Човеколика коњоџукела из домаће митологије. Живи у мраку, бежи од сунца, ждере живо и мртво.

С обризом на керећу главу, Псоглавом називамо некога ко је запао у естетску курцобољу и запустио се на нивоу влажне погани иза фрижидера или веш машине.

Митолошко биће из Словенске митологије које се може видети и у 21. веку. Најћешће се на ланцу мрзовољно шетка или је пуштен да се својевољно креће по улицама града.
Наиме, ово чудовиште је данас мало изменило свој облик. Од химере са људским телом, коњским ногама и псећом главом, псоглав се претворио у прљаву, уличну џумару од цирка 60 кила, величине два са два и нестварно великим зубима, увек избаченим из њушке.
Више не хода на две ноге, већ на четири, не живи у земљи пуној дијаманата, изгубио је моћ говора, али се не плаши и не зазире од Сунца као раније, има два ока за разлику од пређашњег једног киклопског. Металне зубе је мање-више задржао само у нијанси беле. Али свој карактер је очувао свих ових година.

Прождире, уједа, кида месо и жиле, откида све што шчепа зубима и шапама. Обично у новинама излазе наслови како је нека џукела одгризла пола руке и део ноге случајном пролазнику. Наравно, није обичан пас него псоглав.
Клонити их се у широком луку јер нападају на кога стигну. Жртве су сви около. Нико га не мази, не даје му храну јер је духом и изгледом шири страх.
Свако насеље има неког свог псоглава. Нико не зна где спава јер стално мења своје место боравка. Пред њим не треба трчати и бежати, већ се вратити одакле сте и пошли скрећући поглед од њега.
Ако имате куче, није пожељно пуштати га ноћу да се истрчи јер псоглав вреба из мрака. Оглашава се сваке ноћи завијањем које траје највише два минута. Тиме шири свој страх другим псима и подсећа људе да је и даље ту, да је он краљ животиња на том простору и да се ни на крај памети није шалити с њим.