Deo školskog pribora koji,nepravedno,nikad neće biti zvanično priznat kao obavezan.
Ali jeste obavezan. Bar je bio u mom slučaju.
Puškice, snajperi, ručni topovi... vatreno naoružanje, neophodno za izvojevanje pobeda u sudbonosnim ispitnim bitakama i kontrolnim zadacima. Medjutim, iako časno, sa razvojem tehnologije, ovo konvencionalno naoružanje sve više i više biva napušteno kao zastarelo.
Danas se sa konvencionalnih polako prelazi na biološka oružja- bubice. Zahvaljujući neograničenim novčanim sredstvima i kretanju izvan morala i etičkog ratovanja, svako sa dubljim džepom je u stanju da iskoristi ovaj (bio)tehnoloski izum u ilegalne svrhe.
U poredjenju sa puškicama, za koje ti je potrebna doza snalažljivosti, spretnosti, brzine, ali i lukavstvo, tajming, oštar vid, pa čak i priprema i taktika da bi pobedio protivnika, sa bubicama jednostavno vaš protivnik nema šanse. Danas svako može položiti preko bubice i da se posle hvali da je opasan baja. Više ne moraš da budeš bolji da bi pobedio.
Gde je nestala ona čast, časna borba, heroji?
Ali to isto smo pričali i kada se sa mačeva prešlo na vatrena oružja... Zar ne?
... a sada, odoh ja na ispit.
Znanje se stice godinama, a ocene puskicama.
Skup informacija zabelezenih na papiric koji ti nikada nece zatrebati,jer ce pitanja uvek biti drugacija od onih koje si stavio u puskicu.
