To je jedan mit po kome klima uređaj ne treba podešavati na temperaturu koja je više od 5 stepeni niža od vanjske (poneko kaže i 10 stepeni). To je čista glupost iz više razloga.

Prije svega klima uređaj nije prekidač koji automatski snižava temperaturu na isprogramiranu, već rashladni uređaj kome treba dosta vremena da postigne željenu temperaturu. Tako da, ako namjestimo klimu na 18 stepeni, a u sobi je 30 stepeni (a napolju recimo 35), temperatura neće automatski pasti na 18 već će se lagano spuštati, i 18 stepeni vjerovatno neće ni dostići, već će se zaustaviti na prijatnih 23-24.

Druga stvar, da bi hlađenje uopšte bilo efikasno, vazduh koji izlazi iz klime mora biti znatno hladniji od onog u sobi. Ako bismo poštovali to pravilo, pri vanjskoj temperaturi od 37, klimu bi morali namjestiti na 32 stepena! A to je gotovo sigurno više od trenutne sobne temperature. Tada bi nas klima samo još više grijala!

I sam princip rada klima predviđa da se za programirane temperature preko 30 stepeni ni ne pokreće sistem za hlađenje, već onaj za grijanje.

Најчешће питање наставника, када на таблу изађе ученик који одговара за два.

Hipotetički kada bi se podigao zid na granicama Srbije visine dva kilometra i onda se sipa voda isplivala bi baš ona šaka Srba koji i dalje veruju u priču o životu pod jednom šljivom.

No, glavni problem nije u tome, nego u kompletnom sistemu učenja i prepoznavanja srpske kulturne baštine. Pošto sujeverje vlada od nastanka države, iako je pravoslavlje naš ponos i dika, javili su se običaji koji premašuju granice normalnog, a iz njih se razvijaju priče i gatke koje grade istoriju i prosvećenost nacije. Istorijske činjenice se kaljaju učenjem prošlosti preko narodnih pesama kao orginalnog izvora izveštačenog junaštva i aksiomske istine. Slepe babe, režimski umetnici, isfrustrirani nacionalisti, izvikani lideri, polupismeni vidovnjaci i u grehu ogrezli sveštenici dominiraju krojenjem bajki i legendi o postojanju Srba i pre Adama.

Međutim, bitka stoleća zatvara vrata srpske svetlosti i to postaje otvorena prilika da se dokaže svetu kolika muda ovaj narod ima. Od tog trenutka stvaraju se kultovi koji su i danas popularni, iako bi po logici stvari trebali biti prevaziđeni oni ipak ostaju kao temelj jedne uzvišene pastorale u ogledalu kromanjonca. Bitka stoleća samo je zatvorila vrata jedne jake epohe, ali otvorila je vrata jedne masovne duhovne empatije.

Korakom napred kraj Nemačke klasične ideologije završava se Umiranjem Kanta 1804. a za nas kreće novi preporod i novi povod za stvaranje epske fantastike i besmrtne hrabrosti. Kulturni vek kreće da se razvija u dobrom pravcu do pojave socijalizma, tada se zaboravlja nešto što se uvek pričalo, mada, neke stvari su dovedene u kolosek. Sve se vrti u krug i na pragu dvadesetog veka mi doživljavao ponovni dolazak Hristosa koji nas vodi kroz maglu i mesečinu da pokaže kako je kada se diraju njegova deca.

Kontinualno mi se gubimo kulturno, u paroli "Srbija do Tokija'' u prenesenom zančenju mi stižemo do Japana, ali do nove Hirošime, jer naša kulturna vrednost upada u fijasko.
Ako se vratimo na početak, ta šaka ljudi koja bi isplivala iz tog bazena bili bi oni koji se bore za srpske ideale koristeći okultizam i braću Tarabiće, jer nema potrebe da hvataju za ruku i spašavaju one koji se klone te iste šljive i daleko poznate kašike.

Neka se ove reči ne uzmu kao apsolutna konstanta, ali mnogo više nije rečeno... a pravi Srbi polako nestaju.

I tek što si lupio dlanom o dlan, sve oko tebe se promenilo. Rek'o si sebi da je kraj, podvukao si crtu i tako označio novi početak. Ali, brajko - svaki početak je težak, a pogotovo je teži ako presečeš te konce koji su te držali. Zajebano.

Elem, rešio si da promeniš sebe, jer to tako treba. Odluka je pala, te si sa sebe strgao te nazadno-malagrađanske krpe, to odelo otaca i đedova i rešio si da odeneš novo ruho (carsko, jebote) i da, štono bi ekipa "Sitija" rekla, prezentuješ sebe u novome autfitu. "Sine", govoriš ti sebi, "sine - jebaćeš!"

Ali, avaj - život je kurva prevejana, te ti ne dozvoljava da se razmahneš. Ako ti "Plazma" ne dozvoljava da odrasteš, onda te sudba (kleta, je l' te) većma pravi idiJotom. Daunovcem. Sranje, znam.

Ovom prilikom potpisnik ovih redova ne želi da uvredi osobe sa Daunovim sindromom, već sam izraz želi da iskoristi u sasvim drugačije svrhe, šaljive, mada je svestan da će se pojaviti tušta i tma mentalno izazvanih osoba, nespremnih za bilo kakvu vrstu sprdačine, niti za crnjake pero kategorije, a kamoli za šalu i šegu tako svojstvenu mladima, kako telom, tako i duhom.

Dakle, nije sve tako sjajno kao što si mislio. Niti je lako. Da ti prosto objasnim: prsata plavuša, sa dubokim izrezom na dekolteu, neće samo zbog toga dobiti posao. Ako osoba zadužena za prijem novog kadra primeti da je plavušica malo sporija štono se sivih ćelija tiče, a daje znakove da bi rado pokazala jedan drugi dekolte i dozvolila eksploraciju tog predela, zašto da čovek ne iskoristi situaciju. Jeste, nije to moralno, a ni fer, ali život nije fer. Razumeš? Kurac ti razumeš, štono bi Manda rek'o.

Vidi, moraš imati neku žvaku, neki šmek, moraš imati forice, fintice, sve te sitnice koje su sitni delići - oni najbitniji. Jes' vid'o kako je onaj čip iz Terminatora keca što se pojavio u dvojci bio bitan za uništiti? E, pa, taj neki raduljica je i ovo što ti ja pričam. Da se samo pojaviš negde i staneš u pozi "'De ste, pičke, stig'o Husa iz Bit Strita", svi će te gledati kao da si pao s Marsa. Ne, nemoj mi pevušiti "Idemo na Mars", molim te. Ne, nije zato što je pesma sranje, već zato što je tvoje pevanje sranje. Ne blinkaj mi očima tako zbunjeno, pomisliću da hoćeš nešto da mi kažeš Morzeovom azbukom.

Jesi 'teo da budeš totalno moderan, da ideš na splaviće, gledaš i pipaš pičiće? Jesi - dobro, to je ok. I ja sam 'teo, kao mali, da budem kao Peđa Mijatović, ali kad se setim one prečke, skontao sam da je bolje da budem auto-limar, potajni numizmatičar i pisac lake, pitke eroCke poezije. Ne razumeš? Evo, da ti pojasnim: ja sam skontao da sam golja, mediokritet, da nemam nekih predispozicija za nešto više od ove lažne niže, srednje, radničke klase i to ne zato što sam lenj, već sam takva serija, takav koncept uvrnutog matriksa u kome bitišemo. Rešio sam samo da izvučem najbolje iz svega toga i da balansiram između ispijanja piva posle posla, pride komentarišući mlade cupike sa kolegama i slušanja Vivaldija u pozadini dok čitam Remarka.

I dalje ne kontaš? Naravno da ne kontaš, kad si blentav. I baš zato upadaš u prvu provaliju kada igraš Super Marija. Ti hoćeš da ideš u "Premijer ligu", a trenutno tavoriš na dnu "Druge lige zapad". Lepo je imati snove, lepo je želeti, lepo je sve to, ali treba biti realan. Problem je što ti misliš da je realnost ono što vidiš na TV ekranu, taj ružičasti, flafičasti svet, gde debeli smotanko skine curu kvoterbeku, plavušanu jebenom, usta ga jebem pederska. Khm... Da, realnost je za tebe "diskretno osvetljenje" nastalo presijavanjem disko-kugle, muzika iz "Prijatelja", ortačka bleja iz "VIP-ove" reklame i sreća ekvivalentna sreći porodice kojoj je Željko Joksimović namazao margarin na 'lebac za doručak. Da li lud ti si?

Opet ti blinkaš okicama svojim. Nisam ja bio vezista u vojsci, pa da razumem te šifrovane poruke, ja sam tenkista bio, ej! Nebitno. Vidim ja da sam džabe jeo gomna, da sam izgubio nit sa onim što sam želeo na samom početku da kažem. Idi sada, sine, idi i nastavi započeto, pa kud puklo da puklo. Jer, skvat ili skvirt za tebe nije svejedno.

Izumrla radnja nekadašnjeg širokogrudnog i rasipničkog društva u Srbiji.

Danas možete očekivati samo da vas časti perfeks jednom rolnom uz kupovinu 5. Pa da brišemo guzice kakve smo i postali u nedostatku para.

Vreme pre pišanja, rano ujutro .Kad je kita najtvrđa, a želja za seksom najveća.
Vreme kada se u sekundi morate odlučiti dali zaskočiti ili preskočiti ženu (ako spavate do zida) i otrčati u kupatilo i pišati pre nego što se upišate.
Kako čovek urinira želja za seksom prolazi.

Praistorijska fora zbog koje je svaki klinac pa i ja, čisto da bi pokazao da smije, uradio neke najljuđe stvari u životu.

Tolerancija je kad ti klinac dodje kući i kaže da je dobio keca iz matiša a ti ga ne izmlatiš već mu kažeš:
-Nema veze sine, i čika Mića je imao keca iz matematike a sad vozi audi.

Питање које ћете потавити када чујете да је тип, за којег никад не би рекли да ће јебат', јебао.

Pitanje koje ćes postaviti nepoželjnoj osobi koja se pojavljuje na tvojim vratima.

Skalamerija od mašine sa zupčanicima, kaiševima i žicama koji vire iz utrobe. Karakteristična za period od pre pedeset - šezdeset godina, kada se flaša lozovače smatrala dovoljnom zaštitom na radu. Ovakve mašine sakatile su radnike, kidale noge i ruke po fabričkim pogonima širom Jugoslavije.

Večita enigma šah laika, večiti problem likova koji za sto sa šahom sednu posle par meseci. Topa, lovca... ma to svaki ubode, ali kralj i kraljica su večita zagonetka kad nameštate figure za igru.

Cuveno pitanje za decu,na koje je u vecini slucajeva odgovor "Isto"

Ovaj izraz se koristi kad te neki debil smara pitanjem "Zašto".

Povećavanje rizika da mnogi budu izopšteni iz testamenta

Извинићу се нестрпљивима унапред због предугачког наслова и дугачког текста који следи:

Она, или он, су сељаци, то јест земљорадници, да се не тумачи погрешно, родитељи, синдикалци, студенти, млади спортисти, неурохирурзи, социјални радници, шалтерски службеници, незапослени, учитељи, партијски другови, једном речју кафкијанске збуњене радилице са орвеловском рутином живота, ненавикнуте на било какву промену осим на оне регресивне. Живот, или бар мрва њега, мења им се на кратко као гром из ведра неба када угледају човека са камером која чека само на њих.

Домаћица се присети свог давнашњег сна о даскама које живот значе (о позоришту, не о скелама), гаравом вулканизеру се пробуде сећања о дискотекама седамдесетих и како је желео са том домаћицом отићи на велика такмичења где ће их исте те камере снимати и прославити. Успорите снимак тог немирног, клецавог хода и микроскопски прецизно посматрајте тај сјај у очима, краткотрајно, бескрајно пријатно купање у немару према окрутној свакодневници. Они ће поставити питање, а домаћица и вулканизер ће бљеснути. Видеће их кући, видеће их родбина, пријатељи, питаће их "да ли си ти био/била ту и ту" а они ће рећи "ЈЕСАМ! О ЈЕСАМ!" и чекати да им на праг слети стаза среће и благостања, пробуђене наде и изнова наврлих снова. Биће посебни.

Све то траје две до три секунде а онда оде неким другим путем, тачније у три лепе пизде материне. "Не, ја то не смем" мисао почне да опседа главу а сви разлози који су подржавали идеју сада је одбијају. Домаћица ће се сетити да ју је муж шамарао и подсмевао се њеним сновима, вулканизер ће се сетити да мрзи цео свет и да довољно већ игра у круг док га свакодневно гузе Курта и Мурта. Сетиће се да им је родбина кварна а пријатељи говна, да је земља пропала, да су млади све глупљи и глупљи а стари све више излапели и да за њих на овом свету више нема места. Нису посебни.

Но, зауставна култура је већ примењена и питање је већ постављено, а привидни еквилибријум радилице се распада на следеће потенцијалне ситуације:

1. Упадају у транс, немају шта да изгубе, живот им се смрк'о. Кажу све што мисле;
2. Беже, на разне свима познате начине;
3. Гризу;
4. Наизглед редак, а тако чест случај - нико их ништа није ни питао. Камера није желела њих, али они су желели камеру. Желели су да се питају нешто, или да бар на један дан верују да су били битни и да ће се нешто захваљујући њима променити. А на томе је, стрпљиви аудиторијуме, заснована белосветска спрдачина под називом "Испитивање јавног мњења".

Biografija Zorice Brunclik

Mašina koja pored toga što hladi pivo,sadrži materijale iz prošlosti,sadašnjosti i budućnosti

Nedoumica nakon pregleda fotografija sa proslave 30-godišnjice mature.

Овим питањем се јасно дефинише фолирант, у најчешћем случају - фолиранткиња. То су оне жене (девојке ређе, али њихове кеве и бабе - много чешће) које константно нешто серендају о моралу и невиности, као Мрка Гатор о аутопутевима. Ајд, што серендају, него што своју проповед чине ревносно боље од јеховиних сведока и Кирби презентера. Штос је у томе сви продавци таквих прича прећуткују да кажу шта су, са киме су, кад су и како су радили оно што су сви млади, здрави и паметни људи радили (када им је било време, а не да пошандрцају са 50 и почну да јуре клинке). Реч је свакако о јебању. Какво вођење љубави. Вођење љубави је било до потока, до пласта сена, неко рече - до кукуруза, вајата, обора, штале. Е, кад одведу тамо љубав, онда ухвате па је јебу. И било им је лепо. А онда су оматорели и почели да продају муда за бубреге, у нади да ће тиме ваљда спречити младе људе да уживају у јебачини у каквој су они некада уживали. Дакле, није мотив религиозне природе (да се спасу вечног пакла) нити хигијенске (да не навуку неку болештину, као ономад ја што сам навукао абецеду којечега, али нећемо сад о томе), а најмање од свега је мотив моралне природе - јер, што се тиче морала, многе су морале.
Ово питање може још и да се искористи и као кратеж за прекидање лавине суморног дављења од стране саговорника, а све у циљу директног приступа информацијама.