi genije!
Prosto prošlo vreme u sadašnjosti, koje služi za izražavanje neposredne budućnosti.
Putovanje iz šolje za kafu.
- Bogomi, vidim ti neki put u daleku zemlju.
- A vidiš li đe ću ove rede ili kao prošli put što na kraju ne odoh niđe?
Vakcinišu nas i prije nego što bi se mogli sjećati, ali onaj prvi put, prvi koliko toliko svjesni odlazak na vakcinaciju sa tvojim parosnicima, biva najčešće obilježen skikom, vikom i jaukom, zapomaganjem i proklinjanjem, bježanijom po cijelom domu zdravlja u roze ili sivim štramplama, opmenama, a i ponekom ćuškom majki, i smijehom medicinskih sestara i ljekara.
- Neće, neće, čika doktor neće. Ajmo malo boc boc..
:Ne,ne,ne,......plač, jauk:
:BOC:
-Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Maaamaaaa!
-Ne, Milane, ne, sine, ljubi majka!
- Aaaaaaaaa....matej, jebem ti matej!
Najgori odgovor u nekim situacijama.
-Brate,moje saučešće,ne znam šta da kazem.
-Hvala,i drugi put.
------------------------------------------------------------------------------------
-Miki, čujem da su ti morali amputirati nogu,jebote,zao mi je.
-Hvala,i drugi put.
------------------------------------------------------------------------------------
-Deki,ne znam kako da ti zahvalim. Tvoj bubreg je spasio mojoj curici zivot. Tvoj sam duznik.
-Ma nista. Hvala, i drugi put.
Kada kreneš sa planinarima i umesto kao i svi da se pridržavaš puta, skreneš u neke staze kuda niko normalan nije prošao, provedeš se k'o bos po trnju i umesto da stigneš brže, ekipi se pridružiš kroz 3 sata zakašnjenja i kroz gorko iskustvo shvatiš: zašto je to put kojim se ređe ide.
Dakle evo, posle prvog i drugog dela, naiđe i treći, kao što sam se već zavetovao, a i kao što je red.
U prošlom delu sam se zaustavio u trenutku kada su Srbi rešili da Prvi ustanak ipak okončaju oružjem, pošto su nas Rusi ispalili na pregovorima sa Turcima. Naravno, ustanak je okončan pogubno. I sad, nemojte zaboraviti da su ustanički lideri, najpre, i otpočeli sa vojevanjem da bi spasili svoje gilipterske glave, a slično su postupili i sada. Ukratko, sa izuzetkom nekolicine, pobegli su glavom bez obzira- neki u Austriju, neki u Rusiju, a neki u neku treću pizdu lepu materinu. Međutim, ovog puta, poenta će upravo biti na toj šaci jada koja je ostala, rizikujući glavu pred prilično nervoznim Sulejman pašom Skopljakom. Među njima se isticao jedan mladi vojvoda, koji će uskoro postati knez (iliti knjaz), a za koga je stvarno sramota što nema niti jednu poštenu defku, a da nema nekakve veze sa kiselom vodom, ili šprcerom.
Miloš Obrenović
Ono što je uradio Miloš Obrenović, tako je tipično za njega, a tako netipično za Srbe. Dočekao je tursku vojsku u Beogradu i predao se. S obzirom da su šanse da izvuče živu glavu u takvoj situaciji bile 90:10 u korist toga da je neće izvući, može se reći da je ovo bio znatno hrabriji potez, nego da je poput svog kuma Karađorđa i kompanije stao na skelu i zapalio put Beča. No, s obzirom da je bio slatkorečiv (neki bi rekli pizda), Turci su rešili da ga poštede. Naravno, uz izvesne uslove (da sme da napusti Beogradsku tvrđavu samo uz pašinu dozvolu, da guši sve mini-pobune koje bi narod organizovao i slično). No, jednom prilikom, Miloš je iskoristio pašino odsutstvo iz Beograda, izvukao se iz tvrđave koristeći smotanost turske administracije, pobegao u Takovo i pokrenuo Drugi srpski ustanak- za koji često umemo da zaboravimo koliko je značajan- naime, za razliku od Prvog, ovaj je uspeo, pa je, opet, znatno zaboravljeniji. Sad, Miloš nije bio neki vojskovođa- kada bi Turci nagomilali veliku vojsku u nekim mestima, imao bi običaj da se krije kod kuće, pa bi ga žena terala da se vrati u boj. Elem, posle svega tri bitke- na Ljubiću, Dublju i kod Požarevca- Turci su opkolili Srbiju kao i na kraju prvog ustanka. Ali, sada, za razliku od Karađorđa, ista ona pizda koja se predala Turcima i skrivala od bojeva, uradila je nešto nezamislivo. Otišao je kod turskog paše (koji mu je spremao kolac) i dogovorio- mir i autonomiju za Srbe. Ustanak je dakle, okončala diplomatija. Sada su Srbi dobili i svoju narodnu skupštinu, u kojoj su sedele viđene glave izabrane demokratskim putem- Miloš ih je izabrao većinom glasova u dogovoru sa svojom ženom i rođacima (e, sad, što je među prvim odlukama ove skupštine bilo i to da se Karađorđe, koji se vratio da pokrene Treći srpski ustanak, skrati za glavu, posebna je priča). Korak po korak, uz retko puškaranje, Miloš je dobio veću autonomiju, naslednu kneževsku titulu (naravno za sebe), hatišerif kojim se garantuje da se Turci neće mešati u unutrašnje stvari Srbije (naravno, ako im se plaća porez), nezavisnost crkve, pa čak i prvi ustav... Doduše, sam je bio protiv njega. Naime, iako je za druge Miloš bio veliki diplomata, samu Srbiju je tretirao kao svoju livadu, a Srbe kao svoje roblje. No, parlamentarizam je sve više jačao i ustavobranitelji, među kojima i neki Miloševi dojučerašnji prijatelji, uspeli su da ga skinu s vlasti i proteraju u izgnanstvo. Naravno, to im je upamtio, s obzirom da je odmah počeo da programira svoj povratak. Ali, to će pričekati punih 20ak godina.
Naime, Srbi, poneseni trendom jevropskog liberalizma, smenili su i njegovog sina sa vlasti, čim su nanjušili da i ovaj hoće da ih davi, a onda su izabrali Karađorđevog sina, koji je tek imao karakter kišne gliste. I onda dolazimo tu do sledeće scene- Srbi i demokratija (i to baš u kontekstu koji sam linkovao). Iako se poštovao ustav, iako se pazilo da se ne uvredi ni turski paša, ni Jevropa, zemlja je posle 30 godina napredovanja počela da stagnira. Konačno, ista ona skupština koja je oterala Miloša donosi odluku o suicidu iz zasede, tj. da se isti ovaj čovek (sada u godinama dostojnih Metuzalema) vrati na vlast i da mu se daju najšira ovlašćenja. E, sad, znate onaj osećaj kada vam se pruži prilika da se iživljavate nad nekim, bez izgleda da vam taj može uzvratiti. E, tako je Miloš uspeo da pobije svakoga ko mu je došao pod ruku, a za koga je procenio da mu je makar nekad rekao neko slovo iza leđa. To mu je verovatno bila i poslednja želja, jer je naredne godine otegao papke.Mihailo Obrenović
Zahvaljujući onom spomeniku u centru Beograda, koga zovu konj (pri čemu nije Mihailo konj), mnogi znaju podosta o ovom vladaru- čuli su da je pokupio neke ključeve od Turaka i da su ga koknuli u Topčideru (iako je zapravo reč o Košutnjaku). O čemu se zapravo radi?
Milošev mlađi sin je došao na vlast tako što ga je posrao golub. Naime, Milošev prvorođeni sin- Milan- bio je imenovan za kneza kada su mu taticu poslali u dijasporu, ali je posle nepunih mesec dana otišao kod Sv. Petra na konstultacije, i nije se vratio. Bilo kako bilo, Mihailo je seo na kneževski presto i pokušao da stegne kaiš poput Miloša. Bezuspešno. Uskoro je i sam kupio kartu za skelu i kočije do Beča. Dvadeset godina kasnije, kada se ispodešavalo sve o čemu sam pričao u prvom delu ove defke, Mihailo je mogao mirne glave da se uvali u presto- koji je doduše još uvek bio kneževski i drveni.
I Mihailo je, kao i ćale mu, preferirao diplomatiju, ali je umeo da koristi i silu. Primera radi, kada su Turci ranili (a ne ubili, kako je posle to preuveličano!) srpskog klinca kod Čukur česme, izbio je ustanak u samom Beogradu, pa je pašina vojska počela topovima da bombarduje grad (prvo od šurnaest bombardovanja najbombardovanije prestonice u Jevropi). Mihailo je sve iz Mačve, gde je bio na bleji sa Vukom Karadžićem, dovukao naoružanje i primirio Turke. No, narednih godina, sve se svelo na pregovore. Posle pola decenije, otputovao je u Istanbul i dogovorio: Turci će simbolično predati ključeve svih gradova u Srbiji Srbima, a potom spakovati kofere. U Srbiji najzad više nije bilo Turaka. Ali, ostao je jedan problem: Turci i Srbi su na različitim mestima zamišljali gde se završava Srbija, a gde počinje Turska (konkretno, Srpski bermudski trougao je još uvek bio pod Turcima). Osim toga, ni jedna zemlja nije priznala Srbiju kao nezavisnu državu, niti ju je crtala na mapama izvan Osmanskog carstva. "E, a ko će sada o tome da misli?", reče Mihailo, pripremajući se za slobodno popodne u Košutnjaku sa svojom ljubavnicom i prijateljima.
No o tome šta je bilo posle ovog izleta, u narednom delu.
Dobar način da sagovorniku/ci stavimo do znanja da je u nečemu preterao/la, ili je jednostavno dosadan/na.
A: Je l' piškiš ti svaki put kad čučneš?
B: Svašta, naravno da ne, kakvo pitanje...
A: Pa sto onda se*es svaki put kad otvoriš usta?
