Po misljenju mog dede, to je svako alkoholno pice koje u sebi sadrzi manje od 30% alkohola.

Dva pojma koja se diametralno razlikuju. U Americi nije potrebno mnogo da čovek dobije tu "laskavu" titulu. Može da bude posvećen poslu, da drži do sebe, prehranjuje porodicu i otplaćuje 14 kredita, ali čim kolege primete da voli da popije po koji viskić javlja se sumnja. Svaku glupost koju napravi u budućnosti pripisaće alkoholu, iako bi on to verovatno i trezan uradio. Zatim, svi ono koji ga vole, ga šalju na "antialkoholičarske" terapije na kojima se 10-ak ljudi samoblamira. Kad uspe sa svog dnevnog alkobilansa da izbaci tih 4-5 viskića svi će biti ponosni na njega.

- "Moje ime je Dzon Smit i ja sam alkoholičar"

Kod nas je drugačije. Pojam alkoholičar se vezuje za zapuštenog, obično neobrijanog i debljeg čoveka. Isti taj mora da pravi žešća sranja kad se napije i to u javnosti. Takodje retko će se pripisati čoveku koji ne ide po kafanama. Dobro je poznat izraz "voli popiti", a ljudi koji vole popiti nisu alkosi već samo uživaoci. Jutro, kafa i rakija za lakše budjenje, dve- tri rakije pre ručka za apetit i litar crnog ili špricera posle, da se bolje zameša i slegne. Popodnevna dremka posle koje se cepne jedan vinjačić čisto da malo trgne. Uveče fudbal i 4-5 pivca 'ladnih jer fudbal i pivo idu zajedno (muškarci znaju zašto), a i lakše se zaspe posle. Na dnevnom nivou, to su tri rakije, litar vina, vinjak i 5 piva. Ništa neobično za čoveka koji "voli popiti". Nikom nikad neće pasti na pamet da ga šalje na neke idiotske terapije, žena bi mu srala malo zbog para koje spuca na to, ali ne može. Rakiju peče s' kumom od kumovog voća, a vino mu donosi brat iz Deronja...

-"Moje ime je Ratko Vejin i ja volim popiti"

Srce Rusije.

Srce Lepe Lukić.

Kolektivni naziv za potomke Rokija Macana.
Naime, kako iver ne pada daleko od klade, žemske koje su u cvijetu mladosti na svojoj sluzokoži osjetile puni potencijal ploditelja dostojnog gore pomenute titule, žele svoje usplahirene kćeri približiti njegovom porodu kako bi i one shvatile kako je to kad im neko uđe u srce.

Moje omiljeno početno slovo.

Ne mora da bude ciganski, uglavnom i nije. Najčešće ima klavijaturistu koji ujedno i peva, i još jednu pevaljku. Mada, neretko može da bude i "u fulu", sa sve harmonikašem i gitaristom. Prevashodno nastupa po novootvorenim kafanama klupskog tipa ili u kafanama kafanskog tipa u prigradskom naselju, gde svojom pesmom dovodi do ekstaze petnaestogodišnjake, ali i starije prekaljene kafanske tipove, sa stažom od oba ulaska u istu. Jer, kafana je njihova sudbina, ženo jedina!

Repertoar se svodi na maksimum četrdesetak numera, uglavnom od Grčke u planini, preko Utroje i Srce je moje mandolina, naravno do vrhunca - turururututu, turururuu, šaljem ti pozdrav preko drugara! Masa u ludilu, klinci cepaju majce, rokaju se u grudi junačke, dok svakom kroz glavu prolazi kako baš njega specijalno pesma pogađa, jer je on uz nju zdrugarima pio i pičke guzičio, mesecima i celu godinu!

I tako svaki petak-subotu, jer nikad ne dosadi ni Bogu ni narodu, bar onom kome je namenjeno! Glavni problem nastaje kada "avlije avlije" bend zaluta u ozbiljnu kafansku instituciju...

Za ovu funkciju predispozicije su sledeće:
1.Da osoba koja želi da bude rukometni gloman,svoj seksualni potencijal* svede na minimum.Tačnije da ne jebe ništa.
2.Da je lud.
Zamislite ovo,bek u rukokmetu ima negde oko 100 kg izalazi 1 na 1 sa gore navedenim nestretnikom,taj bek nije običan čovek već ubica koji ubija,čupa srce iz nedara i druge organe nižega reda ,lopta od 425g i brzinom od oko 200 km/h u blagom matematičkom zahavtu dolazimo da zaključka da lopta može da sjebe bika od pola tone.I golman umesto da pobege da se spasi on trči ka ubici kao da su pobratimi ili da mu je kum.

Moj pradeda.
Tvorac moje babe.

Žensko božanstvo drevnog Egipta pred kojom je svaki smrtnik morao da se dokaže da je bio pošten i vredan za života, ako je planirao da ode u večnost. U slučaju da njegovo srce nije odgovaralo njenim merilima časti i poštenja koji su bili simbolizovani u njenom peru koji je nosila na glavi, ako smrtnikovo srce ne bi uspelo da teži baš kao i njeno pero, njegovo srce bi proždrala genetska kombinacija krokodila, lava i nilskog konja poznato kao Amut. Ma'at je pored toga u Egiptu bila simbol sile pravde, zakona i reda u univerzumu i u njeno ime su se svi vladari Egipta pozivali kada su donosili zakone.

Dizajnirana da priraste uz srce.

srce

Otvoreno srce

Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.

Kosovo je srce Srbije!

Srce lika u kliničkoj smrti.

Momenat obnavljanja prećutnih zaveta predaka. Danak duhu tradicije koji bdi nad porodičnim ognjištem generacijama i učvršćivanje armature familijarne sloge, uz obavezan nagoveštaj okrutnosti nemilosrdnog skota-života koji sada, kad prestaje da bude dete, mlađanog vozača vreba iz svakog ugla da na njegovom još glatkom licu ucrta bore. Prvoj vožnji obavezno prethodi očev muški zagrljaj i stisak ruke.

Ono što pomislim kada vidim moje matorce dok vade pare iz najgorih štekova po kući.

Moje (i ne samo moje) omiljene farmerice. Nosili smo ih dok se ne pocepaju, pa ih prošivali i nosili i dalje. Na kraju su te pantalone dolazile do stadijuma u kome iz džepa ispada novčanik a one se toliko istanje da se pri svakom sedanju sve više cepaju. Pri tome smo se vadili na fazon, a glavni razlog je bila besparica.

U našoj zemlji vlada jedno lepo pravilo, kada narkoman lepune od droge, država se svojski potrudi da po njemu u najmanju ruku nazove trg u prestonici, a kada neko ko je bolestan i pritom sirotinja umre, mora crkva da mu skuplja novac za pogreb. Tek juče sam video da je Sava iz Kikinde nastradao u požaru, ali nisam video samo to, video sam i da smo u globalu jedan jako govnljiv narod. Po internet forumima nigde ne piše Sava Savanović, kao da se čovek nije tako ni zvao, nego sve Ludi Sava, Sava Licimur.
O tome kako su ga okarakterisali kao čoveka, ne treba trošiti ni reči. Jebem mu mater, pa zar čoveka treba ceniti samo onda ako ima skupo odelo ili neka jaka kola? Po nama izgleda da treba.
Sava nije imao ništa od toga. Živeo je od socijalne pomoći, koja poznajući naš sistem verovatno je bila redovna kao trinaesta plata, država, pardon Kikinda na kurac je nabijem, dodelila mu neku šupu u kojoj su se komotno mogle pečurke uzgajati koliko je memljiva bila i samim tim grad je našao za shodno da je Sava materijalno zbrinut. Ono malo ljudi u tom gradu, podvlačim to ljudi jer grad često ima puno više stanovnika od ljudi, nekada bi ga častili rakijom, možda pozvali da nešto i prezalogaji. Ostala gamad pomagala mu je sprdati. Tu nastupamo mi ili vi, u svakom slučaju ista smo govna, pa se smejemo Savi, kako je Sava lud i glup, a mi jelte pametni. Pametni ko kurac.
Samo nikada se niko nije pitao od čega je Sava poludeo, od dobra sigurno nije, ili ko što bi i sam naš Savkan rekao: đe čoek? I tu dolazi do problema. Sava je i tako duševno bolestan, bio puno veći čovek i imao srce u najmanju ruku poput Rusije. Samo što on nije mogao da uleti u odelo, veže kravatu, nalicka se i spicani. Verovatno nije ni hteo, jer jebeš ti čoveka na kom više vrede cipele od njega samog. Dakle zbog čega je Sava doćeran tu gde jeste? Odgovor je dao i sam: licimuri, jajare, pederi, milijarderi. I više ne važi ona nije Sloba kriv, pokazao je naš Sava da ne važi. Da Sloba nije poveo taj ludi rat, možda naš Don Kihot nikada i ne bi izbegao iz svoje zemlje, možda ne bi bio u koloni od 200.000 ljudi, gledao žene bez muževa i decu bez očeva. Ali to je opet možda?
Istina je da kad je već došao u tu prokletu Kikindu, da je morao da kupuje vodu, pošto je bio običaj da srbi odavde prodaju vodu srbima koji su izbegli sad već te davne 1995 iz krajeva bivše Juge, istina je da je morao da spava po parkovima i da bude žigonisan u najmanju ruku kao da je stoka. A onda je taj Ludi Sava kako ste ga krstili našao posao u fabrici, gde je verovatno teglio ceo mecec za nekoliko maraka. Samo što je sirotinji muka da gleda kako drugi kradu, a da se ne buni. I tu onda nastupaju te jajare, koje su već sluđenog Savu dotukle do kraja, oni imaju za vikendice, on ni za leba, oni za ljubavnice, a ti Savkane bos. Na kraju ga otpustiše, sad već zdravo ludog, smeštiše u onu šupu, a đe čoek? E zato nikome ne puca kurac!
Ponekad mu pošalju neke budale da se sprdaju sa njim i teraju šegu, a on ih i tako bolestan ponizi. Na kraju mu slali i onu nepismenu glupaču sa litrom soka da ga intervjuiše... Kada se sve pogleda možda je i bolje što je čovek umro, da ne živi među bolesnijima od sebe. Zbogom Srbijo na kurac te nabijem!