Жалопојка насанканог жиранта.

Nazvati klub Gradilište iako znate da na svakom objektu koji se gradi piše "Zaobiđite gradilište!!!".

Kod danasnjih klinki ovo je veoma popularno. Na taj nacin pokusavaju da pokazu vrsnjacima da se ne interesuju za njih "prerasle pubertetlije", da se hvale drugaricama i zele da imaju "ozbiljnu" i "stabilnu" vezu sa pravim, zrelim i odraslim muskarcem. A u stvari je glupaca koju taj lik tovari do besvesti i smatra je za klinku.

To je ono što ćeš pokušati da ispišeš po zidu ako si dovoljno pijan i vršiš malu nuždu na javnom mestu.

Вешто осмишљени план сценаристе. Да не би додатно оптерећивао већ и овако мали IQ својих гледалаца, довољно је погледати имена главних јунакиња и све ће вам се само казати о њиховом карактеру,особинама или занимању.

Врло зајебан процес. Наравно, мисли се на оне нискобуџетне. Потребно је велико напрезање ганглија не би ли се смислило неко супер кул зајебано име. Јер, глупо је нешто типа, Жан Клод убија све ногом у адамову јабучицу или Стевица Сигнал ломи вратове, а да се не испрља, или Мајкл Дудикоф јебе кеву нинџама, самурајима, и осталима на све могуће начине варјачом у дупе.

Да би име било иоле креативно, они задужени за настанак истог у бубањ убацују речи типа: осветник, убица, крв, рат, ратник, битка, последњи, усамљени и сл. Искомбинују две, максимум три речи, и ето га име за тепачки филм који ће се пуштати на Првој око поднева.

Naziv za indijansku ženu je skvo, barem u filmovima i roto romanima i sve skvo su imale milozvučna imena kao što su Tiha Srna, Mala Breza i slično. Nasuprot njima njihovi muževi su imali totalno neromantična imena kao što su Bik Koji Sedi, Planinski Vuk, Veliki medved i slično. Ipak, verujem da su i pored svojih neromantičnih imena oni bili romantični kada bi noću bili sami u svom vigvamu sa svojom skvo.

Gvozden.
Jablan.

Situacija kada, bio vernik ili ne, usled prevelikog šoka padneš u trans i dozivaš ime gospodnje.

Кад би се Исланђани тога сетили, где би им био крај.

Zanimljiva porodična društvena igra koja se praktikuje kada za nešto nemamo dovoljno novca, počevši nagađanje ko bi mogao da ga ima, a da je pritom voljan da ga ustupi na neko vreme. Podstiče interesovanje za ekonomiju, psihologiju i sociologiju.

Jedan od načina na koji vernik osuđuje nevernika i optužije ga da je liberal, protiv srpski plaćenik, strani izdajnik i pridaje mu razne druge nepatriotske epitete.

Ime se daje da bi moglo da se o Njemu priča, a da se pri tome ne ispadne nepristojan (al' neminovno je da se ispadne seljak ako se priča u društvu ženske osobe). Drugi razlog zbog kog se daje ime je taj što nije uredu da ne znate ime onome ko će Vam odlučivati o sudbini u posebnim trenutcima.

Vatroslav!!!
Vutroslav!!!

Још једна пошаст са мрског нам запада, јашта.
Мало нам је што смо почели да славимо Ноћ вјештица и Валентиново, што нам се цене по радњама завршавају на 99, те што сваки СКЦ мора да трпи Амерички кутак, сад још и ово.
Опет јефтин маркетиншки трик за контролу масе. Ваљда кад му дају флафичасто, властито име, начињена штета у очима пучанства постаје мања и тачно се зна ко је крив.
Чиста фикција.

Знак да си се разочарао у себе и своје поступке; зајебао си један минус и оде све. Осећаш се као куртон умотан у армафлекс, као сервисер компресора ниског притиска који тражи скретање за Фијат негде у Десимировцу. Безнадежно и покисло.

Целу причу прати знак узвика (!) на крају, чисто да појача утисак. А и како не би кад ти тада дође да поједеш јајца сам себи или угасиш интернет, у најмању руку.

Пијесак. Тоне пијеска. И коњ. Мој коњ. Нема име. Пијесак се увија под његовим копитама. Пјешчане дине плешу на вјетру. Пичи нека музика са транзистора. Откуд ми транзистор? Откуд сигнал?

Пичим кроз пустару. Коњ иде. Засад. Нема жеђи, нема глади. Коњ се не жали. Само пијесак. Тече некуда. Креће се. Прати сунце. Пратимо га и ми. Кожа ми се пржи на сунцу. Шешир не помаже.

Палим цигарету на наочаре. Није јој требало пуно. Наилази оаза. Коњ не скреће. Не жели. Не мора. Ни ја. Пролазим оазу. Идем даље. Далеко одавде. Кроз пустињу. Јашући коња без имена.

То су, обично, особе које се зову по неком свом претку и које " су осуђене" да до краја живота носе "старинско" име. Парадокс је што је најчешће то име, заиста и лијепо, а да његови титулари тога нису ни свјесни.
Зато, често у животу долази до ситуација да, када се они упознају са неким, умјесто нпр. "Миладин" рећи ће "Мићо", или умјесто "Веселинка" - "Весна" и слично... И на свеомиљеном нам Фејсбуку ситуација је слична. Сви они ће умјесто правог имена ставити неку његову "скраћену верзију" или надимак.
Узроци тог стида су вјероватно доживљаји из дјетињства, када су их њихови вршњаци зајебавали због (ипак се мора признати) необичности имена. Међу разним Горанима, Младенима, Владимирима, Бојанама, Јеленама и Мирјанама - Миладини, Веселинке, Братислави, Миливоји, Радослави и остали некако су увијек штрчали...

Без обзира на све то, ви, са предивним старинским именима, не подпадајте под утицај већине, већ са поносом истичите своје право име!

Dokaz bezgranicnosti ljudske gluposti.

Keksici koji se zovu Keksici.