Papirić koji stane na dlan, a zavisno od kvaliteta sadrži sve informacije potrebne za uspeh na kontrolnom/pismenom zadatku.
Izrada puškica počinje još u osnovnoj školi i napredujući kroz razrede i dalje školovanje usavršava se pisanje kao i prepisivanje sa istih.
Za nazovi štrebere, ona predstavlja teze po kojima treba da piše rad, ako uopšte u toku pismenog/kontrolnog skupe hrabrosti da pogledaju u nju.
Za ostale, puškica je jedini način za završavanje razreda.
Počev od osnovne pa do kraja srednje škole, puškice se razvijaju tako da postaju sve manje a sve više informacija sadrže.
Osnovna škola:
-Jesi li učio za kontrolni?
--Ma jok, pravio sam neke puškice...
Srednja škola:
-Jesi li pravio neke puškice?
--Naravno brate, kao i uvek...
Profesor, gledajući puškicu:
-Da si vreme utrošeno za pravljenje ove puškice utrošio na učenje, sigurno bi pošteno dobio 2. Pa ti na ovome imash prepisano pola sveske, svaka čast.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.