Ciganska verzija izraza "Život počinje posle tridesete".

Isto što i vršenje velike nužde izjutra.
Prvo kreneš smelo, onda doživiš šok od hladne WC daske. Posle toga se privikneš, u nekim momentima i nije tako loše. Onda postepeno olakšanje. Malo muke oko čišćenja. I na kraju ti odlaziš, a za tobom ostaje tvoje sranje.

Ironija je sto se upravo u skoro svakom filmu(seriji) i izgovara. Al' lako je njima, znaju da će na kraju sve biti dobro.

Život koji praktikuju džukele bogatih gospodara.

Nebitno da li je u pitanju Sony ili PC igraonica, umetnost psovanja se uvek ceni. Uopšte neće biti važno ako ste loš igrač, bitno je da psujete kvalitetno. Čak će vam i najzaluđeniji gejmeri oprostiti što ne znate da sastavite inventar za Kentaura ako povremeno opsujete mrtvu majku ovima iz Blizarda kad ne radi tastatura. Psovački monopol obično drži grupica starijih likova koji su kod klinaca poznati kao "oni ludaci sto puše Malboro" ili "ona trojica što su jebali ćerku Zidanu". Vrhunski psovač postajete kad usavršite tajming pa psujete samo u pravim trenucima, a ne stalno kao neki prostak.

Koliko god bilo esencijalno za svakog čoveka, kad mu to poželiš, u stvari, šamar si mu udario. Elem, razni društveni kodeksi nalažu da se prilikom čestitanja u novom vremenskom ciklusu sagovorniku poželi nešto specijalno skrojeno za njega, jer je generalna čestitka nešto što devalvira čoveka kao društvenu jedinku. Dobrom studentu se poželi nastavak studija, švaleru da se skrasi, a najvećem idiotu ono što preostane - dobar život i zdravlje.

Redovno pitanje onih koji su izvalili da je kondukter u autobusu kada su već ušli unutra i onda ih je blam što su hteli da se švercuju, pa se vade na to da su ušli u pogrešan autobus.

Rečenica koju koriste svi živi muzičari. Posebno posle izdavanja albuma i ako se dobro prodao i ako je bio totalno sranje. Ako je bio dobar da se jos malo veličaju, a ako je bio sranje da se bar malo izvade.Mada uglavnom ne daje rezultate.

Prva misao žene koja posle skoro deset godina rada u firmi konačno dobije rešenje da je primljena za stalno.

Nekada je potrebno izgubiti da bi ste znali šta ste imali i da se iz pepela rodi nešto novo prilagodjeno novom vremenu i ljudima sa novim iskustvima...

Svako neduhovito sranje koje je tebi smiješno a ostalima nije (jer je sranje).

Čini ga nedeljno pedikiranje i manikiranje kandži, odsedanje u posebnim hotelima za pse sa pet zvezdica, pravilna i pažljiva ishrana sa toliko mesa da je jedan obrok dovoljan za zemlju trećeg sveta, više slobode nego kod pubertetlija, nikako ugrožavanje prava pasa jer on je zaštićen više zakonom nego običan čovek, zdravstvena zaštita koja je bolja nego u osrednjoj evropskoj zemlji, itd...

Bio je lijep i sunčan dan.

...iliti situacija koja rezultira -.- pogledom

Prošlo je dve i po decenije uzornog života. Jedine slobodne trenutke između škole, tenisa, časova baleta, klavira i francuskog, koristila je za čitanje Dostojevskog. Tako su mama i tata hteli, a i njoj je bilo lepo da živi u svom aristokratskom životu sa roze satenskim baletankicama i šljokičastim klizaljkama. Sve po planu, programu i ambiciji oca vojnog lica i majke Svetlane Bojković. Uljuljkana u svet roze leptirića, njeno je bilo samo da uči i bude slatka mala uzorna pametnica, a zauzvrat bi sve dobijala na tacni.

Završila je farmaciju i muzičku akademiju. Njen život obećava i brojne mogućnosti su pred njom. Ipak, uvidela je da joj nedostaje "to nešto". Ona nikada nije upoznala tog zlog čiku koji ti na žurci sipa drogu u piće, nikada nije iskočila noću kroz prozor da se cmače sa Pajom Lopovom, nije bežala sa časova, nije krila cigare u oluku... nije, nije i mnogo toga nije! Osetila je tu prazninu. Rešila je da je popuni iako su njeni vršnjaci već sve to prerasli, davno, davno. Mora i ona da preleži te dečije bolesti. Jeste da je krajnje glupo propušiti u tim godinama, valjati se u separeu u rođenoj povraćki, đipati u kavezu sa deset godina mlađim devojčicama... Uzalud, tečna četiri jezika koje govori i tri instrumenta koja svira ne mogu da nadoknade njen žal za adolescentskim uzbuđenjima koje nije proživela.

Ne, nije reč o istoimenoj pesmi Tap 011 iz 90-tih. Reč je o ribama koje sretneš samo jednom ili dva puta u životu a koje ti ostanu u sećanju zauvek, delom zbog svoje jebozovnosti a delom zbog zlostavljanja svog dugoročnog pamćenja u vidu "druženja" sa dotičnom za vreme dugih usamljenih noći. A opasna je po život upravo jer ti zbog nje, prvi put kad je spaziš, sva krv šikne iz srca u treću nogu pa stucaš i trokiraš ko gold 2-ka dizel na Bjelašnici.

Izraz za pevaljku na kojoj je sve veštačko.Silikonske sise,dupe,usne,veštačke trepavice,nokti i zubi.

Život prosečnog građanina u Srbiji gledano sa aspekta života na visokoj nozi.

Ovo prvo je fiziološka potreba, ono drugo je emocionalna reakcija, a zajedničko im je to što se nikad neće saznati kod koje od ovih radnji čovek pravi ružniju facu i grimasu.

Kenjanje gastarbajtera na godišnjem u Šumadiji kako je život napolju sranje.