Zakon o brijanju brade je normativni akt nekog pijanog ruskog cara, koje je rekao: ,, Seci bradu ili sečem glavu!"
Nismo mi svi jednaki, imamo jednaka prava rekoše liberali. Za vreme vladavine Petra Velikog se nekad znalo da svi moraju biti bez brade. Kada neko opljačka banku niko ne može da prepozna krivca, jerbo svi Rusi izgledaju isto, plavi, beli u licu... I onda uhapse nekog jadnog Sergeja sa Kamčatke. Sergej je živeo jednim skromnim životom sa dvoje dece i dve žene, svaka se za svoje dete brinula, to je sasvim bilo u redu. On ne samo da je voleo da peca, nego je na taj način finansirao svoju porodicu, upeca ima koju ribu, oni je ispeku i lepo je večeraju. Ribu im je pecao na ribnjaku. I jednom prilikom od čuvara ribnjaka pomislio da je to strašilo. Priđe mu bliže, počne da ga dodiruje, nije siguran da li je to čovek ili ne. Odjednom čuvar vadi lisice i hapsi ga i pritom mu ništa ne reče. Sergej spušta ribu dole i kaže čuvaru
- Izvinite, neće se više ponoviti, ja to radim zbog svoje porodice.
- Pa da li se za porodicu i krade, gospodine – reče čuvar
- Ovoga puta sam morao, žene mi gladne i deca, kako da ih nahranim, to mi je jedini način da preživimo u ova teška vremena gopodine strašilo
- Što si onda toliko novca ukrao iz banke?
- Pa nisam znao da su i ribe neki novac.
- Polazi u policiju lopove, opljačkao si banku u sred centra Moskve, kako te nije sramota!
- Ali u Moskvi nikda nisam bio, na Kamčatki sam od svog rođenja, tačnije, od pre 40 godina.
- Ne interesujeme to – reče čuvar.
Čuvar vodi Sergeja do policije i pritom ga na svakih dva minuta gurne napred. Ulaze u zgradu, dolaze ispred kancelarije u čekaonicu. Sergej ne može da veruje svojim očima, svi izgledaju kao on, nemaju bradu, mršavi, bledog tena, sitnih očiju i crvenog lica.
- Dobar dan, gopodo, ja sam Sergej!
- Dobar dan, gospodine i mi smo Sergeji – odgovori mu glasno osmorica Sergeja.
- Polazi unutra. Nemamo vremena za upoznavanje. Kucni tri puta na vrata upravnika, treća – sreća – kaže hladnokrvno čuvar.
- Kako da kucam kad mi niste skinuli lisice – kaže Sergej.
- Dobro, evo sad ću da ih skinem. Eh sad si slobodan kao slobodni građani Stare Grčke!
Sergej nesigurno kuca. Čeka, ali se upravnik ne javlja. On sam uleti unutra. Upravnik je tom prilikom razgovarao sa satanom, hteo neku dušu da mu proda, zato što je dvoličan, pa hoće svoje loše strane da se otarasi na vreme, pre nego što se spoje u jedno.
- Što ne kucaš Sergej! Vidiš da ovde dogovaram neki biznis!... Satano vidimo se sutra imam neku stranku..
- Znači dogovorena je cena, nisam ti dao avans, ali ko ga šiša – odgovori mu satana
- Šiša ga Petar Veliki i skraćuje bradu gospodine satano. Dođi sutra u isto vreme. Vidimo se. Šta vidimo se, bešte od mene crne misli!
- Dobar dan, gospodine ko ste vi, što su vas doveli – reče upravnik Sergeju
- Ja sam Sergej gopodine, siromah.
- I onaj prethodnik što je ušao bio je siromah, šta je ovo, svi Sergeji siromašni. Mora da si ti opljačkao sve smo do sad ispitivali svi su bili po malo sumnjivi, hajde sad da vidimo tebe! Zašto si oplljačkao banku
- Nisam opljačkao banku, išao sam samo da pecam
- Pa što su te onda uhapsili?
- Pecao sam na ribnjaku.
- Hmmm...Slobodan si!
- To! Ura!
- Ali samo u čekaonici, svi ste mi sumnjivi!
Prolaze minuti i minuti, Sergej se nervozno šeta po čekaonici i ne želi da progovori ni reč sa ostalim Sergejima, ne želi da upozna samog sebe. Čeka presudu upravnika.
Upravnik otvara naglo vrata, jednom zvižne i dolete oko dvadesetoro policajaca svim Sergejima stavljaju lisice i stavljaju ih sve u jednu ćeliju, u tom kaže jedan Sergej gej biolog -
– Ubacite centriole da se razmnožavamo hermafroditski!
- Tišina, svi ste uhapšeni. Ukrali ste sve pare iz banke, osuđeni ste na čitavu večnost! – sve im to reče upravnik
I na taj način su mnogi ljudi uhapšeni, a zato što nije bilo toliko zatvora za osuđenike morali su da ih sve puste. Tako su prolazila vremena i sve je bilo više pljačkaša, jer su svi isto izgledali i, niko ih nije mogao prepoznati, sve dok se takav zakon nije ukinuo.
Dakle evo, posle prvog i drugog dela, naiđe i treći, kao što sam se već zavetovao, a i kao što je red.
U prošlom delu sam se zaustavio u trenutku kada su Srbi rešili da Prvi ustanak ipak okončaju oružjem, pošto su nas Rusi ispalili na pregovorima sa Turcima. Naravno, ustanak je okončan pogubno. I sad, nemojte zaboraviti da su ustanički lideri, najpre, i otpočeli sa vojevanjem da bi spasili svoje gilipterske glave, a slično su postupili i sada. Ukratko, sa izuzetkom nekolicine, pobegli su glavom bez obzira- neki u Austriju, neki u Rusiju, a neki u neku treću pizdu lepu materinu. Međutim, ovog puta, poenta će upravo biti na toj šaci jada koja je ostala, rizikujući glavu pred prilično nervoznim Sulejman pašom Skopljakom. Među njima se isticao jedan mladi vojvoda, koji će uskoro postati knez (iliti knjaz), a za koga je stvarno sramota što nema niti jednu poštenu defku, a da nema nekakve veze sa kiselom vodom, ili šprcerom.
Miloš Obrenović
Ono što je uradio Miloš Obrenović, tako je tipično za njega, a tako netipično za Srbe. Dočekao je tursku vojsku u Beogradu i predao se. S obzirom da su šanse da izvuče živu glavu u takvoj situaciji bile 90:10 u korist toga da je neće izvući, može se reći da je ovo bio znatno hrabriji potez, nego da je poput svog kuma Karađorđa i kompanije stao na skelu i zapalio put Beča. No, s obzirom da je bio slatkorečiv (neki bi rekli pizda), Turci su rešili da ga poštede. Naravno, uz izvesne uslove (da sme da napusti Beogradsku tvrđavu samo uz pašinu dozvolu, da guši sve mini-pobune koje bi narod organizovao i slično). No, jednom prilikom, Miloš je iskoristio pašino odsutstvo iz Beograda, izvukao se iz tvrđave koristeći smotanost turske administracije, pobegao u Takovo i pokrenuo Drugi srpski ustanak- za koji često umemo da zaboravimo koliko je značajan- naime, za razliku od Prvog, ovaj je uspeo, pa je, opet, znatno zaboravljeniji. Sad, Miloš nije bio neki vojskovođa- kada bi Turci nagomilali veliku vojsku u nekim mestima, imao bi običaj da se krije kod kuće, pa bi ga žena terala da se vrati u boj. Elem, posle svega tri bitke- na Ljubiću, Dublju i kod Požarevca- Turci su opkolili Srbiju kao i na kraju prvog ustanka. Ali, sada, za razliku od Karađorđa, ista ona pizda koja se predala Turcima i skrivala od bojeva, uradila je nešto nezamislivo. Otišao je kod turskog paše (koji mu je spremao kolac) i dogovorio- mir i autonomiju za Srbe. Ustanak je dakle, okončala diplomatija. Sada su Srbi dobili i svoju narodnu skupštinu, u kojoj su sedele viđene glave izabrane demokratskim putem- Miloš ih je izabrao većinom glasova u dogovoru sa svojom ženom i rođacima (e, sad, što je među prvim odlukama ove skupštine bilo i to da se Karađorđe, koji se vratio da pokrene Treći srpski ustanak, skrati za glavu, posebna je priča). Korak po korak, uz retko puškaranje, Miloš je dobio veću autonomiju, naslednu kneževsku titulu (naravno za sebe), hatišerif kojim se garantuje da se Turci neće mešati u unutrašnje stvari Srbije (naravno, ako im se plaća porez), nezavisnost crkve, pa čak i prvi ustav... Doduše, sam je bio protiv njega. Naime, iako je za druge Miloš bio veliki diplomata, samu Srbiju je tretirao kao svoju livadu, a Srbe kao svoje roblje. No, parlamentarizam je sve više jačao i ustavobranitelji, među kojima i neki Miloševi dojučerašnji prijatelji, uspeli su da ga skinu s vlasti i proteraju u izgnanstvo. Naravno, to im je upamtio, s obzirom da je odmah počeo da programira svoj povratak. Ali, to će pričekati punih 20ak godina.
Naime, Srbi, poneseni trendom jevropskog liberalizma, smenili su i njegovog sina sa vlasti, čim su nanjušili da i ovaj hoće da ih davi, a onda su izabrali Karađorđevog sina, koji je tek imao karakter kišne gliste. I onda dolazimo tu do sledeće scene- Srbi i demokratija (i to baš u kontekstu koji sam linkovao). Iako se poštovao ustav, iako se pazilo da se ne uvredi ni turski paša, ni Jevropa, zemlja je posle 30 godina napredovanja počela da stagnira. Konačno, ista ona skupština koja je oterala Miloša donosi odluku o suicidu iz zasede, tj. da se isti ovaj čovek (sada u godinama dostojnih Metuzalema) vrati na vlast i da mu se daju najšira ovlašćenja. E, sad, znate onaj osećaj kada vam se pruži prilika da se iživljavate nad nekim, bez izgleda da vam taj može uzvratiti. E, tako je Miloš uspeo da pobije svakoga ko mu je došao pod ruku, a za koga je procenio da mu je makar nekad rekao neko slovo iza leđa. To mu je verovatno bila i poslednja želja, jer je naredne godine otegao papke.Mihailo Obrenović
Zahvaljujući onom spomeniku u centru Beograda, koga zovu konj (pri čemu nije Mihailo konj), mnogi znaju podosta o ovom vladaru- čuli su da je pokupio neke ključeve od Turaka i da su ga koknuli u Topčideru (iako je zapravo reč o Košutnjaku). O čemu se zapravo radi?
Milošev mlađi sin je došao na vlast tako što ga je posrao golub. Naime, Milošev prvorođeni sin- Milan- bio je imenovan za kneza kada su mu taticu poslali u dijasporu, ali je posle nepunih mesec dana otišao kod Sv. Petra na konstultacije, i nije se vratio. Bilo kako bilo, Mihailo je seo na kneževski presto i pokušao da stegne kaiš poput Miloša. Bezuspešno. Uskoro je i sam kupio kartu za skelu i kočije do Beča. Dvadeset godina kasnije, kada se ispodešavalo sve o čemu sam pričao u prvom delu ove defke, Mihailo je mogao mirne glave da se uvali u presto- koji je doduše još uvek bio kneževski i drveni.
I Mihailo je, kao i ćale mu, preferirao diplomatiju, ali je umeo da koristi i silu. Primera radi, kada su Turci ranili (a ne ubili, kako je posle to preuveličano!) srpskog klinca kod Čukur česme, izbio je ustanak u samom Beogradu, pa je pašina vojska počela topovima da bombarduje grad (prvo od šurnaest bombardovanja najbombardovanije prestonice u Jevropi). Mihailo je sve iz Mačve, gde je bio na bleji sa Vukom Karadžićem, dovukao naoružanje i primirio Turke. No, narednih godina, sve se svelo na pregovore. Posle pola decenije, otputovao je u Istanbul i dogovorio: Turci će simbolično predati ključeve svih gradova u Srbiji Srbima, a potom spakovati kofere. U Srbiji najzad više nije bilo Turaka. Ali, ostao je jedan problem: Turci i Srbi su na različitim mestima zamišljali gde se završava Srbija, a gde počinje Turska (konkretno, Srpski bermudski trougao je još uvek bio pod Turcima). Osim toga, ni jedna zemlja nije priznala Srbiju kao nezavisnu državu, niti ju je crtala na mapama izvan Osmanskog carstva. "E, a ko će sada o tome da misli?", reče Mihailo, pripremajući se za slobodno popodne u Košutnjaku sa svojom ljubavnicom i prijateljima.
No o tome šta je bilo posle ovog izleta, u narednom delu.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7)
Jednog divnog letnjeg jutra, princ regent Aleksandar Karađorđević se probudio na ostrvu Krfu, sluškinja mu je donela limunadu, a onda se on okrenuo, poljubio verenicu, rekao je da će se ubrzo venčati, a potom je bacio setni pogled prema suprotnoj obali, gde se nalazi luka Igumenica...
E, pa kurac! Opet je sanjao pred buđenje. Nije se uopšte probudio na leto, nego na jebenu krfsku kišnu zimu, on se neće veriti još 6 godina, a nije mu prišla sluškinja, već brkati, i zbog vašaka ćelavi, ađutant, koji mu je podneo izveštaj o najnovijem broju vojnika umrlih od posledica raznoraznih ratnih boleština, ali ga i izvestio da je na ostrvo pristigla jedna posebna delegacija... No o tome, na kraju ovog toma.
Kraj Prvog svetskog rata i nastanak Jugoslavije
1916 i 1917. godina donose zaista neverovatan obrt. Koliko godinu dana ranije, činilo se da Srbi veoma lako mogu trajno nestati kao narod. A onda, posle mnogo krvi, suza i znoja, Srbi su se pridružili Francuzima, Grcima (koji su ipak ušli u rat), Rusima (koji će pak, naredne godine, iz rata istupiti zbog početka revolucije- ovog puta ih ne krivim za fatalnost), Britancima, Italijanima i- nešto kasnije- čak i pojedinim Amerikancima na Solunskom frontu. Ubrzo će srpska vojska činiti veliki deo savezničkog korpusa. Ipak, znalo se ko vozi traktor, a ko otvara kapiju, ili bolje rečeno, ko vozi tu novu šklopociju, tenk, a ko seče bodljikavu žicu i trči ispred savezničke konjice. Tako je vrhovni komandant na frontu bio Franše Depere (onaj, čije ime spikerka iz Bus Plusa izgovara nepravilno, dok govori da se stiže do stanice koja nosi ime po ulici, koja nosi njegovo ime), Francuz, i pritom su zapadni saveznici zadržali za sebe svu ratnu tehniku. Srbima su bili prepušteni pogani pešadijski zadaci. Bilo kako bilo, gotovo dve godine, borbe su bile slabog inteziteta. U pojedinačnim operacijama, osvojene su neke brdske kote, ali i grad Bitolj.
Bilo je vreme da se probije front. Generali su proučavali ko je najslabija karika sa susedne strane: Austrijanci su bili stabilni, Nemci dodatno ojačani povlačenjem Rusa iz raza. Kocka je pala na Bugare: bili su iznureni trima ratovima, a i držali su najslabije, levo krilo fronta. Jednog jutra, artiljerijska paljba je otpočela svom širinom fronta, a onda su se verovatno svi sa druge strane bodljikave žice začudili što Srbi naskaču na Bugare ko pekinezer na papuču, dok Austrijance i Nemce niko ne dira. Kocka se isplatila: neke bugarske jedinice su se predale bez borbi, a druge su jednostavno trknule prema severu da, kako su rekli Austrijancima i Nemcima, uhvate antilopu za doručak. Shvativši da će im visoko motivisani Srbi održati lekciju za sva vremena, i Nemci i Austrijanci su uhvatili babu Bežanu. Ono što se odvijalo narednih nedelja, teško se može opisati kao rat. Saveznici (čitaj: Srbi) su jednostavno ulazili unutar teritorije, a Austrijanci, Nemci i Bugari bežali koliko ih noge nose, svako odakle je došao. Do sporadičnog puškaranja bi došlo tek kada bi neko od neprijateljskih vojnika zaostao. Elem, ono što treba reći je da su Srbi uspeli u svoj euforiji zbog oslobođenja da prikažu i veličinu: kada su kapitulirale Turska i Bugarska, saveznici su pozvali srpsku delegaciju na pobedničke parade u Istanbulu i Sofiji. Ovi su to odbili, rekavši da nemaju nameru nikoga da ponižavaju, već samo da oslobode ono što je njihovo. Svaka čast, Pašiću! No, dobro pitanje je, šta su sve Srbi smatrali svojim. Kada je oslobođen Beograd, vojska je nakratko upala i u Vojvodinu, ali i u Bosnu. Niko nije ni pokušao da pruži otpor. Austrijska vojska je bila u rasulu. Austro-Ugarska se raspadala. Crna Gora je proglasila pripajanje Srbiji. Vojvodina je proglasila pripajanje Srbiji. Francuska je proglasila pripajanje Srbiji, ali je odustala od toga, jer im se nisu dopali brkovi kralja Petra. Šalim se. Na području Slovenije, Hrvatske i Bosne, formirana je Država Slovenaca, Hrvata i Srba. Nju je priznala samo i jedino Srbija. "ŠKK!?", mislio je narod, "oni se borili protiv nas, a sada ih priznajemo!?". A onda, delegacija te države dolazi u Beograd na razgovor sa princom Aleksandrom. Popodne- na opšte iznenađenje, princ objavljuje: Srbija i Država Slovenaca, Hrvata i Srba se ujedinjuju u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (u daljem tekstu: Jugoslavija), pod dinastijom Karađorđević. Još veći ŠKK u narodu.
Šta se zapravo događalo tih dana? Srpska vojska je mogla da zgazi ceo Balkan i da napravi veću državu od Dušanovog carstva, a umesto toga, pristali su na zajedničku državu sa onima sa kojima su se do juče klali. E, sada premotavamo nazad na onaj deo kad je stigla ona delegacija na kišni Krf.*
(dramatizacija)
Ćelavi ađutant: Vaše prinčevsko veličanstvo, predstavljam Vam delegaciju Jugoslovenskog odbora.
Aleksandar: Pa, pobogu, gde ste Vi do sada? Još pre 2 godine smo dogovorili da otpočnemo zajednički rad...
Hrvat: Eee... Pa morali smo da vidimo šta će Vam biti s državom...
Aleksandar (cinično): "Ma šta će nam biti s državom". Borite se protiv nas, a onda čekate da vidite šta će biti s nama, pa kao da li da pregovarate...
Hrvat: Nemojte tako. Mi uživamo podršku gospodina Pašića. Osim toga, niste u poziciji da nas ismijevate. Mi smo ti koji dobijamo kako god se okrene...
Aleksandar: Znate šta. Nama Srbima ta Jugoslavija uopšte nije u interesu. Saveznici su nam dali dozvolu da, ukoliko pobedimo Austriju, uzmemo od Balkana sve što smatramo da je srpsko...
(trenutak tišine)
Slovenac: Nemoj tako, gosn princou. Mi smo ovde došlou da pregovaramo ko ljudou!
Aleksandar: Pa, ako hoćete da pregovarate, hoću da čujem konkretne ponude!?
Hrvat: Prijestolonasledniče, možda Srbi i ne vole tu ideju Jugoslavije, ali... Da li biste Vi lično voleli da budete kralj te zemlje?
Aleksandar: Gde da potpišem!?I tako (ili približno tako) je potpisana Krfska deklaracija, kojom je dogovoreno da se formira Jugoslavija. Dragutin Dimitrijević Apis, jedan od osnivača pokreta "Ujedinjenje ili smrt", nije voleo uslove pod kojima je zemlja stvorena, pa je brže-bolje izmišljeno kako hoće da ubije Aleksandra i streljan je. Iako je Srbima obećano da će dominirati novom zemljom, Aleksandar će se truditi da postigne ravnopravnost među narodima. Kada li je shvatio da presipa iz šupljeg u prazno?.
E, sad, izvinjavajte, ali promena plana! S obzirom da Srbija nije postojala kao nezavisna zemlja punih 88 godina, a kao ikakav faktor, činjenično, do kraja 80ih, u narednom delu se selimo direktno u epohu Slobovizije, kada su se stvorili prvi izgledi da će postati nezavisna država. Tako sam rešio da izbegnem svaku eventualnu neprijatnost, jer koliko god da bih neutralno pisao o Jugoslaviji, a naročito Titovoj Jugoslaviji, jednoj ili drugoj strani bi nešto zasmetalo.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4)
Posle nekoliko dana pauze, nastavljam ovaj serijal, s planom da uspem poslednji deo da plasiram kako sam i obećao.
U prošlom delu, već sam opisao kako je Milan Obrenović posle 20 godina veoma značajne vladavine abdicirao, a potom i otišao Bogu na istinu.
Iako je pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta bilo završeno (privremeno), iako se ratovi neće voditi frtalj veka (što je, složićete se, za Srbiju prilično dug period), daleko od toga da je to bio dosadan period.
Negde sam pročitao citat koji se odnosi na Srbiju iz ovog vremena: "Da postoji svetsko prvenstvo u skoku iz blata, mi Srbi bismo bili šampioni". A kako je izgledao taj skok, sledi u nastavku.
Aleksandar Obrenović
Sigurno ste sreli lika koji je bio izuzetno vispren, ali izuzetno nezreo za svoje godine. E, takav je bio Aleksandar. Sa 27 godina (kada je tragično okončana njegova vladavina), on je već 10 godina bio kralj i prilično dobro je poznavao mehanizme vlasti. A kako i ne bi, kada je manje-više ceo život proveo na dvoru.
Ali sa druge strane...
Sva ta diplomatija, formiranja vlade, kurčevi-palčevi, sve je to za njega bilo poput nešto realističnije varijante DnD-ja (ovog puta, u kontekstu igre, pri čemu je on bio moderator). Ne dopada ti se što moraš da čekaš da se opunoletiš da bi seo na presto? Izvršiš puč i krunišeš se sa 17 godina. Ne sviđa ti se neki premijer? Makneš ga. Ne sviđa ti se ustav? Promeniš ga. Ne sviđa ti se što ti ćale i keva zakeraju za svaku glupost? Proteraš ih. Sve je to radio Aleksandar.
Ali, daleko od toga da je Srbija u njegovo vreme ekonomski ispaštala. Naprotiv. Svega jednu deceniju posle najrazvijenijih svetskih zemalja, Srbija je dobila električnu struju, razgranatu železničku, telegrafsku i telefonsku mrežu. Beogradom je počeo da saobraća prvi tramvaj, na konjsku vuču, doduše. Prva filmska projekcija u Srbiji je održana na Terazijama, i to nekoliko nedelja pre prve američke, u Njujorku.
I tako je sve išlo kao po loju do jednog trenutka. Kraljevske svadbe. Kaže legenda da Amerikanci svom sinu ispit zrelosti pomognu da položi tako što mu plate kurvu. Kada je došao u posetu u francuski grad Bijaric, gde je imala svoju vilu, Aleksandrova majka je dozvolila svojoj prvoj dvorskoj dami, Dragi Lunjevici-Mašin, inače raspuštenici, da... khm... njenog sina malo poduči nekim stvarima. Stvar je bila u tome što se Aleksandar u nju iskreno zaljubio (iako je razlika u godinama bila prema jednima 9, a prema drugima 12 godina u korist Drage, ali hej, kakve veze to ima!), a kada se vratila u Beograd, izabrao ju je za svoju ženu. Nije se opirala. A i što bi? Prvo, postala je srpska kraljica, drugo, imala je punu porodicu ljudi koji su pretendovali na visoke položaje. E, sad, postojao je jedan problem, o kome Draga nikada nije obavestila ni svog mužića, niti bilo koga iz njegovog okruženja. Naime, posle jedne povrede u ranoj mladosti, nije mogla da ostane u blagoslovenom stanju. Neki su slutili da postoji izvestan problem ("Ni prvom mužu nije rodila, pa neće ni kralju!", govorili su članovi vlade, koju je Aleksandar smenio upravo zbog protivljenja braku). Čak su i sami njegovi roditelji bili protiv braka (s obzirom da su se šurnaest godina međusobno svađali, najzad su se oko nečega i složili). Komedija se nastavila i kada je Draga lažirala sopstvenu trudnoću.
Kako kralj nije imao ni dece ni braće, stvorila se otvorena opasnost da se dinastija Obrenovića trajno prekine. Ipak, kap koja je prelila čašu, bila je činjenica da je kraljica predložila da njen mlađi brat bude prestolonaslednik. Neki oficiri su jednostavno rekli da im je dosta te zajebancije, napravili su plan, izabrali političare koji bi se pozabavili tranzicijom, odlučili da se dinastija Karađorđevića vrati na vlast i spremili se da "pobiju tiranina i njegovu metresu". Ali, kao u svakoj velikoj političkoj igri, postavlja se pitanje kako bi na to odreagovao spoljni faktor. Interesantno je da Aleksandar nije vodio ni jedan rat, za razliku od svog oca Milana koji je vodio i neke besmislene. Ipak, znatno su zahladili njegovi odnosi sa Austrijancima, a pokušaj da se približi Rusiji (koji je u jednom trenutku čak krunisan i kumstvom ruskog cara braku sa Dragom Mašin), završio se neuspehom (neki bi rekli, zbog nedostatka sina prestolonaslednika; a drugi, zato što je neka crnogorska princeza pravila spletke po Moskvi, jer je njen otac više nego otvoreno ciljao srpski tron). Vrhunac je bio, kada su se ruski i austrijski ambasador otvoreno dogovorili da "puste da bude šta bude". Tragične noći, 29. maja 1903. godine po starom kalendaru (otuda naziv Majski prevrat, po novom je to bilo 11. juna), isti oni oficiri kojima je hleb u ruke dao kralj Milan, upali su u dvor, i posle duge potrage, iza sobnog ogledala (ili iza proreza u zidu, zavisi koju verziju volite), pronašli kraljevski par i izmasakrirali ga. Slična sudbina je sačekala i kraljičinu braću i neke ministre. Nova vlada se postarala da vrati ustav koji je monarhu znatno ograničio ovlašćenja, odnosno uvodi parlamentarizam.
Napomena: Bulevar Kralja Aleksandra u Beogradu (eks-Bulevar Revolucije) se zove tako po Aleksandru Obrenoviću, ne po Aleksandru Karađorđeviću (koga Beograđani još nisu udostojili ulice) kako mnogi misle. Beograđani, ako ne verujete, njegov spomenik se nalazi blizu zgrade opštine Zvezdara.
Napomena 2: Neka nova istraživanja tvrde da su Englezi svojim potonjim prekidom diplomatskih odnosa sa Srbijom samo ispali kurve, jer je upravo njihova tajna služba i stajala iza Majskog prevrata. U to vreme, projektovan je Orijent ekspres, koji je trebalo da ide i kroz srpske pruge. Aleksandar je hteo da traži više cene za koncesije od onih koje su Englezi hteli da plate, pa ga je to koštalo glave.Petar Karađorđević
Za Karađorđevog sina, Aleksandra, koji je vladao između prve vladavine Mihaila i druge vladavine Miloša, slovi da je bio takav mlakonja, da su se mnogi zapitali da on nije slučajno bio peder.... E, pa nije. Imao je decu. Njegov sin Petar je kao dete napustio Srbiju, u koju se vratio tek kada mu je delegacija Narodne skupštine donela povelju da je izabran za kralja. I to u nimalo zahvalnoj situaciji.
Ako ste mislili kojim slučajem da je onaj embargo 90ih bio prvo kolektivno diplomatsko-ekonomsko kažnjavanje Srbije, varate se. Šokirani srpskim tumačenjem demokratije (a naročito nonšalantnom tvrdnjom pojedinih ministara da je atentatom srpski narod legitimno izabrao svoju vlast), svi ambasadori (počev od engleskog) izuzev grčkog i turskog, napustili su Beograd i prekinuli ekonomsku saradnju. Srbija je imala tu sreću da je sada realna vlast prešla sa monarha na parlament i vladu. A predsednik vlade je postao verovatno najveći diplomata koga smo ikada imali: Nikola Pašić. Zahvaljujući Pašićevim pragmatičnim potezima, neke dve godine po dolasku Petra na presto, stvari su se izgladile i vratile u normalu- ambasadori su se vratili u Beograd, ekonomski odnosi su obnovljeni, zaverenici koji su pobili Obrenoviće su "kao" kažnjeni. Razvoj je nastavljen: Beograd je postao treći grad u Evropi koji je dobio električni tramvaj (na liniji veoma sličnoj današnjoj trojci). Kako su i kralj i Pašić bili veliki rusofili, odnosi sa ovim carstvom su procvetali. Međutim, odnosi su trajno počeli da se kvare sa jednom drugom zemljom.
Pošto ga je Milan očarao, Aleksandar razočarao, a Petar doveo u rezignirano stanje, austrijski car, Franc Jozef, rešio je da bude malo oštriji prema Srbiji. I tako je otpočeo tzv. "Carinski rat"- ukinut je svaki robni promet između dve zemlje. E, sad, ogromnom ironijom, ispostavilo se da je to imalo više štete po Austriju, nego po Srbiju. Svinje, koje su vekovima išle preko Save, sada su išle pod ruski, francuski i engleski nož, dok je nestalo srpske kobaje u bečkim mesarama. E, vidite ovako. Austrijska baba: to je nervozno stvorenje. Lično sam upoznao par primeraka. Kad austrijska baba koja ide u kupovinu neke robe, npr. mesa, to je još nervoznije stvorenje. A austrijska baba koja u svojim poznim godinama ide da kupuje meso, koga onda još i nema... To je stvorenje koje izaziva revoluciju! I tako: usled bapske revolucije, ali spoljno-politički sasvim tiho, Austrija je ukinula sankcije. No, Pašićevu vladu će Beč još jednom naljutiti, i to nedugo po okončanju ove nemile epizode. Znate, kad Čeda Jovanović u bujici trabunjanja kaže da je Srbija Kosovo izgubila 1999, a ne 2008. godine, negde ima pravo, jer otkad su umarširale NATO trupe, bilo je samo pitanje vremena kad će se Šiptari osiliti. E, slično je bilo i stotinak godina ranije. Naime, Berlinski kongres je dozvolio da austrijske trupe okupiraju Bosnu, ali da je zadrže pod sultanovom vlašću. Sada, kada je Osmansko carstvo dovedeno na ivicu potpune propasti, i kada je Srbijom i Crnom Gorom bilo odvojeno od Bosne, Austrija ju je anektirala (pripojila). Srbija i Crna Gora su odavno merkale da se ujedine sa Bosnom (i međusobno), i ponovo je sve mirisalo na rat. No, Francuska, Rusija i Velika Britanija su uspele da smire strasti i Srbija je morala da pristane na uvođenje zajedničkih administrativnih prelaza...pardon, da da izjavu kako nije suprotno njenim interesima to što je Bosna sada deo Austrije.
Pašić se sada okrenuo na drugu stranu. Dok je Evropa sa nevericom gledala kako je potonuo "Titanik"; Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka su skovale pakleni plan.
No o tome u nastavku.
