je izreka koja se upotrebljava kada želimo da istaknemo koliko je ćutanje u nekim situacijama dragoceno.Ponekad kao suvo zlato,a ponekad kao i sam život.

Ko ne vodi računa o tome šta i gde priča,
obično završi tamo gde je najmanje želeo.

Proces koji se odvija u glavi čoveka.
Natera osobu da promeni svoje ponašanje drastično, na bolje ili na gore, nebitno, bitno je da se osoba više ne ponaša isto. Što bi naše estradne umetnice rekle, život mi se obrn'o za 360 stepeni.

E-Banking, E-Mail, E-Novine, E-Ducan, E-Knjige, E-Sistem, E-Muvanje, E-Lab, E-Medicina, E-Trgovina...

Pitanje je sta cemo kad nestane struje.

Standardni život & priključenija jednog hermelina.

Nisi dovoljno stručan, kvalifikovan, iskusan da bi nešto odradio kako treba, ali se tešiš time da i osoba ili životinja za koju to činiš neće uočiti razliku od kvaliteta, neće se žaliti, jer za bolje ne zna, nije videla, čula, osetila, nije informisana.

Pitanje koje služi za prozivku osobe čija je haljina duga koliko i prosečna majica (ili, možda koji milimetar duža).

Parafraza Aristotelove izjave:”Drag mi je Platon, ali mi je istina draža.”
Za veliki broj ljubitelja sporta, fudbala posebno, srednje generacije, igrač kojeg smatraju najboljim, a može se reći i da im je omiljeni fudbaler - Dijego Armando Maradona.
Svi znaju ko je Maradona, ali mnogi ne znaju ko je Manuel Amoros.
Omaleni (visok 1.72 m) desni bek francuske reprezentacije u periodu 1982-1986, poreklom Španac.
Od strane novinara proglašen za najboljeg desnog beka na SP 1986. u Meksiku.
Sa reprezentacijom Francuske osvojio je EP 1984. U Francuskoj.
Sa klubom Olimpik iz Marseja osvojio je Ligu Šampiona 1993. godine.
Detalj iz Amorosove karijere, kojim je on zaslužio posebno mesto u srcu svakog Zvezdaša, i upotrebu gorenavedenog izraza, je njegov promašaj sa penala u prvoj seriji finala Kupa Šampiona u Bariju 1991.

Pod ovo potpadaju sve definicije i komentari na Vukajliji koje žele da nam poruče važne činjenice o autoru, najčešće uz elokvenciju paramecijuma i prisustvo opscene leksike. Ma, uglavnom, mnogo dobro jebem i svi možete samo da se sagnete i da mi popušite, pro sam narkoman i oni nubovi ne mogu ni da mi prismrde, ja sam megagigaalkos i niko ne može da me ušije u lešenju, dečko sam koji je odrastao na ulici i na osnovu toga nemoj mnogo da mi se kurčiš, tu je ekipa iz kraja i ne seri mnogo da ti ne izvadim kičmu i da ti je ne pokažem, ima da te nema bre, šta ti misliš ko sam ja, Kristijan Golubović je usranko u poređenju sa mnom, sad ću ja da ti se najebem keve preko interneta...

Odgovor ćaleta na tvoje svojatanje para koje si dobio od čika Pere iz Austrije.

Moj deda je uvek govorio: "Kad god se zarati, ti udri po Bugarima, ne'š pogrešiti!"

Kada se u trenutku prepadneš jer pomisliš da ti je slepi miš proleteo iznad glave, a onda skontaš da je to bio samo zmaj i bude ti lakše

Ono što je imao glavni lik pre početka filma.

Omiljena izreka mediokriteta ..

Ukratko - ne slusaj srce vec razum .... jos krace - sranje

Nije komplikovano, nego si ti previše glup da shvatiš, a ja ne želim tek tako da trošim svoje dragoceno vreme na tebe.

Poglavlje prvo:

Došao si u velegrad iz svoje vukojebine. Smještaš se u stan/sobu/podrum. Pošto si tele koje još uvijek misli da je fakultet srednja škola, ne propuštaš predavanja, ideš na sve vježbe, visiš na fakultetu cijeli dan, a uveče se smaraš uz televiziju jer, jelte, ne poznaješ ni grad ni ljude, pa ne možeš da izlaziš. U konstantnoj si erekciji dok gledaš poluobnažene koleginice kako se šetkaju faksom, blejiš otvorenih usta u zgrade i narod oko tebe dok se prevozom voziš do kuće, jer je najviša zgrada koju si do sada vidio jebena sedmospratnica u centru provincije iz koje si došao, a zadnji put si u gomili bio na šetalištu u Herceg Novom, dok si se pijan probijao do Pandore da muvaš nafurane buržujke.

Poglavlje drugo:

Polako se privikavaš na fakultet, ne ideš na sva predavanja, i dalje ideš na vježbe. Našao si neku ekipu skrpljenu s koca i konopca pa sa njima blejiš po faksu, a ponekad odete do grada. Knjigu i dalje ne gledaš, a svaku noć si pijan k'o stoka jer nema ko da te kontroliše i da te smara kad u 5 ujutru baneš u kuću i zaspiš go u hodniku. Počinje nomadski život, svako veče drugi stan. Upoznaješ koleginice, svakoj uzimaš broj, a telefon ti se puni raznim imenima, za koje poslije 2 mjeseca veze nećeš imati ko su, ali eto, nek' se nađu.

Poglavlje treće:

Na predavanja ne ideš, na vježbe ponekad skokneš, čisto da dobiješ potpis, a počinje da te hvata nervoza jer se približava ispitni rok, a ti si debil koji nema pojma ni gdje su mu knjige. Polako popušta euforija velikog grada, brišeš polovinu brojeva koleginica koje su te ispalile za tako uvjerljivo obećanu kafu, a polako se uhodava i neka stalna ekipa sa kojom izlaziš. Učenje. Jebena stvar, uzevši u obzir da si knjigu zadnji put dohvatio kad si polagao prijemni. Koncentracija kao u mušice, spavanje nad knjigom i litri guarane koje besomučno unosiš u sebe, ne bi li ostao budan. Ispiti. Padaš ispite. Daješ ispit, lešiš se od alkohola, kući te dižu u nebesa, ne znajući da si i njega dao tako što je profesor došao raspoložen i dijelio ocjene. Ali jebiga, ide u indeks. Prolazi ispitni rok. Piješ.

Poglavlje četvrto:

Približava se novi ispitni rok. Ponovo nervoza. Smaraš koleginice, poneka i poklekne. Jebeš. Jebeš kratko jer nisi jebao dugo. Ali ipak jebeš. I dalje piješ. Učenje ide malo lakše, ali i dalje slabo. Usralo te sa ispitivačima, daješ 4 ispita u jednom roku, hvataš uslov. Starci u delirijumu, ti u nevjerici. Častiš sve redom, dok ne potrošiš i zadnju banku. Piješ. I još piješ. Vraćaš se u svoju vukojebinu početkom jula. Smaraš se mjesec dana. Pališ nazad. Spremaš ispite za septembar, ne bi li upao na budžet. Kurac. Padaš. Kućni budžet. Stari ti jebe milu majku, ali jebiga, bar si dao uslov. Tebe boli kurac, još jedna godina u velikom gradu. Kraj.

Naravoučenije mladog devca nakon prvog vizuelno-oralnog kontakta sa tunelom koji život znači.

Kada cujes nekog Turcina, Spanca ili Rumuna, koji peva pesmu, koja je nalik nekoj od nasih pesama (citaj Grand pesama) i ubedjujes ljude, da ti isti Rumuni, Spanci i Turci kradu pesme od nas, jer je nasa muzika mnogo dobra.

Parola koja veštim likovima, prevarantima i lažovima obezbedjuje lagodan život na račun naivnih članova zajednice.

Genijalna izjava lokalnog alkoholicara, izgovorena na moje pitanje: "Kako ide?". Sve se desava ispred prodavnice, u 6 sati ujutru, sneg, -15 napolju. Ja se vracam iz grada, a on sacekao da se otvori prodza, pa da zabije koje.:) Covek je skontao da mu je u ovom zivotu zapalo da bude alkos, ali vec u sledecem ce biti druga prica!

Pa to je jebena klackalica.