Nadaleko poznato selo iz okoline Niša.
Moj drugar je imao običaj da za svog gazdu koji je iz Pukovca kaže:
"On nije iz običnog sela, on je iz posebnog sela."
Mala digresija. Niš je jedini grad u Srbiji gde su domaćinstva dužna za struju više od firmi. Ovome je jako doprineo i Pukovac, selo u kome niko, barem po pričama, nije platio struju 15 godina. Kažu ljudi, da je Zoran Živković bio umešao prste u to.
Pukovac je specificno selo po svojim temperamentnim meštanima i po tome što u Nišu kruže milion "urbanih" legendi o tom selu.
Prva je svakako vezivanje šarplaninca za banderu, da radnik distribucije ne može da iseče struju. Da napomenem, da tog psa Pukovčani vežu tek kad se ovaj radnik popne na banderu.
Dalje...čuveno dovođenje popa na svaku utakmicu lokalnog kluba. Pop, naime, sa sve kandilom stoji pored sveže pripremljene rake za sudiju. Raka je inače, tik pored aut linije.
I mnoge druge...

Zadnji pokušaj građanina Srbije da održi čist obraz kada ga uhvate kako gleda Seranove ili Pakov svet.

Kafanska podsećanja na lokalne tipove koji su bili "prvi u selu", a pošto učesnici razgovora dalje od sela nisu videli, pod udarom čašice i nostalgije od njih prave svetske veličine.

Reči kojima ciganka nagovara dete u gradskom saobraćaju da uzme sisu.

Autohtona vrsta kera koji se može naći samo u selu Osipaonica nadomak Smedereva a specijalno je uzgojen kako bi čuvao polja lubenica u okolini ovog sela

Ona je kafanska konobarica od tri'est tri godine. Njeno ima se pravilno izgovara "SlOađa". Razvedena je, ima vanbračno maloletno dete i radi u seoskoj birtiji Monako. Ojače građe, nikako debela, utegnuta u crne helanke. Crna kosa poput lavlje grive se spušta preko majice sa dubokim V-izrezom koja jedva održava njene pozamašne dojke kao ukrućene goropadi. Na nogama sandale, platforme od plute koje nose samo srpske medicinske sestre i kafanske konobarice.

Slađa je 'oćna, ali Slađa ne da svakom. Uđeš u kafanu, teškim korakom noseći brdo problema na leđima. Sedneš, izdahneš. Naručiš sebi piće, Slađa pije vinjak. Sa Panasonik linije milozvučno peva Ipče Ahmedovski. Seda ti za sto, popričaće sa tobom poput brata ti. Slađa ima završenu osnovnu-i-po školu: osnovnu i dva razreda trgovačke, ali ima životnu mudrost Zaratrustre, iskustvo Marka Pola i smirenost Patrijarha Pavla. Uvek je sa osmehom, ali poznaje život, život koji ju je gazio i nije je štedio. Iznad obrve ima ožiljak koji je podseća na bivšeg muža Žiku, kamiondžiju sa ogromnom trbušinom koji lako zamahne ručurdom, i ranu na desnoj plećki od noža skakavca, ali Slađa se nikom nikad nije žalila na svoje probleme.... Ne, Slađa sluša druge. Selom kruži legenda da se ne zna broj krava i teladi koje su čičice nakon stočne pijace štetovali kod nje u kafani, kao i o broju razbijenih glava seoskih lola od strane njihovih žena, kada bi se muževi o uranku vraćali od Slađe. Ali seoske žene nikad nisu dirale Slađu, Slađa je feng šui u selu, doktor Sigmund Frojd, garant stabilnosti njihovih muževa, samim tim i porodice, pa i sela...

Slađa nije osoba, Slađa je institucija. Da Slađa ne postoji, trebalo bi je izmisliti.

Kada si poreklom sa sela a nekim nesrećnim slučajem se nađeš u velikom gradu, plan za preživljavanje krize se obavezno pretvara u nadrealizam.

Pesma Đorđa Balaševića u kojoj se svaka druga devojka iz provincije, jel'te, pronađe. Jeb'o ti što verovatno dalje od svog sela nije videla, sazvežđe je njena provincija, jer tako Đole kaže. Jeb'o i to što nema dečka iz velikog grada i ne živi u studenjaku i daleko bilo da je gorda, pola je sela jahalo, ma nema veze, ona ide u Beeegiš (ili pak Nju Nau). I čim pređe u veliki grad zanavek će se pronalaziti u ovoj pesmi, ali na fejsu će zato s ponosom da joj piše da živi u Beeeogradu (iako lična karta kaže drugačije). I da, ona je Beograđanka. Iz provincije.

Naime pošto su sela relativno mala mjesta, policajcima u istima nije previše teško da pronađu počinioca krivičnog djela, pogotovo ako mu to nije prvi put.

Stanovnici Pukovca, sela blizu Leskovca, zajebani kao kratko ćebe, nezgodni kao tesne gaće. Strah i trepet južne Srbije. Ne plaćaju struju već petnaestak godina. Ulaze u medjunarodni voz u Leskovcu i vuku sigurnosnu kočnicu kad stigne u Pukovac. Ko nije dobio tepanje u Pukovac nije ni bio u Pukovac.

Zajebani su više nego Matevčani jer Matevčani svoje protivnike gone na sudu a Pukovčani svoje gone kroz njive pa do Morave mutne vode 'ladne gde ih uz pomoć pukovačke kobre udešavaju tako da ne valjaju ni bogu ni ljudima.

Omiljene žrtve su im fudbalske sudije i radnici Elektroprivrede. U poslednje vreme sudije duvaju u pištaljku i dižu zastavicu čim neko predje na pukovačku polovinu terena pa se broj invalidskih penzija u Fudbalskom savezu Srbije naglo smanjio. Nesrećnici iz Elektroprivrede još uvek nisu shvatili sa kime imaju posla pa im se dešava da im Pukovčani vežu šarplaninca za banderu kad se popnu gore da isključe struju.

Postoji priča da su se u autobusu potukli kondukter i Pukovčani, vozač je zaustavio autobus pored puta i zajedno sa kondukterom odmaglio što dalje a autobus su pokupili nedelju dana kasnije. Ovo naravno nije tačno, svako ko ima dva grama mozga bi čekao najmanje pola godine da ga malo zaborave pa da se vrati po autobus.

Na onom svetu duše Vikinga, Vandala, Huna, Mongola i ostalih strašnih ratnika mirno napuštaju prostor ispred nebeske zadruge i idu da cirkaju negde gde neće da smetaju pokojnim Pukovčanima.

Naziv za autobus koji putuje kroz sela. Trebalo ili ne, staje kod svake bandere, ako vozač vidi da neko stoji pored nje, makar to bio i ker.

Igrače ovog tima lako možemo razvrstati po kategorijama.

Golman - Kaže se, imala majka dva sina, jedan je bio pametan, drugi golman. Veoma česta pojava u beton ligama su debeli golmani sa stomacima kao trudica, ali uprkos tome i dalje su tu, u svojim već uveliko četrdesetim. Ili golmani visine kao ćevap u skoku. Ili bilo koji drugi hendikep, kad ne možeš da budeš u polju, i da trčiš - budi golman.

Štoperi - Dva balvana, sekvoje, cepanice. Search, kill & destroy. Obično na tim mestima stoje oni koji su glavne "badže" u selu, kavgadžije, spremni u svakom trenutku da se pobiju. Tehnika nula. Vole da podmuklo udaraju, a često i otvoreno jer im sudija naravno ne sme ništa, u njihovom selu. Ne pokušavati sa vraćanjem udarca.

Bekovi - Bez želje za diskriminacijom, često ovde stoje pripadnici romske populacije. Valjda zbog svoje konstitucije, mršavi su, brzi a to se od beka i traži. Tehnika im svodi na pokoji centaršut i trčanje po liniji do iznemoglosti. Obično bekove igraju oni slabiji koji nisu uspeli da se probiju do mesta štopera. Ako nije ciga, onda je neki klinac, koji je tu stavljen da se kali.

Veznjaci - ovo je zaista sorta za divljenje. Stari, prekaljeni vukovi, glavni ispred svoje seoske prodavnice, koji istini za volju dele loptu kao Bekam. Ali njihov radius kretanja se svodi na krug na centru igrališta, tako da se od njih ne očekuje defanziva, već samo dobar pas, pokoji centaršut. Neretko su kapiteni. Godine naravno broje 45+.

Krila - Često, jedni od najboljih u timu iako su večito u senci Veznjaka ili Napača. Posao mu je kao i kod Beka, ali sa većom slobodom u igri. Naravno da tu već igraju stariji momci, koji su prošli Beka, i nazad se retko vraćaju, jer pobogu, tu su ovi klinci da trče za njega.

Napadač - možemo ih podeliti na dve vrste. Jedna je, smotani igrač koji bi bilo gde upropastio igru, sem u napadu, gol ne ume da pogodi ni na treningu, ali ipak ok je za atmosferu i svi ga vole u ekipi. U drugu vrstu obično spadaju mladi momci koji su u svojim dvadesetim, seoske devojčice se pale na njega, frizurica je uvek na mestu, ima dobar dribling, postigne i neki gol, čime se njegova "slava" pročuje i do susednog sela (čime automatski dobija naklonost tamošnjih devojčica). Ali neretko, dolazi na utakmicu polupijan jer je sinoć sa drugovima na kafani (šmekerima kao on, ali netalentovanima za fudbal) zaginuo do pet.

Trener - lokalna pijanica, koji je završio sa igranjem fudbala, legenda sela, ali svi ga poštuju.

Doktor - ko god se nađe slobodan u tom trenutku, dobija zvanje doktora. Jedini posao mu je trčanje sa flašom vode u ruci do povređenog igrača.

Ekonom - priglup, socijalan slučaj, dobroćudan čikica koga svi gotive. Nije mu mrsko da posle svakog treninga i utakmice skuplja pobacane dresove, štucne po svlačionici, pere i ponovo ih pakuje.

Ako sam nekoga zaboravio, dopunite.

Dokaz da covek moze iz sela, ali selo ne moze iz coveka. Razlog zasto nikada necu placati RTV pretplatu.

Žuto - zelena boja kojom je domaćin gastos oslikao svoju kuću da bi se videla i iz susednog sela, zajedno sa gipsanim lavovima koji je čuvaju.

Fora sa sela koja se koristi kada se stoka dere kao nenormalna a ti hoćeš da ujebeš nekog ko se našao u blizini.

Čovek sa sela koji je u gradu i izuzetno se adaptirao kada su govor i akcenat u pitanju.Veoma vešto menja akcente iz drustva u drustvo.Izuzetna i retka pojava...

Odlazak celokupne porodice sa sela u grad u šoping. Dešava se obično 2-3 puta godišnje najčešće za Novu godinu , pred početak školske godine ili pre nekog putovanja.

Stalno pitanja svih baba, tetaka, keva, ujaka, ujni ako ste odvojeni od kuci, a pocinje zimski period i sada se oni brinu kako i van svog sela postoji toplana...

Razlog zbog kojeg je u frižideru jedna namirnica zastupljena u tolikoj meri da je njena količina dovoljna da zadovolji potrebe manjeg afričkog sela.

Kafić u "centru sela" koji radnim danima pušta "običnu muziku" i sve deluje normalno a vikendom postaje diskoteka jer gazda okači kuglu sa ogledalima i uključi second hand light show