Rijeci koje su vam upucene od strane bliznjih,a oznacavaju podrsku bez obzira da li ste u necemu uspjeli ili ste nesto zajebali.

Neiskorišćena glupa masa. Dečko koji je zadnjih 10 godina proveo u obližnjoj teretani rastući u širinu. Lokalni siledžija čiji je jedini poduhvat u životu pored dizanja 200 iz benča uspešno završena osnovna škola. Koeficijent inteligencije i broj patika su isti, a njegov mentalitet razume jedino brojeve koje diže u teretani tako da je najpogodniji za poslove koje obuhvataju sabiranje i oduzimanje do 200 poput tezgarenja na pijaci. Isto tako veoma dobro mu ide i fizikalisanje. Odsustvo pameti je očigledno mada stati ispred gromade od 150 kila i reći mu da je glup i nije baš najbolja ideja. On je mamin sin, babino unuče, ne ume ni kafu da skuva, ali zato proteinsko-kreatinske koktele pravi kao blesav. Za doručak jede meso, za ručak meso i za večeru meso. Retko je vidjen u gradu jer svojom masom stvara gravitaciono polje tako da ljudi okreću glave i zagledaju se u njegove masivne butine koje se dodiruju do kolena. Umesto toga ostaje kod kuće i svršava na samog sebe.

Svi kroz to prolaze i svi misle da je bas onaj period u kome su sad najgori.

Dan kada vas svi spamuju...Sastoji se iz nekoliko talasa...

1) Pocinje malo pre ponoci..Obicno su to najbolji drugari, "drugarice", ribice i ostali..Uglavnom oni koji se ocekuje da to urade :)...Poruke stizu putem mobilne telefonije ili putem Fb-a
2) Malo posle prvog, posto je potrebno da nebitni likovi uoce na svojim Home stranicama Facebook-a da vam je rodjendan...Mng snazniji i traje do sumraka...Sto vise prijatelja, vise notifikacija i smaranja sa odgovaranjem..
3) Najdosadniji talas...Pocinje od ranog jutra..Tetke,strine,ujne i ostala familija.."Ljubi ga majka da porastes veliki" odzvanja u glavi narednih 7 dana...Telefon ne prestaje da zvoni ceo dan...
4) Live spam...Skola ili komsije iz zgrade... Da nema bombona u skoli i Facebook-a malo ko bi znao da je nekom rodjendan...

Uglavnom mng smoran dan..Ali ima i svoje prednosti..Uvek naidje neka kinta za cokoladu od 10,20 ili 50e ili neku devojcicu koju treba izvesti u grad :)..Svi vas gotive i svi vam ugadjaju..Niko ne moze da se naljuti na vas...Pa ipak vam je rodj ;)...

Lepši i kulturniji način reći nekome: -Puši mi karu!, a da se dotična osoba ne uvredi baš mnogo i da se vi ne pojavite sledećeg dana modri, mada su ljudi poprilično tolerantni u današnje vreme)

Verovatno najveća legenda predsedničkih izbora u Srbiji. Po zanimanju fasader. Rodom sa Ohrida, po opredeljenju iz Malog Mokrog Luga. Imao je petlju da se kao dosta nepoznata ličnost pojavi kao nezavisni kandidat na prvim predsedničkim izborima 1990. godine, na kojima je zauzeo tek 26. mesto (pritom je Sloba bio prvi sa 65%). Vlasti su ga ranije optuživale da proizvodi i nelegalno prodaje (kako je sam rekao) "ćetke i metle", zbog čega je i hapšen, a što je uspeo da porekne tek pred sam početak izborne tišine.
No, ostao je upamćen i po tome što je uprkos ubedljivom porazu ispunio predizborno obećanje: kada je u okviru kampanje obilazio neku školu i saznao tom prilikom da učenici žele da dobiju bazen, obećao je da će im ispuniti želju. Posle izbora, kao građevincu mu nije bilo teško da to zaista i uradi, pa je ova škola zaista i dobila bazen.

1990. godine bilo je nezamislivo da neko njegovog kalibra postane predsednik. Međutim, imajući u vidu ko je sve u međuvremenu bio šef države, Šećeroski bi bio zlato.

Lik koji zna odgovor na svako pitanje na svetu....

Blago morbidan vid ljubavnih igrarija kao plod mašte perverznog muškog uma. Popularni fetiš preko bare, a i šire pa čak i među populacijom gde je procenat katolika i broj katoličkih škola za devojke srazmeran šansama za erekciju na suvo zamišljanjem Gorice Popović dok mlazem vode iz tuša stimuliše svoj oronuli klitoris.

Nakon dobijanja potvrdnog odgovora od strane lepše polovine na svoj predlog o unapređenju veze i razbijanja monotonog seksualnog života, mužjak obučen u crnu šulju sa umetnutom belom svešteničkom kragnom željno išekuje svoju dragu u kariranom dopičnjaku sa belim čarapama do kolena. Ona ne nosi gaće, a ispod košuljice sa kravatom dezena i boje suknje takođe ne nosi brushalter. Pojavljuje se sa perverznom ispovešću i traženjem kazne za svoje bludničenje nakon koje ovaj manijak kreće da brekće i balavi k'o mlad pijetren na prvom bukarenju, diže kockasto suknjiče i spenkuje taman toliko da proceni glasovne mogućnosti svoje učenice za potrebe crkvenog hora. Gejm ouver označavju par erupcija oduševljenja koje prethode završnom brukakeu.

Najgori dani u zivotima skolskih tetkica.

Čovek, koji je za jedan jedini dan, rešio pitanje saobraćajnih gužvi u Beogradu.

Ako je verovati brižnim poznanicama sopstvene majke, ovo je osoba muškog roda koja je sladunjava u licu i ima manire kojima opčinjava iste te poznanice što su ga jednom prilikom videle, prepoznale i popričale sa njim o tome kako mu ide škola. Bez pogovora, vaspitan je lik, hoće uvek i svakom da se nađe i da mu pomogne.

Ne kurči se, nije podmukao i nikad ne odbija da igra "Čoveče, ne ljuti se" sa mlađom mu sestrom od strica. Umiljat i smiren, ali zna ponekad da plane kad mu dokurči činjenica da ga neko jebe u mozak bez razloga.

U slobodno vreme pomaže deci po komšiluku da prave herbarijum, radi im zadatke iz matiša, čita babi razloge Hose Migelovog ranjavanja i povod Manuelinog venčanja sa drugim, traži po netu skraćenice vezane za analizu krvi što mu je strina radila, kači zavese, igra šaha spenzosima a ne libi se ni da opiči fudbal sa decom između sedam i devet godina. Da bude samo golman. Duša.

Disko kugle? Pa, i nema ih nešto više. Polako odlaze u zaborav. Možete ih susresti na proslavama 300 godina mature nekih specijalnih tehničkih škola gde se brkate guzice, u svoje vreme skoro devojke, gube do iznemoglosti ili dok im kineska baterija na bajpasu ne iscuri. No, radi bolje estetike i maštovitog ugođaja zamislićemo disko kuglu šarenu kao naselje gastoza u Malom mokrom lugu i slicnim Ostružnicama.

Koliko ljudi, toliko ćudi. Jest, kad bi kupovni sok zaista bio priorodan, a ne od prasećeg izmeta i sličnih organskih materija neprijatnog mirisa. No, kod devojaka, žena i sličnih što nemaju penis, ćud je jednostavno-ženska. Mada, i one se razlikuju u zavisnosti od društvene pripadnosti, muzike koju slušaju, omiljene marke kamiona, ili pak da li koriste uloške sa ili bez krilaca i zakrilaca.

Izašao si u klub, osmatraš situaciju i kao hijena krećeš ka svom plenu. Pod gasom od dvolitre Mastera koju si popio ispred, jer unutra ne bi mogao za te pare ni dobro veče da dobiješ od nadrkanog konobara buljaša. Osmatraš tip, predispozicije i kretnju žrtve i prilaziš, planirajući taktiku, kao i naša fudbalska reprezentacij, usput.

Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...

Jedno od onih "presudnih" pitanja koje ti postavlja svako koga znas. Obicno izgovaras sa entuzijazmom, ali to se menja kako staris.

U glavnom se misli na autobus,s obzirom da je on najzastupljeniji i za razliku od trolejbusa i ostalih vidova javnog prevoza ima ga bukvalno u svim gradivima. Pored toga sto služi za prevoz ljudi od tačke A do tačke B,može poslužiti i kao zabavište za ljude starije od 65 godina. To uporno izludjuje mlade,pogotovo kada u najvećoj špici traže da sednu ili guraju i udaraju studente ili učenike srednjih i osnovnih škola da sklone svoje rance i torbe (i ako je to apsolutno nemoguće zbog prevelike gužve). Obično baš tad vozač ni malo ne pazi kako vozi pa se desi da neki klinac slučajno gurne neku "nafrakanu" babu. Nikada nisam video nekulturnije ljude od tih starih "dama" čija je jedina razonoda u toku školske godine da se vozikaju i izluđuju mlade. Psovaće vas i udarati,ali ako slučajno odgovorite Vi ste nekulturni i bezobrazni. A negde baš na sredini autobusa obično se čuje neki lik od 30 do 40 godina kako kaze: "U pi**u materinu,ova današnja deca su tako bezobrazna."

Danas je pojam štrebera prilično izopačen, tako da se iole marljiv učenik smatra štreberom, da ne spominjem čitanje ili, ne daj Bože, iskazivanje naklonosti prema nekom predmetu. I to je bezveze. Ali takođe postoje ljudi zbog kojih je pojam štreber i nastao, koji se do iznemoglosti predaju učenju, školovanje im je centar sveta itd.

Izraz kojima se opisuje nekvalitet neke fotke ili snimka na kojima se jasno vide samo pojedine raznobojne kockice većih dimenzija.

Matrix. Svet u kome živimo dok se naše telo snabdeva hranljivim materijama iz realnog sveta.

U ovom svetu, hrana je na slikama oficijelnih sajtova restorana ukusnija, kakva god ukus imala u stvarnosti. Poslovi koji se čitaju u online oglasima izgledaju lako i primamljivo. Fizičke aktivnosti u PES-u nikada nisu bile manje umarajuće, a opet sa tolikom dozom adrenalina. „Ljubav“ nikad nije bilo lakše naći nego na popularnim sajtovima za upoznavanje. Novine se udobnije čitaju online – ne prljaš ruke grafitom. Televiziju je interesantnije pratiti na youtube-u – izbacuju tačno one stvari koje vredi pogledati. Socijalizacija sa ljudima putem chatovanja ili popularnih socijalnih mreža čini da se osetiš kao Bog dok kreiraš sopstvenu sliku po sopstvenoj želji. Filmovi – imdb ruku pod ruku s torentom. Seks nikad nije bio dostupniji – jeste da je dvodimenzionalan, ali opet, izbor devojaka/momaka, situacija i okolnosti, nikad nije bio veći i na dohvat ruke. Škola je nepotrebna – tu je Wikipedia. Žurke su prevaziđene - uši sada stradaju od slušalica pod ”volumenom“ podešenim na MAX, a inače nezamenjivo dejstvo alkohola se kompenzuje psihičkom otupelošću zbog svesti da fizički, ipak, pripadaš svetu koji ti se ne sviđa i od koga uporno bežiš.

Izraz koji se koristi da bi se opisala velika udaljenost nekog mesta, i da bi se akcentovala količina vremena potrebna da se tamo stigne.

Akademski građanin, visoko obrazovana ličnost, čiji se tragovi intelektualnog delovanja neretko mogu pronaći u fakultetskim nužnicima.

Koliko samo puta uđem u ve-ce na fakultetu, a neko je pišao i nije pustio vodu. Ili zateknem govno. Gleda me iz šolje. Gledam i ja njega i razmišljam s kakvim ljudima to imam posla. Da li su rasejani naučnim i visokoumnim pitanjima, te ne haju mnogo za spoljne nadražaje i svet oko sebe, pa je puštanje vode izlišna stvar? U kojim se to kontemplativnim sferama šeće njihov duh? O čemu li to misle kad su odmah zaboravili da su posrali govno? Pitanja je mnogo...

Laik i neobrazovani gejak bi pomislio: "Bem gi sunce, ništa gi ta škola i fakultet ne pomaga - duduk, pa duduk! Džaba ga školuješ"

Ali, ko jebe laika! To što samo ume da pusti vodu i opere klonju neće ga dovesti do diplome i visokog društvenog statusa. Nek obriše on dupe svojom kulturom. Ja, koji razumem, ja, koji pojmim i tolerantnog sam duha imam čast što sam pet godina studirao sa ljudima kojima čišćenje svojih fekalija nije na prvom mestu.