Пример онога што настане од вашег детета када га не пошаљете у кревет после осам увече и ''Сунђербоба'', него му допустите да настави да и даље прати програм Б92, пошто је претходно погледао Југослава Ћосића, а ујутру сте му, уместо цртаћа пустили ''Кажипрст'' и ону лезбачу што га води...
Њему наше девојке нису најлепше (каквог ли искуства, сигурно је јебавао по целом свету па зна разлику, њему је најлепша Наташа Кандић)... Он се залаже за независност Косова (иако се није ни родио кад је избио рат на Косову, и дефинитивно никад није био тамо) и за још многе конформистичке европејске будалаштине за које немам намеру да спомињем, јер ћу, боже мој, на себе навући бес демократске либералне омладине...
Прави домаћи Ерик Картмен... Ако се сећате епизоде ''Саут Парка'' у којој се Ерик Картмен кандидује за председника ученичког парламента, и сваки покушај старијих да га обуздају у његовим будалаштинама правда нападом на његову слободу говора... Тако и наш Растко... Уместо да се забрине, он упорно чачка мечку, и прави се мудоња... Али не кривим га.
Својевремено, од 1975 до 1979 Пол Пот и црвени Кмери су регрутовали његове вршњаке, испирли им мозгове, терали их да присуствују клањима и сакаћењима људи и тако од њих стварали немилосрдне, крвожедне убице... Користио њихов дечији радикализам и искључивост како би контролисали њихове родитеље... Само што је ово на први поглед много хуманије...

Palite TV, vidite dete, podseca vas na nekog miljenika nastavnice srpskog jezika kog ste imali u osnovnoj, medjutim dopire ton, radi se o politici, mogvaj se pretvara u gremlina...
Iz sagorelog pamcenja prisecate se nekako filma The Omen iz 1976. i malog Demijana, filma koji vas je plasio, i pitate se, da li su njega prorekli!

I on bi stolicu u parlamentu.

Buduci predsednik Srbije !!!

Трагедија. Стваран или фиктиван, у сваком случају је трагедија.