Najcesce se odvija na relaciji:
Zabrinuti roditelji - njihov deran.
Kada gorepomenuto celjade napravi neki sitan nestasluk, savesni otac i mater odlucuju da odmah preuzmu stvar u svoje ruke, jer ko po narodnoj 'Dete mnogo milovano - nikad dobro vaspitano'.

Medjutim sam naslov ovog teksta je kontradiktoran jer tu nikakvog razgovora nema.
Postoji iskljucivo monolog jednog ili oba roditelja, koji nastupaju vrlo vesto i utrenirano, gde se svaki pokusaj replike optuzenog klipana smatra bezobrazlukom i nevaspitanoscu.

Obicno se mangup posadi na neku tvrdu stolicu na sredini sobe kako bi se psiholoski pritisak na prestupnika jos vise pojacao.

Elem svaki ozbiljan razgovor pocinje tako sto jedan od roditelja (glasnik) ode po derana koji gleda TV ili igra igrice, i pozove ga na ozbiljan razgovor u dnevnu sobu...
I onda, pocinje rafalna paljba...

vremenski period od nedelju-dve dana kada, kao sto i sam naslov kaze, krecite i renovirate kucu. ne zvuci tako strasno dok se i ne dogodi.
morate da sredite celu kucu, sklonite sitnice, sitan namestaj iznesete, a krupan prekrijete najlonom. kada se zavrsi krecenje, morate opet da spremite kucu. a onda sledi renoviranje, presvlacenje namestaja, menjanje plocica, zamena laminata, plafonjerke, izvlacenje vlage iz zidova za koje niste ni znali da imaju vlagu, dletovanje (valjda sam razumela majstora za izraz)... ako vas uhvati da se bolesni u tom periodu, blago vama!

Izgovor koji upotrebljavamo kada nas neko prekorava zbog nekog neodgovornog postupka.

Najbolji džoker kod oca ili majke koji više ne dele bračno gnezdo.

Bogotac prevare. Odrađuje takav moleraj da iza njega ne ostaje ni najmanja greška. Kvaran k'o ciganski kutnjak.

Za njega ne postoji nemoguće, samo lakši i teži put spletkama do iznude. Na zidu radne sobe, iz koje proizilaze svi pompezni planovi ovog šljama, stoji doktorska diploma u prodavanju magle i muda za bubrege. Taj zid i kuću je stekao privatizacijom nekog javnog ili poljskog vc-a. U stanju je da od govana napravi pitu i proda je šiptaru poslastičaru. Oni izlevelovani direkt Japancima u Soniju prodaju crno bele televizore Ei Niš, a u stanju su i da Švabi uvale juga 45 bez ijedne vuče.

One digitalne. Sa više ili manje piksela, miliona i miliona boja ali sa daleko manje vrednosti. One ne blede, one se brišu, nestaju, dilituju.

Strpane u neki folder, čekaće dok se računar ne napuni nepotrebnim fajlovima, tvojim virusima koje si skin'o s porno sajtova i igricama koje nisi igrao odkad si prvi put ušao na redtjub.
Računar će se usporiti, sistem će pasti...slike će nestati...

Onda ćeš odšetati do sobe svojih roditelja, iščeprkati sa vrha ormara kese u kojima se nalaze albumi, uvaliti se u fotelju i gledati slike iz vremena kad si jeo pesak i pačija govna i radovao se kad uzmeš džombera d komšije sa običnim staklenim tropercem.

E te slike blede. Ali samo na hartiji, ne i u tvom sećanju.

Strah od mraka od koje pate najčešće deca do 20-te godine. Ova bolest nastaje tako što su vam vaše bake i deke (kad ste bili mali) pričale priče o babarogama , vampirima , karakondžulama , vukodlacima, drekavcima itd. Ili ste preterano napaljeno gledali horor filmove u kojima se dešavaju da iz mraka iskače (jumscare) neko čudovište i uz glasnu stašnu muziku uplaši vas da dobijete traume. Deca se plaše da spavaju sama u krevetu, jer se plaše da neće neka utvara iz ćoška mračne sobe da iskoči da ga napadne ili ubije... Zato se deca odlučuju da spavaju sa upaljenih svetlom ali kada roditeljima dođe račun za struju oni vas istuku.

Osećaj koji se stekne kad čovek MNOGO vremena provodi na google-earth-u .

Biti u stanju krajnje depresije, kada više ni ortaci i ribe, ni mame i tete, ni psiholozi i psihijatri ne mogu da pomognu.

Osoba koja piše poeziju obično svoje tmurno raspoloženje ispoljava odsustvom iz društva a prisustvom u sobi sa spuštenim roletnama, muzikom koja bi raskmečila i patuljka Mrguda i prosipanjem tuge na papiru (ili u novije vreme, u Word-u). U ne tako čestim prilikama kada ipak izađe iz sobe, drži ruke u džepovima i retko šta progovori. Iako rečita na papiru, ova osoba u društvu nije pričalica, nego posmatrač koji posle svoje utiske o groznom i prljavom svetu pretoči u stihove po dolasku kući.

Čak i kada pisanje poezije nije uzrokovano depresijom, drugi smatraju da jeste, pa vam dođe na isto.

Zvuci koje čujemo nakon što odemo na počinak a pre nego što zaspimo

Specijalitet javne kuće.

Ovakav fenomen događa se kada se prvi put nalazite u nekom objektu (obično poslovnoj zgradi/banci/školi sa više ulaza i spratova) i kada ne znate da nađete put do određene sobe/kancelarije ili u najčešćem slučaju WC-a jer , bože moj, zašto bi neko tražio najbližu zgradu sa slobodnim WCom osim zbog potrebe za olakšavanjem?! Elem, da ne dužim, za petlju su potrebne tri osobe:
Prva osoba ste vi.
Druga je neko zaposlen u toj zgradi.
Treća je neko drugi zaposlen u toj zgradi.
Prva osoba vas obično šalje kod druge , koja vas opet šalje kod prve, te se tako dobija začarani krug iz koga je nemoguće izaći.

Kikičavi treper. Sluša Klinca i nosi najk kačket. Kad izađe iz te faze, kači statue grčkih Bogova na stori da bi estetičnošću maskirao svoju glupost. Kada stane pored granja, može se prepoznati samo njegov torzo. U slobodno vreme ne jebe. Takođe pravi lošu muziku. Pravi je džentlmen u krevetu, uvek pusti devojku da prva izađe iz sobe nakon lošeg iskustva. Zna sve o svakome i ni jedna informacija mu nije novost. Odkuvek želeo da ima
nike uptempo, a uvek kupi neke leve patike. NED'O TI BOG DA MU SKINEŠ RIBU! Ima lepu kosicu, mnogi mu govore da se ošiša, ali on tera svoj fazon. Drugi nazivi su mu Pajo, Pakiša, retard, jadnik...

Šmirgla za mozak i droga u obliku muzike od koje se rebra raspadaju. Nota za koju kad spoznaš kažeš da je nesvakidašnja i interesantna, pa polako i postepeno primaš zvuk k srcu, pa ti se zasviđa, pa postaneš zavisnik i dođeš do krajnjeg stupnja kad nakon sinoćne žurke sediš go u uglu zamračene sobe sa počupanom kosom, ukočenom facom i jednom jedinom mišlju - treba mi bass. Onda se domogneš do skalamerija, odvrneš do maksimuma, vuferi se puše a ti lebdiš. Ide tekst "Dubstep fucked my mind but i still fucking need it" dum dum dum dum ta da tada tadadada. dum ta da tadada. Nirvana.
A u krajnjem slučaju, ne svidi ti se, probaš, odbaciš jednom, dvaput, ne nalaziš smisao i zasigurno nećeš ga nikada slušati.
Zlatna sredina je retkost, ali postoji.

To je mesto gde su me prvi put stavili kada sam dosao iz porodilista.
To je mesto gde sam se prvi put usrao i upisao.
To je mesto na kojem sam skakao kada sam imao 3 godine.
Na njemu sam prosuo vrelu kafu sa 4 godine. I dan danas tu stoji mrlja.
Tu sam prvi put radio domaci zadatak iz matematike.
Tu sam plakao zbog jedne devojcice Ivane.
Mnoge crtace sam odgledao na tom kaucu.
Tu sam slomio ruku kada sam skakao po krevetu i tad sam imao 10 godina.
Odselio sam se sa tim kaucom.
Tu sam prvi put povaljao devojku.
Kasnije sam je i zaprosio na tom kaucu.
Na njemu smo napravili decu.
Na njemu sam spavao kad bi me zena isterala iz sobe.
Na njemu mi prodje ceo zivot,a ja jos nisam jebenu ves masinu popravio!

Nekoliko uzastopnih prdeža.

Kontra-pitanje koje će svaki putnik namernik u Studentskom gradu na Novom Beogradu dobiti ukoliko pita kako da dođe npr. do trećeg bloka.

Naime, studentski dom "Studentski grad" je koncipiran tako da se u njemu nalazi osam zgrada koje su povezane dve po dve u obliku slova L i svako to slovo L formira jedan od četiri bloka.
S tim što je svaka zgrada koja stoji u tom vertikalnom kraku slova L duža i za sprat niža i naziva se G krilo ( ili glavno krilo ), a svaka vodoravna zgrada se naziva F krilo iz meni nepoznatog razloga.

Krila je moguće razlikovati i po broju sobe, mada to samo oni koji su duže u studenjaku ili oni koji su se baš zanimali ovom tematikom mogu da izvedu.

Nedelja,došao si kući u pola 5. Popišao si kevine muškatle, ispovraćao babine papuče te pokušao si ući u kuću kroz vrata od garaže. Dolaziš do sobe, ekspresno svlačiš sve sa sebe, i usput povratiš u bokal od vode i ispišaš se junački sa terase, naravno po babinim papučama.
O pranju zubi i umivanju ni ne pomišljaš u glavi ti još uvek odzvanja sve. Ustaješ naravno uz kevin "alarm": "Ustaj pička ti materina,jel se u pola 5 dolazi kući lenčugo jedna!" Soba smrdi na par leševa, sav si otekao i silaziš dole na ručak. Gušiš se u supi, piletini, krompirima, salati...Odvalio si se od hrane, i odlaziš da legneš kao prava krmača. Ne pomeraš se dva sata,samo koji put zatitraš i nastaviš krmačiti.

Idem da pišam.
Ponekad je malo nezgodno reći, idem da pišam.
Na primer u ženskom društvu ili pred starijima.
Zbog toga se u takvim situacijama koristi ublažena varijanta, idem da telefoniram.
Pomalo je šaljivo, ali svi ipak razumeju o čemu se radi.

Zaboravljeni predmet. Nekada je tu nešto visilo, možda je to bilo tako davno da ne možemo da se setimo šta. Možda kalendar ili slika ili ikona ili stari babin goblen, ko zna... Prošlo je mnogo vremena od tada, niko ne obraća pažnju na njega, prekrečen je nekoliko puta a možda je čak iza nekog ormana jer je u sobi više puta pravljen "novi" raspored, tj. stvari su premeštane sa jednog na drugo mesto, neke su izbacivane iz sobe, druge ubacivane, samo taj ekser stoji tu, nikome ne pada na pamet da ga vadi jer ga ne primećuje a ako ga primeti okači nešto na njega, šteta da se vadi, kad se može nešto već okačiti.

Ekvipotencijalna ravan duha. Kažu za nju da je i sin đavola potpuno neopravdano.

Dosada je stanje u kome te hvata teskoba jer se ništa ne dešava, a opet ne radiš ništa da je prevaziđeš jer te ista sputava. Pravi perpetuum mobile.
Jos jedan razlog za skenj je društvena neprihvatljivost dosade (pogotovo ako duže traje) iako je sasvim prirodna čoveku.

Priroda ne bi bila priroda kad u njoj ne bi važili neki zakoni. Tako za svaku negativnu stranu postoji i pozitivna.
Pored negativnih strana dosada daruje i određene "supersposobnosti"
Mnogi mislioci, filozofi, naučnici, pisci,..itd su našli inspiraciju za svoja velika dela baš u tom stanju.
Naravno veće su šanse za neke bizarne momente: