Uglavnom se sreće kod muškaraca, redje kod žena. Ispoljava se kada se dotični javlja na telefon i uglavnnom se pre govora malo pročisti grlo i onda se začije neuobičajeno dublji glas. Psihologija ovu pojavu objašnjava kao isticanje ega i muževnosti i muškarci ga uglavnom nesvestno upražnjavaju, ali se neretko dešava da i osobe namerno koriste dublji glas kada se javljaju na telefon (bilderi, pozeri...)

Akademski izgovor za konstantno alkoholisano stanje i mnoge njegove autodestruktivne posledice. U suštini, ne postoji stepen dna koji možeš dotaći, a da se ne može pripisati manjku vitamina B1, bilo da je to bolan raskid, bankrot, porodična tragedija ili nešto četvrto. Pomaže u situaciji gde sredina ne pokazuje razumevanje.

Javlja se kao posledica previše vremena provedenog uz istoimenu seriju, kada za najmanji zdravstveni problem tražiš što zajebanije rešenje.

Синдром испадања пизде и када је то потпуно непотребно. Неспособност поседовања квалитетних људских особина. Бежати и од детета са лилихипом или шареном лажом али увек искористити прилику да некога удариш док лежи разваљен од батине јер неће знати да си ти.

Otklanjanje bilo kakve krivice za grehe i greške u prošlosti. Metodi kojima se pritom služi su šlihtanje, pravdanje, pozivanje na to da si obmanut, ali i- pisanje sopstvene (filtrirane) autobiografije
Albert Šper je zauzimao visoko mesto u nacističkoj hijerarhiji, bio je ministar naoružanja. Posle rata je uhapšen i u Nirnbergu mu je suđeno. Međutim, tvrdio je kako je planirao da ubije Hitlera, da je sačuvao nemačku infrastrukturu od njegove želje da je razori, kako je zaustavljao V2 napade i iznad svega- otkucavao je druge naciste. Dok je većina glavešina dobila vešanje, on se izvukao sa 20 godina robije. U zatvoru je napisao autobiografiju, kojom se uglavnom "oprao".
Posle izlaska sa robije, postao je medijska zvezda, preselio se u London i stekao status dobrog komšije, dobroćudnog bivšeg naciste. Naravno, kad je umro, sva prljavština koju je gurao pod tepih je izašla na videlo.
Kamo sreće da je Šper jedini slučaj.

Kad na nekoj temi na forumu napišeš post na kraju strane, onda se započne nova strana i niko ne vidi šta si napisao, nit' ih boli kita.
Varijacija ovoga je Prokletstvo poslednjeg posta; skroz isto, samo ti se dešava konstantno.

Поверење грађана у Владу Србије.

Уверење да ће сваки странац да те разуме ако му говориш на свом језику али с п о р о и ГЛАСНО, уз неизоставну претерану употребу гестикулације.

Pojava koja se javlja kada se celo veče na nekoj žurci gledaš sa nekom preslatkom devojkom koja ti se smeška i na kraju ti ta prelepa devojka priđe sama i kaže ti "E! Sviđaš se mojoj drugarici Sari, kaže da si sladak ali joj je glupo da priđe..."
A Sara, sine! Lakše ti da je preskočiš nego zaobiđeš...
Klasika

Taman ste uhvatili život za muda i umesto da odmah poentirate sa time što imate, vi se prvo sebi divite, smeškate i odugovlačite dok se život ne izmigolji i saspe vam dvocevku u glavu, sve sa osmehom, pa ga vijate u sledećem nastavku.

Појава кад певач не уме да изговори глас Р, а пева на српском.
Синдром добио име по познатом певачу Звонимиру Ђукићу Ђулету.

Немогућност комуницирања са припадницима своје врсте без украшавања вербалних исказа најсочнијим псовкама у којима обично страдају кореспондентова уста (1. наједање 2. напушавање) женска фамилија (кева, сестра...) и идентитет истог (називање свакаквим именима).

Поред тога што се не зна шта тера клинце узраста између 11-18 година да исказ од 10 речи оките са 11 псовки, није јасно ни зашто се овакав вид комуникације изводи јачином тона која би мртвог пробудила.

Истовремени производ или откриће истоветног или веома сличног интелектуалног добра од стране два (или више) аутора, потупно независно један од другог.
Дешава се.
Њутну и Лајбницу се десило да открију инфинитезикурцомални рачун, Горан Бреговић је кармички унакажен по том питању, а овде на сајту настају разноразни афоризми, досетке, типони, бисери мудрости и зен коани барабар са великим умовима света који купе сав кајмак.
Временска дистанца од сто, двеста, пар хиљада година се може приписати пословичном кашњењу Србије за остатком цивилизације.

Česta bolest kod vlasnika sajtova za zabavu,koja se ispoljava kao manijakalno-depresivni strah od brisanja podataka sa hard diska svog servera,praćen neprekidnim žaljenjem za nekim prošlim vremenima kada je sve to čime se on danas muči i trudi da zaradi parče leba delovalo samo kao igra i razbibriga.

Psihološka pojava zbližavanja otmičara i talaca, usled određenog vremena provedenog zajedno. Pobeda empatije nad životinjskim instinktom. Takođe, uz zapušen sifon i prazan novčanik, najčešći motiv za žestoko koitušenje u nićporima.

Kad se probudiš u kineskoj radnji s nožem u zubima i 5 mrtvih Kineza oko sebe; a došao si po crni kišobran.

Редовна прича 89% студената у Србији. Било који испитни рок да је у питању, колико год планирани испит био важан, нама студентима се одједном, баш у критичним данима учења, јавља хипертрофирана потреба за:

Гледањем смећа на ТВ које се иначе никад не гледа
Јављањем неким ликовима из прошлости и интензивном обновом друговања са њима
Играњем игрица
Провођењем времена на интернету
Поновним бављењем спортом који смо баталили још од...па претходног испитног рока
Алкохолисањем
Сексом
Изласцима на културне догађаје (индекс+100кинти=представа у Народном позоришту)
Изласцима на било какве догађаје/активности (куглање, стони фудбал и билијар поново постају закон)
...
И тако дан за даном, садржаји се смењују, уживамо са малом дозом гриже савести; након чега долази дан Д.
Падамо испит, кунемо се да се написана епизода више поновити неће, правимо планове да смандрљамо бар половину преосталих испита, батаљујемо билијар, стони фудбал, обновљена пријатељства, игрице и остале зајебанције и почињемо са довођењем себе у "неки ред". Након тога се враћамо у загрљај редовног стања, поново нам време до следећег испитног рока (2 месеца) постаје мала вечност и ми смо кул и опуштени.

Пар недеља пред наредни испит све нешто дуђе гледамо ТВ, свесни смо новоинсталираних игрица на компу и тек онако, без конкретне идеје помишљамо на људе са којима се нисмо видели 100 година...

Ponašanje po kome se prepoznaje sirovina. Iz filma "Ko to tamo peva" kad ide povorka ljudi na sahranu, a Dragan Nikolić gađa kamenčićima konja ne bi li ubrzao malo, Berček (Miško) vidi to pa rge kamenčinom, nakon čega nastaje opšta jurnjava.

Kada se leti na javnim mestima okrećeš za svim sojkama koje sijaju kao sunce.

U modernoj medicini nazovi poremećaj, čiji su simptomi, na prvi pogled, gubljenje one tanke linije koja razdvaja istinskog genija od reklesnog, lucidnog, zapuštenog sledbenika vizuelnih halucinacija, proklamovanog, notornog čoveka zagađene duše.
Ono što savremena medicina nije u stanju da spozna, to je da istinski genije ostaje to čak i sa gaćama na glavi, bez onih na preponama, sa višemesečnom bradom i zapuštenim noktima, dok pokušava da zapiša kamen temeljac obližnjeg suda, sve sa manijakalnim sjajem u očima i daljinskim upravljačem od Ei-Niš televizora u ruci, kojim pokušava ugasiti nadolazeće snage reda.
Jer, takav primerak, makar prividno izgubljen u hodnicima svoje uobrazilje, ipak poseduje samo onaj mali, elementarni deo koji jednog čoveka čini da se uzdigne i radi po svojem, kaže ono što misli, makar ga koštalo društvenog položaja, za koji mu se uzgred jebe k'o za monetarnu krizu u Madagaskaru.
Možda je i savremena medicina u pravu, pa se danas individualnost i uzdizanje iznad mora istomišljenika zaista može nazvati sindromom, poremećajem.
Dvojac gore pomenut je ostao dosledan sebi, pa su odbačeni od te mašinerije, sačinjene od identičnih organa, nazvane društvom ostavljeni sami sa svojom ingenioznošću i usput, torturisani uskrašćenošću ljudskog dodira, samo podigli evoluciju na viši nivo.