Poslednja stvar koju treba da kažete nekome ko je već poprilično ispizdeo.

Sinonim za nešto nebitno, nevažno, neuticajno u tvom životu.

Uglavnom sobe rodjene u razdoblju izmedju kasnih 80-ih i sredine 90-ih, persone koje bi " zivot dale za Kosovo" , jer " Kosovo je Srbija" , " nema krsta bez tri prsta" , " noz, zica, Srebrenica" . . . itd. Upraznjavaju uglavnom gore navedene fraze ili slicne, i ima ih na svakom sajtu, forumu ili drustvu. Cekaju da se pokrene tema o politici, religiji, stanju u svetu ili najnoviji trac da bi mogli da izraze svoju ljubav prema domovini, pravoslavlju, i srpskom narodu bilo gde u svetu. Devojke / devojcice na svoj FB profil stavljaju slike na kojima masu sa 3 prsta, uvijaju se u srpske zastave, ili nose pantalonice sa srpskim grbom na guzi. Neke od mladih patriota nisu ni bili rodjeni za vreme rata u Bosni, dok su se drugi jos uvek igrali maminom sisom i pisali u pelene. Naravno, nijedan clan njihove porodice nije poginuo u to ratu, jer naravno nije ni ucestvovao u istom, ali bilo je gadno, znaju oni sve detalje, pricao im je komsija ciji se bivsi komsijin brat borio u tom ratu. isto tako je Youtube izvor raznih informacija.
Pljuju muslimane,katolike ( mada ne znaju da ove dve religije nisu zastupljene samo u Bosni, Albaniji i Hrvatskoj, vec worldwide. ) , devojke nikad ne bi bile sa muslimanom, jer to je fuj, dok bi muski deo populacije " sve to poklao i zapalio" .
Sto se tice Kosova, uvek ce ostati srce Srbije, nikad nece priznati njegovu nezavisnost, jer Kosovo je puno istorije srpskog roda. Ove patriote naravno, nemaju pojma o kojoj se istoriji radi, culi su sa boj na Kosovu i to je sve. 98% njih nije cak ni bilo tamo. Kao i u ratu za vreme 90- ih, niko od rodbine ili prijatelja nije ubijen na Kosovu, i ogromno je pitanje da li je bio tamo. Ovi mladi ljudi mrze Albance vise od bilo cega na svetu, golim rukama bi se borili za njega, iako do pre proglasenja njegove nezavisnosti nikog nije ni zanimalo.
Mlade patriote se poznaju po mnogobrojnim brojanicama ( po mogucnosti u bojama zastave srbije) , krstevima oko vrata, kajlama sa krstom koji im vuce nejak vrat na dole, ikonama u autu.. )
Ne znaci da su svi, ali uglavnom ih ima

Najveći dokaz prijateljstva koji možeš pružiti jednoj osobi.

Obraćam se tebi čitaoče, jer me ne poznaješ.

Bio je to deveti mesec koji je, čini mi se, suviše nestrpljivo čekao deseti. Hteo sam kući da stignem, da što pre idem sa ulice zagušljivog grada, koji me steže kao suviše mali okovratnik. Vitla mi u glavi nespokojna misao: "Svi ćemo jednom biti kosturi, to je nesumnjivo. To niko ne želi!"
Zalupio sam vrata za sobom. Ušao u slabo osvetljenu sobu koja je blago zaudarala. Još jedna neugodna misao, još turobnija: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!".
Obuze me užas kakav nikad nisam poznavao.
Našao sam mir tamo gde mi je uvek bezuslovno pružan. Uzeo sam knjigu i dok je Koltrejn lagano ispunjavao tišinu, opustio se u omiljenoj fotelji. Zapravo jedinoj fotelji. Ah, moje pohabano i ponegde iscepano utočište.
Knjiga beše o ljubavnoj priči iz Han dinastije. Činila mi se glupom i patetičnom! Mnogo patetičnom! Ipak sam je čitao, dugo.
Knjiga je otežala a redovi se pomešali. Zažmurio sam i snažno protrljao oči.
Pogledao sam, zamoren, ispred sebe.
Stajala je kao utvara. Kao sablast iz šipražja koja napada moju poslednju bastionu mira. Mesto na kom carujem samom sebi.
Ponovila je turobne reči, za koje sam silno želeo da budu zaključane u mojoj glavi kao u sanduku: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!", ali nekako zašiljeno, zvučalo mi je kao bezumni krik.
Odzvanjalo je u svakom ćošku prostorije.
Zbunjen, u neprilici viknuh ono što sam prvo pomislio!
U moj život si uletela ni ne pokucavši! Raspakovala si svoja osećanja! Zar sa mnom da deliš tvoju glupavu večnost i da mi lupaš pečat na ono što ne želim da potpišem?!
Nakostrešila se, u polutami memljive sobe učini mi kao zver koja reži i preti blještavim očnjacima.
Progovori ipak tugaljivim glasom i lik joj se promeni.
Ah, kako vas je zli svet iskvario, otupeo i učinio strašljivcem. Kukavica samo ne može dokučiti ljubav i dobrotu. Ali ja ću vas negovati.
Ovaj put cedio sam reči kao da mi hiljadu sablji stoji u grlu, kao čovek koji se bori za život, mučki i isprekidano.
Ja... ne mogu... usrećiti... ni..kog.
Čuo sam tup zvuk knjige koja je pala iz mog krila, trgao se i opsena je nestala.
I dalje sam osećao trnce.
Trenutak kasnije zazvonio je telefon kao sirena za prošlu opasnost. Radovao sam se glasu najboljeg prijatelja.
"Budi se mladoženjo, još malo pa kačiš okove! Dolazim za pola sata.", čulo se zvonko iz slušalice.
Nije mi se dopala njegova šala i ostao sam nem. Šta se posle dogodilo, ni posle deset godina nisam siguran.

Izraz za ograđeno mesto u dvorištu kuće u kome obitava pas.

Rekao bi Mitar Mirić u istoimenoj pesmi.
Ostavljanje komentara na pesmama "Lajk da ona vidi, volim te ludo".
Najgora pošast današnje omladine. Deficit muda, bratić moj. Naravno, sad ćeš ti biti pametan i reći: "Alo mentolu, pa ostavi komentar na pesmi i posle je pošalje devojci u inboks, a onda ga ona zove i on ode da jebe". Ne, ne, dečače. Neće to baš tako ići. Nešto baš ne verujem da bi neka devojka bila sa dečkom koji ima akaunt ime milefakersrbijadotokija98... Realno, danas je muškarcima (čitaj. muškarcima pod znakom navoda) mnogo lakše da nađe neku srceparajuću pesmu na jućubu i razmišlja o devojci koju je slučajno očešao u klubu dok je išao da ispiša ona poslednja tri piva što ih surduknu u sebe da ih konobar ne prosipa džabe, a ova mu se obratila sa "Pazi, ljakse, ne mlati kurcem dok ne uđeš u klonju, jebote!". Naravno, moguće je da se zaljubiškao dečkić na prvi pogled. Jebiga, ne sreće se riba pred klonjom svaki dan. Opet, njemu je mnogo lakše da kod kuće sebi ispira mozak jednom pesmom narednih petn'es' dana, nego da je to veče ispao keršme i na njen bezobrazluk odreagovao većim bezobrazlukom "Jao, izvini... čim sam te video, on je odma' bez moje dozvole iskočio iz gaća. 'Ajd sad kad je već napolju da ga iskoristimo do kraja, da ne bude da se cimao džabe, eheheheh, ako me razumeš"...
Ne. On će ipak ispasti cava i izviniti se kao neka strina, otići sa splava, a posle celu noć blenuti u plafon i razmišljati o njenim očima boje kestena... aaaa? Al' opisujem, 'lebtejeb'o...
On, kao zabrinut dečko za svoj ljubavni život pomisliće da nije dovoljno romantičan i da će baš ostavljanje komentara biti ono "posebno", kako to u ženskim časopisima vole da kažu.
Neće, rođeni. Neće. Vidi. Ženama je u genima da produže vrstu i da to rade samo sa najjačim primercima suprotnog pola. Nekada si morao da ubiješ sabljastog tigra kamenim mačem koji je tup k'o kurac, a ti bi sad da jebeš ostavljajući komentar na ljubavnoj pesmi. He. Pa, koga ti lažeš? Neće to ići. Tako ćeš samo pokazati da si mekušac i da nisi vredan u njenom svetu. Sjebaće te sabljasti tigar...
Nemoj čekati. Dok ti plačeš u mraku svoje sobe, nju neko drugi trsi!
Ne bih se ja toliko nervirao oko njih. Već. 'bem mu mater. Bajo, skupi muda, nemoj se seljanisati da svet čita kako voliš tamo jednu malu, a nemaš snage da joj priđeš, anđele, volim te najviše i slične bljuvotine! Nego, lepo... dođeš na vrata, kuc, kuc, ja bi' te ženim, 'ajd sa mnom za Barajevo!

Najneodredjenija boja svih vremena. Varira od najnežnijih nijansi zelene, preko zelene sa žućkastim primesama, do zelene sa plavim tonovima. Što je najbitnije svako od nas ima svoju zamisao rezedo boje koja je uvek drugačija od ostalih. A ako nekom pokušate da objasnite koja je tačno rezedo boja možete upasti i u paradoks.

Озбиљно средство застрашивања у сфери интерно-породичних међуљудских односа, и то најчешће у консталацији типа жена → муж, мајка → син, нешто ређе у облику мајка → ћера и отац → ћера, а најређе или готово "често к'о Халејева комета" фазон у виду муж → жена, трипут се запитајте зашто. У сваком случају, оно што се са великом сигурношћу може рећи јесте да технологију из наслова најконстантније рабе људска бића са вулвом, што је и логично...а и како се једна породица - као основна градивна јединица сваког друштва - и базира на њима, оно реала. Мис'им, треба ту осетљиву грађевину некако одржа(ва)ти да не пропадне у земљу црницу, њене чланове подсећати на радне и остале задатке...а како све то другачије него с ауторитетом првовенчаног фашисте?

Е управо негде ту, између управо проглашеног полицијског часа и слања у Треблинку на топлу купку, налази се и реторика из наслова: последње официјелно упозорење да се оно што се догодило, догађа или тек планира да се догоди моментално обустави иначе ће последице бити јез(гр)овите. Пуно изговорено име и презиме насумичног члана породице прави је квасац за ауторитет свог корисника и јасан сигнал власнику истог да се његово досадашње понашање више неће толерисати и да у року од одма мора да послуша свог крвника иначе га неће бити. Даља непослушност повлачи далеко горе консеквенце као што су ускраћивање свеже хране, чистог веша, финансијске потпоре и секса средом (мужу), да не помињемо ону казну најгору од свих - вишедневни прекид вербалне комункације, јеботе, к'о да сам јој мајку убио, е тако се осећам!

Елем, капирам да се цела ствар заснива на већ генетски усађеној патопсихологији сваког од нас. Наиме: у данашњем свету свеопште дезидентификације постојања појединца као таквог, свог пуног имена и презимена постајеш свестан једино при блиском сусрету са испитом, муријом, судницом или болницом. А од та четири једино је плаћање рачуна горе...аукурац.

Posto su kritike na moju defku o reprezentaciji San Marina bile pozitivne, hocu da napisem nastavak. Ovaj put je to rekonstrukcija njihovog gostovanja u Nemackoj (kao sto znate na domacem terenu su izgubili sa 8:0)...

Daljinski upravljač sa najkraćim rokom trajanja, ako daljinski može imati rok trajanja.
Kupuje se na više komada, stvarajući zalihe, srećom pa je jeftin.
Često ulijepljen izolir trakom.
Jedini daljinski kojeg nadžive sopstvene baterije.

Bombone kojih jedno vreme nije bilo na našem tržištu. Pošto su Srbi po prirodi nostalgičan narod onda su zbog sećanje na KIKI tako počeli nazivati stanove u novogradnji. Naravno mislim na stanove koje prosečna srpska porodica trenutno sebi može priuštiti. Jedva.

Nevina osoba muškog pola, najčešće u pubertetskom stadijumu, koja ne vadi reč seks iz usta i glave, šmeker i kurvar. Kada dobije i najmanju naznaku da može da dođe do istog, traži dlaku u jajetu i izgovor, ponekad pada u nesvest od straha!

Ona ne zna kako bi ti to rekla…Čudno je…To zapravo i ne može da se objasni. Odnosno, može, samo je njena filozofija smisla življenja suviše kompleksna za tvoju kogniciju. Ona bi sad pričala sa tobom i pojasnila sve te tebi potpuno nevidljive razloge, ali ni sama nije sigurna da li za tako uzvišene misli postoje reči. Od toga što ti misliš davno je otišla dalje i to na toliko nivoa koliko nikad nećeš moći da pojmiš. Ona je Zordon, Olja Bećković, i onaj iz Paklene kuhinje. Večiti diplomac-odlikaš škole života.

Od svega što bi ikada mogao da joj kažeš ona zna toliko više, da razgovor nema nikakve svrhe, zato je samo savila noge u blagi emo položaj i među njih spustila glavu, pod teretom enigme postojanja. Ona ne greši. Svaki njen potez potpuno je opravdan nepisanim zapovestima Seksa i grada. Njen mistični i epifanični subjektivizam razumeju jedino druge One, ali samo povremeno. Ona je većina.

Slikovit i pomalo boles'an opis opšteg zdravstvenog stanja rendom ljudske jedinke, koja je u određenom trenutku u relativno skorijoj prošlosti pretpela telesne povrede iz kategorije onih nastalih usled ultimativnog lomljenja pičke sleš pomeranja unutrašnjih organa. Čak štaviše - izraz iz naslova nedvosmisleno aludira na to da je u navedenoj situaciji došlo i do značajnog pomeranja kostiju ljudskoj vreći za udaranje u bíti, što je, opet, prozrokovalo izvesno preraspoređivanje istih po telu pomenute.

Bilo kako bilo, u celoj priči je više nego jasno da broj kopči i procenat "izmena i dopuna" ličnog opisa kod žrtve ne predstavljaju neke naaaročito bitne statističke kolone u očima prosečnog posmatrača-posetioca u bolnici. Ne. Jerbo on ili ona do lica isprebijanog/isprebijane teško i da mogu da dopru svojim pogledom od silnih zavoja, gipsova, korita i ostalih pički materina koje u jednoj zdravstvenoj ustanovi mogu značiti samo dve stvari za nesrećnog pacijenta - a) opekotine III-eg stepena b) batine XII-og. U svakom slučaju, više nikada neće biti isti. Pacijent, mislim, ne posetioci.

Elem, oni što biju mora da znaju da ljudsko telo ima 206 kostiju. Mislim...Kako bi inače uspeli da ih sve slome?!

Stadijum pijanstva kojim mogu da se pohvale samo alkoholicari profesionalci. Nastaje izvijanjem vremena cime se stvara blaza ili jaca amnezija u zavisnosti od staza alkoholisanosti.

Ultimativno oružje za masovno uništenje u svim dečijim ratovima, bitkama i zajebavanjima ...

U moje doba, biti dečak, a nemati ovo neophodno sredstvo za gadjanje , bilo je kao u današnje da vreme nemaš facebook ili ma koje drugo socio-društveno-napredno internet delovanje...a još ako nisi znao da smotaš fišek od papira, ne bi mogao da se izboriš za mesto pod suncem u surovim dečijim uslovima...

Gdje sam, koji moj? Kakva su ovo vrata? "Če-ka-o-ni-ca". Kakva čekaonica? Šta čekaju unutra? Hvatam se za šteku prljavih vrata i dok ista škripe kao da nisu podmazana otkako su napravljena, otkriva mi se tajanstven i blago čudan svijet.

Isprva sam bio začuđen činjenicom da su stolice, kao i zidovi zelene boje. Nešto oko ekologije, kontam. U uglu Usain Bolt, vezuje pertle, pozdravlja, i nestaje u oblaku dima. Vidim neka konobarica uslužuje narod turskom_kafom, reko' "Daj der i meni jednu. Kako se bješe zoveš?" "Mimix", odgovori mi. Pomislih, nešto francusko, šta li već. Dok sam ispijao kafu u čekaonicu uđoše Dilan Dog i Paninaro, vodeći omanju kozu sa sobom. Sjedoše na stolicu pored Rokija, koji mi ranije reče da je iz Jagodine, taman dok je razbijao stolicu golim rukama. Ušao je još jedan roki, laganim korakom kao 123 i reče "JA SAM ZA VAS ZAPADNA EVROPA!". Jedan momak je pokušavao da uhvati neku radio stanicu. Ličio je na Rusa, sa sve šapkom i kozačkim brkovima. Našao je neku džez stanicu, pjevala Dženis Džoplin. Crveni baron je sve posmatrao zajedno sa nekim Ironičnim likom dok su se kolutovi dima širili iz lule koju je koristio. U to se pojavi neki lik i samo reče "POJZZEEEEEEEEEEEN". Ništa mi nije bilo jasno, dok ne pročitah primjer i skontah:"Bata Gugi, jebote".

U to sa drugih vrata, koja su neprimjetno stajala tamo sa druge strane sobe, pojavi se neki Beli, mislim, lik u bijelom mantilu, i pokazavši na mene, reče mi da ga pratim. Tamo me dočeka DR. Tufer Šmrc i odjavi se taman kad sam pošao da ga pitam nešto.

Šta ću, vratim se nazad, kad ono soba puna novih likova. Sav namrgođen, ne znajući ni zašto sam došao, pođoh da izađem, kad mi Mimix reče:"Ej Luki, de ćeš?"
"Ko će ga znati, malo sam u kukuruznom stanju uma. Razmislim pa ti javim. I daj mi još jednu kaficu, e to, živa bila i uzdravlje."

Dok sam ispijao kafu, i polazio ka vratima, u čekaonici se začuo vrisak. Okrenuvši se da vidim čemu vriska, ugledao sam tijelo onog Ironičnog lika kako leži na podu. Zakrivljena usta, spuštena desna obrva, ispala lijeva očna jabučica, krvarenje iz nosa. Gadan prizor, koji me je odmah uputio na trovanje nekim bućkurišom...

Situacija u kojoj se nepripremljeni, uplašeni, bez nade i volje, hvatamo u koštac sa izazovima škole, posla, života, ukratko. Situacija u kojoj preterana opuštenost tokom pripremnih rokova kulminira krešendom sranja koje uz gromoglasan tutanj bubnjeva i doboša pada na glave nas neodgovornih jadnika.

Najviši stepen štroke i zabagrelosti koja može da zadesi jednu nepokretnu imovinu. Nekretnina koja je toliko zagađena da joj ni tržnica ljudskih delova tela u neposrednoj blizini TEHERANA,IRAN, nije ravna. Posledica potpune zapostavljenosti krpe, metle, pajalice i usisivača. Rezultat totalne neinformisanosti da, osim piva i duše, i jebeni PROZORI mogu da se otvore. Pobeda neshvatljivog odsustva brige o sebi i svom staništu. To je to. Nema više. Situacija je prevazišla sve nivoe nehigijene i stvari se odavno više ne mogu gurnuti pod tepih. Hirošima, Nagasaki, Fukušima, Bejrut - jebene oaze čistine, mira i svežine u odnosu na prostoriju iz naslova! Čak ni prokleti Herkul nije u stanju da nešto učini iako mu se rezime poprilično obogatio od kako je očistio one Augijeve štale. Jedino što eventualno preostaje da se uradi jeste da se sve zapali i tako MOŽDA pobiju sve zmije i škorpije koje su se nakotile ispod gomile prljavog veša, zagađenih sudova i neidentifikovanih ostataka hrane pod krevetom. Fuj!