Pomoćnik - Beda neopevana, ali i ne mora da bude. Ima gi razni! Od tatinog sina, svršenog autolimara, koji mora da odradi deset rata za askonu, koju mu je kupio stari istovremno dok je plaćao maturski kod lokalnog geometra, pošto mu sin neprepravljeni nikad zapravo i nije savladao tablicu množenja, do NK siromaha što živi neđe u tri pičke materine, đe se ljudi krste kad vide kola, i ima do posla 2 sata pješke i sat i po biciklom.

Glavni na testeri - Ima deset godina staža, a obrazovanje i nije važno. U kući troje gladnih usta, i valja to prehranit'. Neće taj da potroši, al' zato kad se dočepa rakije i pive nema milosti. Od prstiju ima skoro sve, al samo do pola, jer, dekada nije malo. Ima Fiata ili kadeta kocku, na plin! Oni malo šlihtersatiji primjerci, ili oni kojima žena radi u STR "Plata 300 maraka", imaju i za golfa dvojku 1.6 motor.

Predradnik - Mrcina od čo'eka. Loš i drugima i sebi. Nikad se i nije ženio. Na pilani je odrastao. Alkos godinama. Ima Kadeta suzu sportaka, ili mercedesa stoosamdesetku. Glavni je u kafani, voli slagat' više nego kruva jesti. Kako bi on inače i drugačije mogao sa radnicima? Kako bi mogao da ih valja za dnevnice koje ne da gazda? Ko bi drugi objašnjavao radnicima da je slaba naplata, dok gazda sedmično pojede jedno pragnje sa šumarom i milicijom.

Vozač kamiona - Svaka ozbiljna pilana ima kamion, šticara. On dovozi trupce i odvozi građu. Kao i svi vozači, najpametniji je na svijetu i uporno ponavlja da je otišao selen balans štangle na zadnoj osovini, da su gume preturile stoosamdeset 'iljada. Stomak otegao, žena u kući s djecom, zna ga svaka kafana u okrugu, oči su mu više plave nego normalne, tipični je kavgadžija. U firmi je idol pomoćnicima, pošto njega boli kurac za sve, i ne smije mu ništa ni predradnik ni gazda i borac je za prava radnika, i prvi zove turu kad se pije, a u stvari je samo mustra koja krade gorivo i građu kad je prilika.

Gazda - Skorojević tipa alfa seljak. Pare je stekao dok je švercao kupus iz Bijeljine.Auta mijenja k'o čarape. Kuka k'o sinja kukavica, a ima i ne da. Od plate zakida, da bi mogao da kocka. Godišnji ne daje. Malo mu je 15 radnih sati. On je žrtva u svojim očima jer, tobože, jebu ga i radnici i država. Istina je negdje na sredini pošto i on jebe oboje. Stomak mu je do pola astala, ima sat od šesto evra, smeđu kožnu jaknu i kaubojke čizme. Lovac je naravno. Žena mu je pomodarska seljančura teška, a on usput jebe mladu apotekarku kojoj kupuje sve što ona traži.

PS

Na pilani đe Krajišnik radi i kuja bi krepala od gladi.

1. Trošenje viška slobodnog vremena i energije
Kao što sam već rekao, nacionalni hobi br. 1 (rat) po prirodi troši negativnu energiju kad se ova nagomila. Ali, šta kad rat nikako da izbije (doduše, nije da ga nama Srbima istorijski manjka, od Prvog srpskog ustanka na ovamo, sve generacije su doživele barem jedan)? Međuvreme se popunjava malim privatnim ratovima- parnicama.
Zar zaista mislite da je prvom komšiji bitno da li će taraba ići metar tamo, ili metar ovamo; ili što ste "naružili" izgled zgrade rešetkom, koju ste postavili na terasi? Ne! Samo hoće da vam napakosti i potroši višak energije; ili se pak sveti što ste vi pokrenuli isto tako besmislen proces. Doduše, što se tiče ove rešetke, naravno da je i vama i njemu jasno da ste je postavili, da on više ne bi prelazio sa svoje na vašu terasu, i krao vam kiseli kupus, te da će ona predstavljati ostatku komšiluka jasnu potvrdu glasina da se tako nešto zaista događa.

2. Omiljeni penzionerski hobi
Iako se u parnicama nađu i ljudi mlađi od 65 (pod ovim podrazumevam nekrivična dela), sudovi žive od slučajeva koje pokreću pripadnici ispisničkih generacija. Kao što u Srbiji ništa nije normalno, ni penzionerski hobiji tu ne zaostaju. Ako slučajno niste u toku, pa ste mislili da su to stvari, kao što su šah, boćanje, putovanja i slično, varate se. Ovde je suđenje apsolutno omiljen penzionerski hobi. U stvari, ne hobi- profesija! Iz nekog razloga, sede glave misle da mogu da se transformišu u vrsne advokate, sve bez pravnog fakulteta. Samo su potrebni slučajevi! A šta su slučajevi? Uglavnom je reč o komšijskim parnicama- zato što, primera radi, komšinicin sin vežba klavir u vreme kućnog reda (a ja se sve plašim da nekom penzosu zaista remeti san sviranje od 12 do 5), komšija iz prizemlja je pustio psa lutalicu da prespava u njegovom stanu kad je napolju bilo -20 i slično,... Ukratko, veoma slično prvom slučaju, bilo šta može da posluži kao razlog za pokretanje parnice, na koju će otići dobar deo ionako male penzije. Ali, svi mi žrtvujemo ponešto zarad hobija, zar ne?

3. Nemogućnost dogovora
Mi Srbi, duboko u sebi, smatramo da je diplomatija za pičke (i zbog takvog stava smo mnogo puta ispaštali- počev od Kosovskog boja, pa sve do današnjice). Koliko puta smo samo u poslednjih 20ak godina čuli od naših predvodnika, da je bolje da se svi kolektivno žrtvujemo zarad principa, nego da pristajemo na trule kompromise? E, takav stav se prenosi i na sudske parnice. Ukratko, konstruktivan predlog za dogovor se zamišlja po principu "ili će biti po mom, ili nikako neće biti, ščuo!?".
Tako, dakle, od dobrovoljnog pristajanja na vansudsko poravnanje, iliti "medijaciju" (gotovo) nikada nema govora. Stoga je država rešila da pokuša da uvede neki red, uvođenjem obavezne medijacije, odnosno obaveznog pokušaja da se oko nekih manje vitalnih slučajeva sudovi rasterete. Međutim, kako se i ovo slovo zakona svelo na čuveno srpsko "nemamo mi o čemu da razgovaramo", sudovi nastavljaju da bivaju pretrpani predmetima, od kojih je barem 60% u nekim normalnim okolnostima moglo da se reši dogovorom.