nastaje posle popijene flase vinjaka, izmedju ortaka i mene. Nesporazum je u tome, sto niko od nas 2 ne zna kolko je tacno popio, a to se u tom trenutku ucini stvarno mnogo vazno

Bio je vreo julski dan. U jednom malom selu, u Pomoravlju, vredan seljak Rade sedeo je ispred seoske prodavnice. Rade je imao samo 20 godina. Ceo svoj život proživeo je kao seljak. Jeste on završio neki zanat tipa autoelektričar, automehaničar ali posla nije bilo posebno u malim mestima. Zato je Rade od jutra do sutra težačio na njivi. Baš danas je ceo dan proveo utovarujući seno koje je sada bilo spakovano u prikolici stare "Rakovice 60" parkirane tu, ispred prodavnice. Rade je pio Jagodinsko pivo. Pio ga je zato što je bilo jeftino, zato što je bilo iz njegovog kraja, a možda i zato što ga je čiča na flaši podsećao na pokojnog dedu. Jebem li ga... Prijalo mu je posle napornog dana. Rade iz prvog cuga popi pola flaše... i podrignu. Nije ga bilo briga. Iovako u selu je bilo malo ljudi a sve manje će ih i biti. Pogleda u plakat zalepljen za izlog prodavnice. Prikazivao je neku mladu polugolu pevačicu koja nastupa u lokalnoj diskoteci u obližnjoj varoši. Rade uzdahnu, pitajući se da li će on moći nekad da ima tako zgodnu, našminkanu i lepu devojku. Do sada je samo dva puta ušao u ženu... Jedna je bila pijana konobarica kafane iz susednog sela, dvostruko starija od njega, a druga njegova velika ljubav iz sela koja ga je prejebala i udala se za Zorana samo zato što radi u Austriji i vozi "Mercedes" iz 2004. godine, naravno polovan. Sada mu je najbolja šansa za ženidbu debela Zorica sa razrokim očima, na dva sela od njega, za koju njegov iznemogli bolesni otac kaže da je dobra prilika. Rade se strese pri pomisli na debelu Zoricu. Pogleda u flašu i vide da piva više nema, samo mu se čiča, gladeći brk, smešio sa etikete... Rade porazmisli još malo o svom životu, uzdahnu i reši da popije još jedno Jagodinsko....

Pojava koja je primetna na većim porodičnim veseljima (svadbe, ispraćaji i sl.) pod uslovom da svira živa muzika praćena izlivima emocija gostiju koji su se sreli sa familijom zato što moraju, a u zavičaju nisu bili godinama iako im je na pedesetak kilometara od stana...

Mitski najviši ton u muzici. Predstavlja samu granicu ljudskih glasovnih mogućnosti. Apsolutnu vokalno-interpretativnu sposobnost. Legendarna tonska visina koju mogu otpevati samo najbolje, ujedno i najdeblje operske pevačice. Posle toga slobodno mogu da umru. Ili da se useru - njihov je izbor. Elem, Visoko Ce obično dolazi na samom kraju arije ili pesme ( što mu dođe na isto ) a obzirom da ga svi toliko pohlepno iščekuju da skoro niko i ne sluša ostatak koji mu prethodi, u svetskom slengu se odavno odomaćila čuvena rečenica ' It ain't over until the fat lady sings ', što bi se kod nas moglo prevesti sa ' Ništa nije gotovo dok sudija ne odsvira kraj utakmice ', ali to je već neka druga definicija...
Naravno, prava istina je svetlosnim godinama daleko od gorenavedenih tvrdnji ( negde oko Zaklopače ili Borče Grede; prim.prev.) . Naime, veliki broj opersko-scenskih zvezda današnjice u stanju je da savršeno otpeva mnogo više tonove od mistifikovanog Visokog Ce a postoje i neke svinje koje su u stanju da izvrište i neverovatni F! koji se, za neupućene, nalazi čak četiri cela stepena iznad ovog iz naslova! Ipak, Visoko Ce ostaje popularni mit i kao takav će se, dokle god je sveta i veka, rado pominjati...

Zabranjeno voće ili bivši najbolje drugarice. Područje u koji će zagaziti samo riba bez imalo samopoštovanja ili ona koja teži da dokaže superiornost (diskutabilno takođe). Iako je ova situacija više puta definisana kao i komentarisana, postoji određena podvrsta u kopanju po tuđim bivšima koja podrazumeva korišćenje drugarice kao afrodizijaka u konkretnom odnosu tj. šemi, da ne kažem shemi. I tome služi ime u nazivu, promenljivo po potrebi.

Faza pijanstva u kojoj dotična osoba u gluvo doba noći stoji pred ulazom zgrade pogbljen i prislonjen uz zid, jedna ruka mu se vuče po zemlji a drugom nabada zvono na interfonu kao lud kako bi probudio i dozvao svoju devojku.

Dar sa neba.
Otelotvorenje svih Vaših želja spakovano u vitko telo anđeoskog lica, crne kose i plavih očiju.
Ona je još uvek nevina, kao cvet na proplanku, sa svojih dvadeset godina, neukaljana uticajima surove realnosti današnjice. Buduća doktorka.

Kod nje nema laži, nema prevare, vama iznosi sve crno na belo. Nikada nije dovela zeta narkomana u kuću. Njeni momci su svi bili sinovi prestižnih i uticajnih ljudi iz prestonice, (su)vlasnici preskupog auta, roditeljske firme, veštačkog osmeha, lažnih obećanja, i ambicija koje se svode na nasledstvo koje će dobiti jednog dana.

Ali ona i dalje čeka na svog princa na belom konju. Prethodni momci nisu bili dovoljno dobri u Vašim očima, i ako su bili uticajni i flafičasti, takoreći po vašoj meri. Ipak ona zaslužuje više, i Vi to znate. Ne želite da Vaša mezimica prolazi kroz muke i patnje današnje okoline.

Toliko insistirate na tome, da niste ni svesni da Vaša mezimica nije anđeo, da je to samo obična maska, i da se ispod te maske krije đavo, koji ne pije kiselu vodu, kao što ima običaj da to radi u Vašem društvu, već konzumira sve moguće vrste (isključivo) alkohonog pića. Ne ostaje kod drugarice da uči čitavu noć, kao što Vi mislite, ne.
Ona je zapravo kao kuče pušteno s lanca kada nije u Vašem prisustvu. Voli sve što vole mladi.

Vremenom postajete svesni tog problema, ali ga potiskujete. Nadate se u bolje sutra, koje ne postoji za nju, nakon nekoliko ispiranja u bolnici i abortusa za koji su zaslužne lokalne propalice.

U Vašim očima, ona je i dalje nevina, buduća doktorka, koja čeka svog princa na belom konju, i ipak dozvoljavate joj sve, uprkos prethodnim greškama, jer neke stvari vredi čekati.

I dalje potiskujete surovu istinu.

Kafana, ali ne bilo koja, već kafana u kojoj ti počinje i u kojoj ti se završava dan. Ako te neko traži, najveća je verovatnoća da će te tu naći. Praktično ti dođe kao druga kuća. U toj kafani te svi znaju i ti sve goste znaš, tamo mu dođeš nešto kao inventar.

Žrtva mnogih predrasuda.

U slučaju da imate užu ili širu rodbinu u Beču, Diseldorfu,Badenu, Oberhauzenu ili Lajpcigu, termin Gasterbajterska Razglednica vam je sigurno poznat.Ili možda nije...

To je ona pošiljka iz Zapadne Evrope, koju u vreme besparice silno očekujete, u zabludi da će sa pomenutom post-kartom stići i koji svežanj franaka,evrova, ili bar džakče zvečeće valute.Ali ne bude baš tako...

Dakle posle dve nedelje zabijanja glave u vaše poštansko sanduče, i iskakanja ispred poštara kao čupavac iz kutije, sa osmehom na licu, medju hrpom neplaćenih računa i tužbi zatičete:

Kada izadje on ne pije, on ne igra on sedne u cosak i snima situaciju oko sebe. Lovac nikada ne pokazuje svoje lice dok ne krene u svoj odlucujuci napad a to je oko 2 ujutru kada se ljudi vise i ne secaju sta se tada desilo. Lovac se ne odlikuje lepotom ili dobrom pricom on se odlikuje savrsenim trenutkom za tajming. Svoj plen proucava puna dva sata, prvo locira stolove za kojim su vecinom devojke onda proverenim sistemom eliminise one na koje sigurno nece pretendovati veceras, devojke koje su dosle sa deckom, one tmurne i pogrbljene koje su izasle samo da bi se sutra podsmevale sa svojim tmurnim i pogrbljenim drugaricama necijem pijanstvu. Lovac nikada ne otpisuje boginje veceri koje u pocetku piju samo sok jer znaju da niko tu nije na njihovom nivou i ne pada im na pamet da ih neko navata pijan. Lovac zna da je vece varljivo i da dosta zavisi od turbofolk hitova. Pijanstvo je lovcev najaci adut karta koja ga nikada nije izdala. Fokusirao se na separe sa krdo devojaka i vodjom copora bozanstvenom, koja svojim prekornim pogledom u 12 sati seva na sve svoje sledbenice koje su se vec uhvatile u stiskavac na plesnom podijumu. Lovac prati razvoj situacije i posmatra kako je krdo oslabljeno u 12 i 15 jedna se zvalavi na centru podijuma i odlazi za njegov sto zaboravljajuci maticu koja je ostala da sedi i gleda. Baca u pogled u 1 krdo je poluranjivo i lovac odmah zna da su izasle sa namerom da se bace u promet veceras i primecuje ispijanje trece djus votke veceras kod boginje. Strpljivo ceka do 2 ujutru boginja je vec pijana igra za stolom ali ne izlazi na podijum, igra je izazovna telom govori uzmi me na stolu ako hoces ali niko ne prilazi svi su se vec navatali. Procenjuje da ce pravi ocaj nastati za 20 minuta skoro pred fajront ali ima jos vremena. Ustaje ispravlja kosulju odlucnim hodom prilazi stolu.

Jednostavno ne ide to tako. Ne liči.

Idiom, koji i pored fonetske sličnosti, nema nikakve veze sa prostaklukom i ljaksicizmom, nego opisuje stabilnu, normalnu, prizemnu i skromnu osobu. On dobro zna šta može i koliko može, nije preterano ambiciozan, niti nabeđen, blago mu trne ćuna za sve, a sa druge strane ima dodir sa realnošću, jer čvrsto stoji na zemlji i uspravljen gleda životu u oči. Kakav je u komunikaciji, takav je u svim aspektima života: direktan i neposredan, ponekad osirov i prek, ali uvek pravičan i iskren.

Duševan čovek, veseljak i umereni hedonista, sa smislom za meru, smislom za humor, na svoj i na tuđi račun. Domaćin, porodičan čovek, spreman da se žrtvuje za svoje prijatelje i porodicu, posveti borbi za ideale, a u današnje vreme mukom zabavljen obezbeđivanjem suve egzistencije, jer je pošten način uvek teži put, put kojim kod nas jedino idu zanesenjaci-sanjari i dobroćudne poštenjačine, zbirno prozvani imenom "budala" od strane moralnih mizerija nakoćenih u žabokrečini sunovrata moralnih i ljudskih vrednosti. Nekada veoma čest tip čoveka sa naših prostora, ali danas u doba gde statistički na 10 ljudi dolazi 4 gladna čoveka, 2 radnika težaka, 1 beogradski organizator gej parade i 3 menadžera, vrsta koja izumire poput belog međeda, jer prost čo'ek ne da ne zna da se lakta po novokomponovanim pravilima kapitalizma, nego on to ne radi čisto iz džentlmenskog razloga: to mu je ispod časti. Vođen srpskim inatom, a sa moralnim vrednostima usađenim porodičnim vaspitanjem, radije će umreti gladan, ali uspravljen, ponosan i neokaljan, jer ipak postoji nešto važnije od punog stomaka.

Da, vrsta prostih ljudi izumire nezapamćenim tempom, jer se ne može efikasno lagati izražavajući se lakonski sa pešest reči kao što prost čo'ek radi, nego kurtoazno, evropejski, slatkorečivo u maniru ljupkoglagoljivih menadžera, srpskih političara, velegradskih korporativnih devojčica. Sitnim vezom gramatički pravilnih, kitnjastih reči, i lažnih obećanja zamađijati žgadiju, koja je, eto, dovoljno tupava i kratkovida da prostog čo'eka nazove seljačinom, a šarlatane i moralne mizerije gospodom. Jebeš ga, žgadija je oduvek bila teški mazohista - prvo dopusti nekom da je uzjaše, kulturno izjebe, pa onda lepo kuka i daje priloge u crkvu za bolje sutra. PU!

Tužna konstatacija nad tek okončanim sranjem.

Srednjevekovni članovi obaveštajne i kontraobaveštajne službe. Dva suprotstavljena ugla u večnoj moralnoj borbi saopštavanja istine po svaku cenu.

Kosančić je racionalista, inženjer. Kad pogleda Monalizin portret, vidi ružnjikavu ženu koja se osmehnula ko da je videla iskenjano govance neobičnog oblika. I vidi eventualno 50 miliona dolara vrednosti po srednjem kursu za današnji dan. Ako mu daš perorez i kresivo, te ga pošalješ u savanu, on će da kolje lavove i bori se sa hijenama oko raspadnute lešine. Ali će da preživi. Sedmogodišnjem sinu će reći da zvuči kao viljuška koja škripi po tanjiru i srušiće mu snove da će jednog dana biti Pavaroti. Kevi će u oči saopštiti da boluje od leukemije i da će umreti za 2 meseca. Njegova istina boli, ali je ipak istina.

Na prvom kontrolnom zadatku iz matematike, u prvom razredu, Toplica je rešavao zadatak: 1+1 =... i dobio je sledeće rešenje - "Ako pojedem jednu jabuku i posle pola sata još jednu jabuku, osećaću se kao da sam najgora cava jer ni sa kim nisam podelio." Kad on pogleda gorepomenutu Monalizu, videće kornjače sa Galapagosa, staramajku koja štrika pulover i scenu potonuća Terminatora u tečni metal. Eventualno će je pokloniti Kosančiću koji će je posle prodati za onih 50 miliona. Ako padne sa ivičnjaka, polomiće 11 rebara. Umreće u 67. godini od tuge jer je ubio muvu govnaru. Njegova istina prija, dok se ne sazna da nije istina.

Srpska verzija popularne rečenice "Houston we have a problem "
a moze i Whitney Houston we have a problem .

Seoska varijanta junaka sa najvećim njihalom strave.

Poslednja polovina februara. Period dualne prirode: po trajanju, to je proces, po intenzitetu, to je impuls.

Kada pretproleće dune u rog, svaki Eduard Sam koji drži do svog štapa i cilindra otpočne svoju borbu protiv sata, gravitacije, moderne filozofije, starih religija, pravilne ishrane, gradskog prevoza, preuskih ivičnjaka, pretesnih cipela, telefonskih razgovora, sparivanja boja...

U ovakvo delikatnom periodu, ljudi često (Nisam završio! ...nošenja kišobrana, kafe sa šećerom, potpisivanja pisama, brojanja novčanica, rasipanja reči, lažnih obećanja, izdavanja računa, dobrobita zajednice, plaćanja poreza, nacionalnog identiteta, Rui Lopeza, četrnaestog februara kao zakazanog termina seče ruža, poimanja surovosti realnosti, mirenja sa socijalnim istinama, iskazivanja političkih opredeljenja i uopšte posedovanja istih, prljavih stakala, plačnih nimbostratusa, unapred odredjenih destinacija ma i najkraćih putovanja)
...
(.)
...upadaju samom sebi u reč.

Osobe se dele na one koje ne vole novembar i na one koje mrze februar (i na sve one ostale koje sve to ne zanima, dobro, prihvatam, ali dajmo malo širine). Pred novembrom čak i sat šteluje kazaljke da lakše izadje na kraj sa njim. Leto je daleko iza, a novo nije na vidiku. Samo zima koja dolazi, i misli kao "Samo da se preživi, pregrmi, prebrodi, da se stigne do proleća, pa ćemo se prebrojavati. I, mili, vidi nemoj da si sam zimi. Nije to za zajebanciju." Uporedo sa tom pomisli, ljudima koji ne vole novembar javi se san o proleću, koji postaje sve življi kako vreme odmiče.

Osobe koje mrze februar (tačnije, njegovu poslednju polovinu) su redje, ili se to samo tako čini. One ravnodušno pregaze novembar. Njih ni zima ne pogadja previše. Zima je tmurna i hladna pa se manje zamera kad su i ljudi takvi. Oni imaju lek za zimu, ali ta februarska pomisao na proleće koje će neminovno doći, i to veoma brzo, unese nemir u njihove uske vene.

Pretproleće širi pore na još uvek promrzloj koži. Kao kostobolja pred oluju, pretprolećna ludost najavljuje ničim zasluženo novo proleće. Javlja se kod onih koji nikad nisu preboleli prihvatanje uslova korištenja slobode. Pretproleće podseti svog vesnika da je on jednog davnog proleća srce nosio na dlanu, a sada ga čuva u džepu. Sada vodi poslove, pravi planove, prelazi ulicu na pešačkom prelazu. Našao je svoju sreću. Ustvari, dve. Ček, tri. Da, tri brbljive sreće. Ali za to je morao da plati ćutanjem.

Pretprolećni sindrom se lako uoči, ali mu se ne pridaje veliki značaj. To je samo blago samoregulativno ludilo: tiha depresija i tinjajuća anksioznost. Iz daljine uopšte ne izgleda kao godišnji trzaj ribe na udici, koju, nesvesnu svoje pozicije, neka duga nit neumitno vuče ka suvom.

Neopevani alkos. Od jutra do mraka je nakresan a od mraka do do jutra mortus. Poznaju ga svi kerovi lutalice iz kraja zato što mu nije strano da zakunta u nekoj jaruzi, pa ga onda oni tako komiranog zapišavaju dok se neki putnik namernik ne smiluje da ga odšlepa.

Lik koji vam u četiri ujutru u pidžami otključava vrata na liftovskom motoru da ručno na kotur povučete ekipu koja je izlazeći sa vaše žurke pretrpala kabinu i lift propao na pola puta do podruma.