Ići peške

Ultimativni pokušaj sahrane kulture. Kvazi-borba protiv Pinka.

Ne emitujemo narodnjake, ali emitujemo Žikinu šarenicu.
Nemamo rijalitije, ali imamo Beo-Evro-Svemir-viziju.
Rok i tehno muzika su zlo, Sotona lično, pa je puštamo isključivo od ponoći uz naznaku da nije za mlađe od 18 i one sa slabim srcem.
Ali zato imamo političare.

Jes’ da svaka kiša pada iz oblaka, al’ ova pada iz nekog posebnog oblaka koji se nalazi samo iznad određenog mesta. E, baš tako kao kiša, može da vam se desi da “na oblak” popijete psovke i uvrede od izvesne persone, bez stimulacije mečkinog svetog mesta, jer je dotična mečka ustala na levu nogu, ili zaboravila da popije svoj stabilizator raspoloženja u vidu bensića, radže, džeje, ekserića, ili već duže vreme čuva u sebi neurotoksične telesne tečnosti.... Ludaka nikad dosta. Čak i kad prividno deluje da ih nema, samo se vešto kriju iza hemijom indukovanog blaženog osmeha.

Sokoćalo u narodu poznato pod imenom Džipi Es, zamišljeno kao sprava za navigaciju kroz beskrajne vukojebine i nepregledne lavirinte nepoznatih gradova. Pošto je našu državu moguće preći bicklom ako imaš dva sendviča i litar vode, nema previše smisla kupiti GPS zbog navigacije kroz nepoznate krajeve, GPS se ovde kupuje zbog navigacije kroz poznate krajeve i ulice. Osnovni fazon kod GPS-a je u tome što ima plan grada i nazive ulica, tako da vlasnik može da prepozna oblik i lokaciju ulice i pročita njen najnoviji naziv.

Posrednik preko koga se međusobno ljubilo preko milion ljudi. Ako je crkva novijeg datuma, možete se "hvaliti" da ste poljubili Vojislava Koštunicu, Ružicu Đinđić, Mateju Kežmana, Isidoru Bjelicu ili babu-ciganku sa pijace, dok ako je starija, imate tu čast da kažete da ste poljubili Karađorđa, Svetog Savu, Miloša Obrenovića, Malog Radojicu ili ko god da je živeo blizu vašeg mesta. Da bedak bude još veći, "privilegija" tog žvalavljenja sa sobom nosi sredstvo za otimanje novca siromašnim vernicima, koji za ovo plaćaju.

Institucija koja vam garantuje da ćete nakon završene četiri godine na istom, posle trideset uloga u filmovima i dvadeset pet godina provedenih u pozorištu, steći ekskluzivno pravo da se pojavljujete u reklamama za praškove, kafe i sokove, i tako konačno zaradite koji dinar za hleb, a možda i mast.

Kreneš tako da razmišljaš. Razmišlja ti se. Iz čista mira. Nemaš pametnija posla. Jutro, ti besposlen, majka opet gunđa kako si čarape razbacao po podu i ništa nisi uspremio. Odmahuješ rukom, dok po frižideru tražiš sendvič od juče. Našao si ga, izlaziš iz stana, odmotavaš celofan dok krećeš preko ulice. Dok prelaziš ulicu, auto te zamalo pregazi. Vozač u odijelu kreće da viče na tebe. Ti samo odmahneš i nastavljaš dalje.

Kreneš tako da razmišljaš o današnjoj nadnici. Dobra dana u zla gospodara. Ko će još crnčiti 10 sati danas? Tako ti i treba, kad nisi upisao faks. Ne, žurke su bile bitnije i upravo sada shvataš zašto je sve tako loše ispalo. Nema veze, dobro si se proveo, biće valjda nekad bolje. Pa da, nećeš valjda čitav život da crnčiš na mješalici, zar ne? Dok šetaš ulicom, ugledaš jedan par, srećan par kako šeta.

Kreneš tako da ramišljaš o njoj, i o svemu što nisi rekao. O svemu što si joj rekao. I o njenom šamaru one večeri kad si se pijan ispovraćao na njenu crvenu haljinicu. Put te navede kraj njenog stana, sjetiš se nekih lijepih trenutaka iz srednje. Kreneš da joj pokucaš na vrata i staneš. Eeej, pa ona je udata žena. Ima dvoje djece, muža inžinjera, a i sama je diplomirani ekonomista. Šta ona ima da priča sa glupim fizikalcem. Nastavljaš dalje. Vidiš par beskućnika.

Kreneš tako da misliš o nekim bezveze stvarima i shvatiš da živiš dobro. Moglo je biti i gore. Mogao si da završiš na ulici, ali nisi. Ma... Iz ove perspektive, ulica i nije loša. Ma ko zna. Ko zna kako je sve trebalo da se desi. Ko zna... Staješ.

Kreneš tako i nestane ti zemlja pod nogama dok te u naručje dočeka ledena voda.

Sve one udavače koje su jedva dočekale da se prikače nekom nesrećniku, kako bi konačno mogle da objave na fejsbuku da se njihov život i zvanično sveo na izigravanje urbane domaćice, stavljajući famozno "ex" između dva prezimena, sadašnjeg i devojačkog. Umiru od želje da svi vide kako su se one udale, pravdajući stavljanje "ex"-a lakšim načinom da ih neko nađe na fejsu, što svi, sem njihovih "frendica", par pubertetlijki i drugih "ex" žena, najčešće smatraju bednim i retardiranim.
Sledeći cilj: pravljenje albuma sa venčanja na fejsbuku.
Sledeći cilj: objavljivanje trudnoće na fejsbuku.
Sledeći cilj: upućivanje u protek trudnoće na fejsbuku.
Sledeći cilj: objavljivanje porođaja i imena deteta, i likovanje nad bar sto i kusur lajkova i čestitki.
Sledeći cilj: pravljenje bejbi albuma.
(posle ovoga se ciljevi "ex" žene uglavnom svode na svakodnevne potrebe koje finansira suprug, što se svakako objavljuje na fejsbuku)

Izraz koji se koristi kada želino da kažemo da svako treba da bude nečim nagradjen na osnovu zalaganja i truda.

Imaš jednoiposoban stan, bio ti je taman dok ti se nije rodilo dete.

Dete poraslo, stan postao mali, vreme je preći u veću nekretninu, sinu napraviti svoj kutak da može gde ribicu dovesti, ipak je on stasao u momka greota da dečko privodi devojčice a roditelji mu upadaju svako malo u sobu.

Ali tu počinju problemi, treba organizovati majstore za selidbu, popakovati svu ženinu staklariju jer je to od njene majke koju je dobila kad se udala za tebe, pa rasturiti ormane, krevete, trista kuraca treba paziti i to sve ponovo sklopiti u novom većem stanu gde ćeš plaćati kiriju ko svetom Petru kajganu jer nemaš para a ni uslova da pazariš stan u Belvilu, Dinkiću na kurac te nabijem.

Da ne pričam o tome što moraš da uzmeš slobodne dane sa posla da bi sve to odradio u roku, dok ti žena zvoca nad glavom, te pazi na ovo da mi ne polomiš, te ovo mi je upomena od majke.

Dokurči čoveku, majke mi moje.

Povrće, neobavezno crvene boje, obavezno mora da se sađi.

A Sveti Agaton piša. I Sveta Tri Jerarha. I sam Isus lično. Nešto južnije od njihovih oreola bile su karakondžule spremne da, u datom momentu, upogane komad zemlje, drveta, ekosistema. Ali, ženska ličnost, kojoj se može pripisati odusustvo ispuštanja urina jerbo je toliko savršena da isti ni ne generiše, predstavlja oltar morala. Koplje Svetog Đurđa očima pomera - i džedaj mora da mahne rukama, jebem ti sve! Kad nekom ispadne sto dinara, ona da dvesta, da mu se nađe. Momka prvi put za ruku uhvati na svadbi kad pop uveže ruke, i počne ono "rab božiji" i te munje. Kamasutra - malo sutra!

Rečenica koju izgovore mahom svi oni koji dođu na sahranu nekog alkosa koji nije davao ni 5 para za zdravlje nego je uživao u rakiji i sličnim žestokim i malo manje žestokim opijatima do sudnjeg dana svog.

Sindrom koji za razliku od ostalih ima pozitivan efekat na obolelog. Oboleli čovek može da uradi šta god želi i da zbog toga ne snosi nikakve posledice ili čak suprotno, postane popularan. Možete javno najaviti smrt premijeru, i da nakon što on stvarno umre niko ne posumnja na vas. Mogu da vas provale da nemate diplomu i da postanete predsednik. Možete da pričate protiv EU, a posle za EU i da vas idalje voli i za vas glasa milion ljudi. Jednostavno ste neuništivi, stalno se vraćate iz groba (možda zato što ste radili na groblju).

Siromašni su.

Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.

Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.

Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.

Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.

Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.

I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.

Komercijalizacijo bola, i oče i majko.

Đokina najveća muka je upravo senzibilitet srpskog jezika. Sebe (neskromno) smatram poznavaocem šansone, balada, pevane poezije. Od, G. Brasansa, V. Visockog, B. Okudžave, J. Brela, L.Cohena, svih zajedno, nisam čuo ništa ni blizu tako dobro kao bilo koja Đokina pesma, čak i onih tipa 'ringe ringe raja'. Ako se ikada bude rodio prevodilac koji bi uspeo da prenese bar delić, duha, atmosfere, senzibiliteta, Đokinih pesama, mnogi bi svetski autori 'zatvorili radnju'.
Vidim, mnogo optužbi zbog političkog angažmana, ne slažem se, sećam se kada je nastala 'Računajte na nas', upravo ta pesma je ZAŠTITILA nekoliko generacija. Ta je pesma nastala kao odgovor tada neviđenom teroru koncepcije 'naoružanog naroda' 'narodne odbrane' i sličnih idiotluka.
Dobro je da to ne pamtite.
Ovaj trenutni 'lov na veštice (čitaj, tiraž)' nije ništa drugo do parafraza starih zezalica tipa 'Hrvat je Srbin sa govornom manom', 'Flamanski je Engleski sa akutnim laringitisom', i sl.. Uostalom upravo ovde na Vuku mogu se naći bar desetak sličnih dosetki.
Poznato je da Đoka od prvog dana ima svoje 'hejtere' mnogo manje bezazlene od ovih naših, očigledno da neko pokušava da mu opstruiše povratak na Beogradsku scenu, još uvek ne znamo razloge dosadašnjeg višegodišnjeg otsustvovanja.
Politički vetrokaz? Devedesetih smo nakon njegovih koncerata sa strepnjom čekali javljanje iz NS. Javka je bila, ..eto ja stignem brže do NS nego vi do Dorćola....
Postojale su sve debele šanse da ga 'poginu' na putu.
Uostalom Đoka je šansonjer a ne savest čovečanstva.
Đoku doživljavam kao nekog svog, te sam stoga ponosan na svog Đoku :-)
Lično mi mnogo više smeta što do neukusa forsira onu fenserku od ćerke.

Jedna od mnogih jedinica mera za snagu.

1: Šta reći?
2: Koju slavu slaviti?
3: Da li kad je leto ili kad je zima?
4: Postiti ili ne?

Pitanja su koja se najčešće prožimaju kroz glave "prosvećenih" ljudi. Nažalost, ima ih još mnoga ali nemam želudac da ih sva priložim.
Ti dubokoumni ljudi su mahom bivše komunjare ili pak deca istih. Živeli su u takvom okruženju i sistemu gde se nije verovalo ili bolje reći, nije se smelo verovati u Boga, ići u crkvu, slaviti slavu...
Čast izuzecima ali njihov broj u takvom društvu je bio na nivou statističke greške.

BUM! Fast-forward do 21. veka!
Komšije neće da drukaju tvoju porodicu što slavi slavu kao što su tamo neki drukali mog pradedu. Crkve su još praznije ali to ne smeta da se slave slave, jer one više nisu stvar tradicije, sad su, tako reći in.
U tom novom sistemu vrednosti bivši pioniri i pionirke su bačeni u veliki rebus. Sad, kako to da ništa ne slave? Šta će svet da kaže? Kako odgovoriti na pitanje ,,Komšija kako to da vi ne slavite slavu?''

Obično se na tavanu ili u podrumu negde u mračnom, prašnjavom ćošku nalazi ikona Svetog proroka Jeremija ili Svetog Joakima i Ane koje su zamenjene nekom Titovom slikom ali ko je bre čuo za njih?! Daj da se slavi Sveti Nikola ili Đurđevdan to'e sad u modi!
Obično se i izabere Nikola i to onaj u decembru kad pola Beograda slavi a druga polovina ide na slavu, međutim, problem je što se posti, ko će bre ribu da guli? Nema pečenja, sarme, torte... Druže. Pa to onda nije slava.

Vrhunac kvazi-vernika je baš tad kad se lome da li postiti ili ne.
Uglavnom se ne posti. Iznese se prase, ja'nje, slavski kolač iz pekare Tito i ja i zalije cveće sa svetom vodom.

Nek ti je srećna slava domaćine, Srbine!

Moždani kompas je naprava koja se, sudeći po mnogobrojnim dokazima pronadjenim u američkim filmovima, nalazi u glavi svakog živog amerikanca na planeti. Gde god da se u gradu, državi ili svetu nalaze, bez ikakve sumnje u trenutku mogu odrediti na koju stranu sveta su se uputili.

Izraz koji se danas često upućuje ljudima koji u svom nastojanju za površnim humorom malo pretjeraju granicu i odu u dijelove svetog ili pak onoga što bi trebalo biti sveto.Frazu ipak najčešće upućuju licemjeri koji su primili određenu dozu humora potrebnu za taj dan pa sad pokušavaju da ispadnu humani tako što će zaustaviti nanošenje duševnog bola ljudima ili populaciji o kojoj se priča iako niko od kruga slušatelja neće ni znati šta su oni pričali, a neće ih ni zanimati.Ipak nekada se zna doći do tretjerivanja ali Bože mili ako jednom počneš završi do kraja.