Za bacanje hejta nie potrebna neka posebna skola..Medjutim uvek se nadje dovoljno dobar razlog za dobar hejt..Baca se planski, posveceno, sa neskrivenim entuzijazmom, ali cesto ima i rekreativnih slucajeva..Sve sto vam za ovu vrstu rekreacije ili nauke treba jeste pogan jezik i prgava narav :)...

Reklamni slogan Direkcije za edukaciju Roma.

Ovo obično čujemo od srednjoškolaca i studenata kojima su škola, manjak sna, džeparca, korpa koju su dobili od ribe i sve druge nevolje došle preko glave i samo žele da se par dana odmore u krevetu uz lepu temperaturu od jedno 39-40 stepeni, koja je u poredjenju sa svakodnevnim glupostima ništa.

Ovo je kao ono "s konja na magarca", samo sa još jednim nivoom pada. Jedna od poslednjih faza rušenja snova mladog ženskog filologa iz urbane sredine.

Prema urbanoj legendi, veoma atraktivna Beograđanka koja je, usled nedostatka veze, volje, novca, pameti ili čega već, zaglavila u zabiti u nekom midnorth vojvođanskom ili harcore šumadijskom selu u blizini Ibarske magistrale. U takvim okolnostima dolazi do bliskih susreta dva različita sveta, običaja i normi.

Mlada žena pokušava pokazati značajnu dozu entuzijazma, no ubrzo otkriva da je sve to za nju samo borba sa vetrenjačama. Svaki pokušaj nalaženja zajedničkog jezika dovodi do situacije apsurda u kojima se najviše uočavaju razlike.

Škola se uglavnom zove po nekom lokalnom komunističkom baji ili lokalnoj hajdučkoj legendi, tipa Petra Dobrnjca i ostale kurate eskadrile. Jedini miris blizak onom urbanom je dim iz auspuha đuture dvadeset godina starog traktora, koji dimi koliko i deset prosečnih benzinaca. Direktor škole je u dva mandata bio domar, te je kao osoba sa iskustvom postavljen na direktorsko mesto promenom vladajuće strukture.

A škola k'o škola, jebeš ga, čučavci k'o duša, sapuna ima pred raspust i tako to. A deca, nisu ni ona loša, pravi mali štiglići. Odvede ih jednom godišnje profesorka muzičkog na "Madam baterflaj" u Narodno pozorište i njima se jebe, odu kod "Tome" na sendviče i kolače, useru se od slatko što se ono kaže.

A profesorka Beograđanka putuje svako jutro mečki na rupu.

„Izvoli, draga, posluži se ...“
„Oh, šta je ovo, slatka moja ?“
„Ah, to je specijalna salata po receptu koji sam pokupila pre neko veče u onoj emisiji „Ciklonove kućne čarolije“. Gostovao mu je neki Francuz, joooj, znaš kako je seksi lik ... a specijalitet se zove „Coup de grâce“. Ubija koliko je dobar, a Francuz reče i da je dobar za ... hihihi ... znaš ... ono ...“
„Hihihi ... Kako ? Ku d - ... ma nije važno. Negooo, lepo si ovo napravila, prosto mi žao da načnem, vi’ kako je lepa kupa ... a šta je ovo, je’l ovo grašak ? Aaa, nemoj mi reći da si slagala zrno po zrno, pa sve do ovog na vrhu kupe ?“
„Jeste, to je grašak, slatki, mali provansalac takozvani, spolja, a unutra još ima i kukuruza šećerca, marinirane šargarepe, leblebija, pavlake, majoneza, ma svašta ... Samo se ti služi ... He, he ...“
„Hoću ... Evo, počeću s vrha, bojim se da ne srušim kupu ...“

(dva sata kasnije)

„Auuu, kono, kako sam se lepo najela ... jedva dišem ...“
„Mmmm, daaa ... Hajde ti sad lepo kući, pa onako s vrata spopadni onog tvog mužića. Videćeš, he, he, provansalac čini čuda čak i u ’ladnoj vodi ...“
„Ma nije kući, jeb’o mu pas mater, javio se da će doći kasno, na nekom seminaru je .. muška posla, alii, sačekaću ga ja, he, he ... ’Ajd’ uzdravlje!“
„Uzdravlje, kono !“

(još dva sata kasnije)

„Uuuuh, što me zabole stomak ... nisam trebala jesti onoliko onog graška ... moram u WC ... Aaah! Ouuurgh! Šta je ovo ? Ghaaarglj, krk, krh, kvak, žljok .... Blaaaaargh! Arrrrgh !“ ... TRAAAAS !

Ta-naaaa-tan-tananana – heeey - ta-naaaa-tan-tananana – ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – ta-naaan – You don’t get fooled again - ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana ta-nan-ta-nanana - ta-nan-ta-nanana – uajaaaaajgh

Inspektor Smorejšio Kenj bio je izrazito mrzovoljan. Žena mu prethodno veče opet nije dala, jer se najeo nekog graška s teletinom koji je ona skarabudžila pa je celo veče prdeo kao konjuždrina, što mu je gospođu izrazito nerviralo pa ga je povrh svega proterala u kujnu da spava na prokletom jednosedu na rasklapanje, venčanom daru njegove tašte.

I dok je bezvoljno vukao dupe na posao, mlateći usput glavom kao konj na prazne jasle, zazvonio mu je mobilni. Sa druge strane linije bio je njegov pomoćnik, Perica Debilko.

„Šefe, imamo situaciju ovde ... Dođite odmah u ulicu Sofije Bipkuše broj 26. Ouva !“

Uleteo je u prvi taksi i ubrzo je bio na naznačenoj adresi. Ispred oronule četvorospratnice čekao ga je Perica, dok je nekoliko policijskih patrola pokušavalo da drži pod kontrolom okupljene znatiželjnike i novinare iza žuto-crne trake razapete po okolnom drveću.

„Šta se ovde dogodilo, Debi-li ?“ – voleo je da pecka svog pomoćnika.
„Gospođa Dobrila Salatić, 36 godina, udata, bez dece, pronađena je mrtva u svom stanu na trećem spratu. Ležala je u gomili sopstvene povraćke i krvavog proliva. Telo pronašao muž pokojnice kada se kasno sinoć vratio sa nekog seminara.“
„Heh, seminar ... Ili je išao neđe da loče ili da kara, ili i jedno i drugo ...“
„Nije, šefe, ima potvrđen alibi ...“
„Je li telo već odneto u prosekturu ?“
„Jeste. Telo u prosekturu, a uzorci u lab.“
„Odlično. Imamo li nekog očevica ?“
„Gospođa Spajić sa drugog sprata tvrdi da je videla žrtvu kako izlazi iz stana preko puta oko osam uveče, kada se vratila iz šetnje. Vreme događaja smo rekonstruisali na osnovu toga što je bakica izjavila da je žurila kući da gleda „Sulejmana“. Samo što je ušla u kuću, čula je glasove na hodniku, pa je zirnula kroz špijunku.“
„Ko živi u stanu preko puta ?“
„Izvesna gospođa Ubavkić, 34 godine, bankarski službenik, raspuštenica, bez dece. Izrazita lepotica, ako smem da primetim, šefe.“
„Hmmm, raspuštenica, veliš ? To je stavlja na listu prvoosumnjičenih ... Idi ti u centralu i pripremi sve za brifing kad se vratim, a ja ću porazgovarati sa gospođom Ubavkić“ – reče Smorejšio. „A možda mi se i posreći“ – pomisli u sebi.

(nekoliko sati kasnije u sobi za brifinge forenzičara)

„Šefe, sve je spremno za brifing. Dok vi razgovarate sa ostatkom tima ja odoh da časkom prelistam našu bazu podataka i internet. Možda iskopam nešto.“ – reče Perica izlazeći iz prostorije.
„OK, ljudi, šta imamo zasad ? Laboratorija za uzorke ?“
„Uzorci uzeti sa lica mesta ne pokazuju ništa specijalno. Povraćeni sadržaj je čista želudačna kiselina, a u izmetu se nalazi enormna količina krvi“ – javi se gospođica Dosta, doktor biohemije.
„Znači, ništa. Autopsija ?“
„Žena, tridesetih godina, izrazito gojazna za svoje godine, prava mašina za govna“ – uz suv osmeh, reče Mladen, specijalista sudske medicine. „Na telu nema tragova nasilja, a analiza krvi pokazuje povećano prisustvo kolhicina, leka koji se koristi za lečenje gihta, pa sam pomislio da se možda, predozirala. Međutim, uvidom u zdravstveni karton gospođe Salatić, utvrdio sam da nije bolovala od gihta. Onda sam pomislio da se možda najela livadskog šafrana, poznatijeg kao mrazovac pa sam analizirao sadržaj creva, međutim ništa sem ovoga: zaglavljeno u debelom crevu pronašao sam jedno nesvareno zrno graška koje je imalo tragove kolhicina u sebi. Dakle, ubistvo.“

(u međuvremenu, u stanu gospođe Ubavkić)

Gospodin Salatić i gospođa Ubavkić leže zagrljeni i razgaćeni na njenom ogromnom francuskom ležaju. Gospodin Salatić puši postkoitalnu cigaretu.
„I dalje ne mogu da verujem kako si se lako rešila one moje debele kučke ...“
„He, he, ljubavi moja, sad si samo moj ...“ – predući odvrati ona.
„A kako si se dosetila ?“
„Pa ljubavi, znaš da je moj bivši bolovao od gihta. Sve što mi je ostavio bilo je tih nekoliko kutija Kolhicina. Kada sam pročitala uputstvo samo sam sabrala dva i dva.“
„Ma kontam, ali kako to da se ti nisi otrovala, kad kažeš da ste obe jele tu salatu ?“
„He,he, složila sam grašak u obliku kupe i samo sam to zrno što će biti na vrhu ostavila da celu noć stoji u vodi u kojoj sam rastvorila celu kutiju Kolhicina. Znala sam da je đembela pedantna i da neće roviti po salati već da će uzeti baš sa vrha.“
„Hahahaha ... Ooooo, Lukrecijo moja, ljubim ti oko pametno! Dođi opet malo dâ čika u goozoo, m ?“
„Joj, ljubavi, je l' može kasnije malo, umorna sam. Znaš, morala sam da dam i onom blentavom inspektoru Smorejšiju, kad je dolazio da me ispituje ... Ne ljutiš se, je l' da ?“

(u međuvremenu u sobi za brifinge forenzičara)

„OK ljudi, idemo dalje. Profajleru, da li je ovo zrno graška uvršteno u profil ubice ? Šta kažu tvoje profajlerske knjige ?“ – upita Smorejšio.
„Jesam šefe, uvrstio sam ga. A što se tiče profila, otrov je žensko oružje tako da sam sto posto siguran da je ubica žena, a potencijalni motiv ljubomora. I to je sve što bih imao da kažem o tome“ – profajler je delovao neispavano.

U sobu sav zadihan uleće Perica Debilko.
„Šefe, šefe, pronašao sam trag !!! Sajt „Vukajlija“, čiji je vlasnik izvesni Kaizen, na upit „zrno graška“ izbacuje preko dvadeset rezultata. Kaizen je ubica !“
„Perice, sine, oduvek sam sumnjao da ti je prezime ustvari oznaka za koeficijent inteligencije, a sada sam apsolutno siguran u to. Debilu, alo, ubica je žensko ! Ž-E-N-S-K-O !!! ... Osim toga, Kajzen ne postoji, niko ga nikad nije video ... I ajde sad razguli, donesi mi profil ubice.“
„Da, šefe, odmah, šefe“ – Perica izlete iz sobe i minut kasnije se vrati noseći fasciklu.
Smorejšio je zgrabi i poče nervozno da pretura po dokumentima. Na kraju izvrnu fasciklu i protrese je.
„Pa šta je ovo Perice, Boga ti poljubim ? Gde je zrno graška iz profila ?“
„Mis'te ono malo zeleno, šefe ?“
„Da ! Ono malo, zeleno !!!“
„Pa ouvaj, ja ... ja .. ja sam to naš'o pored kompjutera šefe dok sam listao baze podataka, i ouvaj, ja sam to ... pojeo.“
„Ti si šta ?!!!“
„Pa šta ću šefe, bio sam glaaaadan ...“
Smorejšio ščepa Pericu za vrat.

Odjavna špica

Eh, nekada je i skidanje patika bio organizovani kriminal. Postojale su, naime, dve struje "skidača patika" - presretači i stalkeri.
Presretači su uglavnom bili free lanceri i lutali su po "tuđim krajevima" i to uglavnom oko srednjih i osnovnih škola u potrazi za lovinom. Delovali su uglavnom u dublu, skidačina je trajala manje-više kratko uz povremeno ubeđivanje. Neki od plemenitijih su čak davali i svoje raspadnute patike u zamenu za plen.
Stalkeri su bili daleko opasniji. Oni nisu bili toliko zainteresovani za roaming tuđim krajevima, jer je, realno, postojala velika šansa da ih savata lokalna ekipa sa uputom na ortopediju. Zato su stalkeri "operisali" u svom kraju. Obično su isti imali svoje ljude po odeljenjima škola odakle su dobijali informacije ko kakvu obuću ima. Onda se taj neko jedno vreme prati, uđe se u sistem smena kada pohađa časove, napravi se sačekuša na nekom povoljnom mestu - pesnica u glavu, skidaj i pali.
Paralelno sa tim, išlo je i regularno otimanje novca, satova, lančića, fajerki, ali to je već druga priča...

Kažu da postoji neki nevidljivi lanac na svakoj kući koji je zakačen za svakog čoveka ponaosob.

E baš taj lanac vas prati svuda po svetu i ma gde god otišli uvek se njemu vraćate, uvek se vraćate svom kućnom pragu gde je najsigurnije i najtoplije.
Nebitno gde idete, letovanje, zimovanje, poslovni put, škola, fakultet, kafana, splav, diskoteka.

Kući vas uvek čeka topli krevet, al čovek ko čovek đavo mu ne da mira i on bi još putovao i provodio se. Ali lanac je uvek tu da vas podseti gde vam je mesto.

Suzdržavaš se celi dan na raznoraznim mestima (škola, kafić, prodavnica, itd) da bi ispao fin i kulturan dok ti stomak kulja kao Yellowstone , sve dok ti u jednom trenutku ne prekipi i izvršiš veliku rokadu. Svi u radijusu od oko 5-6 metara ili više će ti nakon toga iskazati ljubav prema porodici.

Ona najgora, budjava voda koju otprilike mozete popiti u podrumima srednjih škola, atomskim sklonistima ili svim podzemnim objektima koje su napravljene ili kopirane po pravilu Sdelano v SSSR. Voda ima belu boju, nikakav ukus, i tendenciju da stvara osipe pri umivanju. Ali kad nema izbora, i ona je dobra.

Sigurno je 90% posto nas,dok smo bili švrće(a neki i danas,priznajem) pravilo sebi brkove od jogurta.Ako neko nalije malo više,a jezik mu nije dugačak,nije uspevao da oliže cele brkove.Neki kažu da je to škola za seksualne predigre sa jezikom,ali ne verujem.To je čista detinjarija.

Lični glagolski oblik koji se sreće u nepisanim pravilima ulične škole, a označava sledovanje pojedincu koji je u prošlosti (perfekat) pozajmio šuške, ali isti dug nije prebio na vreme.

Muškarci sa svim karakteristikama sponzoruša, savremene večite 'Šurde' bez stana, posla i sa nekoliko nedovršenih škola... Takođe 'Lovci na mirazuše' bi bilo prikladno ime za srpski rimejk američkog filma 'Lovci na deveruše' sa Ovenom Vilsonom i Vinsom Vonom (naravno ako se doseti neki naš reditelj plagijator da ga snimi).

Za osobu koja se bavi iskljucivo temama kao sto su: smisao zivota, svrha odrastanja itd moze se reci da je otisla u kurac. Cesto se desava i normalnim ljudima da odu u kurac usled nezadovoljstva raznim aspektima zivota kao sto su posao, skola, fakultet i slicno.

Poseban profil ljudskog karaktera koji je dominirao gradskim životom devedesetih. Bumbar nije mogao da bude svako , već ko je imao 4 P Prvo P – Pare. Drugo P – Pajero. Treće P – Pištolj. I Četvrto P – Plavušu. Da bi se bio bumbar nije bila potrebna inteligencija, škola, moral i osećanja. Bumbari su kao takvi otišli u istoriju, ali imaju dostojne naslednike. Ipak to je tema za drugu definiciju.

Jedina škola gde nema bežanja sa časova, tuča, politike, seksa, droge i drugih problema današnje omladine.

Kod njih nema ono ''ću da stavim još 2 deca u školu, od sutra...'' tamo se čak i živi ! Samo letnji raspust postoji od par meseci, inače tamo svako ima svoj topli krevet, brdo hrane, neke odore tople, rukavice, pare i sva ostala ''živimo harmonično'' sranja.

Onda kada je cela osnovna škola prestala da se cima na moše i kada je pola muške dece imalo masnice na ramenima, smišljena je nova fora. Stoša, inače, nastaje držanjem palca i kažiprsta u obliku sloba O. Kada bi neko pogledao, morao bi da primi 100 moši.

Adekvatna mera prevaspitanja za omladinu po gradovima koja ne zna sta ce od sebe u zivotu. Traze neki stil u 17oj godini. Izgovore za svaku glupost koju naprave nalaze, opet, u tim godinama, svasta prozivljavaju u roku od nedelju dana iako za to vreme ne promene rutinu (kuca-skola-komp-kuca-skola-komp-...). Nacitani su i obrazovani, maksimalni doseg vaspitanja koji su doziveli od roditelja je kad im napisu na vratima "da nema pusenja u sobi" (ne drugari, vec oni) ili kad im otmu pivo iz ruku uz osmeh. A roditelj za to dobije: "Kucko, pederu, mars, ostavi me, aaaaaaaaaaaa...". Nikad nisu digli nista teze od kasike, cekaju da im svako sve odradi, mrsko ih podici dupe za bilo koju sitnicu, jer su toboze umorni i nije im na nivou da ista rade!
Ali dobar, jednokratni tretman otvorenom sakom, ukidanje pristupa Internetu i slanje na odsluzenje kazne u prvo selo, na...celo leto sljakanja, bi resio problem. Ne bi bilo tripovanja ni oko cega, naucili bi sta znaci zaraditi nesto, te pomuciti se da bi nesto ostvario i stvorio.

Iseci tramvaj.

Razumem da neko ne zna sva pravila,razumem da neko ne zna da vozi pa pokupi 3 automobila dok se isparkirava, ali sam sigurna da ti ne treba nikakva skola da bi skontao da se ne izlazi na crtu tramvaju!

Škola za ciji je upis potrebno da batalite sve druge škole. Srednje usmerene, gimnazije, fakultete, pa čak i samu Životnu školu. Bilo kakva želja za učenjem i znanjem mora da bude potpuno odstranjena.
Žickanje za pljuge, pivo, dop, singl život sa matorcima u trideset-šestoj godini... sve su to discipline u kojima se temelji praktični (i jedini) deo nastave.

Skola u kojoj ne sija sunce, a vala i Bog je zaboravio u svakom pogledu, oni srecnici sto su imali srece da odu iz nje ne zele da je vide nikad u zivotu, a oni jos srecniji ne znaju da postoji. Pravna, sta?

Direktor otisao u zatvor jer je jeo leba preko pogace.