Tihi - Dogurao daleko. Dobio jednu od prvih vila na Senjaku i Vilis džip. I dotadašnju gazdaricu vile pride. U kožnom mantilu se šetao po Beogradu, bio strah i trepet za sve domaće izdajnike. Dogurao bi još dalje, da četre'sedme nije stao na pogrešnu stranu. I pored navaljivanja ostalih drugova, nije hteo da se pokaje. To ga je koštalo vile, džipa, kožnog mantila, gazdarice, slobode, a na kraju i života.
Prle - Ogrebao se za čin poručnika, ali dalje od toga nije otišao, jer su ga svi shvatali neozbiljno. Kada su se delile vile i funkcije u državnim preduzećima, nekako ga se niko nije setio. Govore na partijskim sastancima nije držao, jer ga to nije interesovalo. Preko ratnog druga iz opštine sredio da dobije dobru penziju. Dočekao starost. Decu zaposlio po državnim organima dok su mu ortaci još radili tamo. Plakao kad Tito umro. On umro '82.
Joca - Svašta su mu nudili, ništa ga nije interesovalo. Zadovoljio se time da ima neograničenu crtu u partijskom bifeu. Na sastanke partije nije dolazio redovno, a kad je dolazio, onda je bio pijan i držao Kastro govore, ali su svi oni šiljokurani morali da sede i da ga slušaju, jer je imao neograničeno uvažavanje. Kada je video šta se dogodilo sa Tihim, počeo je nenormalno da pije. Tako je i završio. Četres'osme su ga našli u stanu mrtvog, sa flašom pored njega.
Mrki - Postao drug. Uvek na pravoj strani, uvek na liniji partije. Prstom je pokazivao kuće, žene, firme, pozicije, i sve je bilo njegovo. Decu je školovao u Londonu. Potpisao nalog da Tihog oteraju na Goli, posle čega niko iz stare ekipe nije hteo ni da mu se javi na ulici, što ga nije previše ni potreslo, jer se odavno i nije javljao nikome od njih, da mu ne bi nešto tražili. Bio u KP, pa u SPS, pa, posle sloma Stambolićevog krila, bio jedan od ideologa demokratije u Srbiji. Umro 1993. godine.
Marija - na opšte zgražavanje, udala se za Mrkog i postala drugarica. Počela je da pije kada je Mrki počeo da se penje u partijskoj hijerarhiji i da je vara na svakom koraku, ali se nije razvodila. Pričalo se o švalerisanju sa Prletom, ali nikada javno, jer je bilo opasno. Umrla 1978.
Kriger - poginuo u seriji
kierkegaard
Ako se krećete po andergraund krugovima ili ste ljubitelj opojnih supstanci, postoji verovatnoća da ste makar prisustvovali jednoj od dotičnih. To je bleja, često u formi aftera ali ne i nužno after, koja je karakteristična po tome što su joj glavni i jedini povod i uzrok to što joj ime i naznačava: šmrkanje spida. Najčešće nastaje tako što se grupica poznanika koji se znaju preko sličnih bleja i čije su jedine dodirne tačke njihovi poroci iskombinuje za pozamašnu količinu spida (10+ grama) i okupi kod nekog od njih na gajbi ili vikendici sa jedinim ciljem da ustanovi koliko je droge potrebno za simulaciju predinfarktnog stanja.
Problem je u tome što su po prirodi rada amfetamina (hronična nesanica, povećana energija, pričljivost) i mentalnom sklopu njegovih najvernijih korisnika takve bleje osuđene da potraju i po nekoliko uzastopnih dana bez pauze za čak i sat vremena spavanja što dovodi do nezamislivih šizofrenih cepanja koja mogu da se dogode tokom spid bleje. Uz to, ćomanski kodeks nalaže da je svako ko se šuri ili pije do jaja lik i da je dobrodošao na spid bleju u bilo koje doba dana, pogotovo u slučaju da donosi još gudre ili alkohola. Novi akteri dolaze i odlaze, jedni su nebitni, drugi su lerdiji, sve dok je stara garda primorana da se bore sami sa sobom i "lik pored mene razmatra kako će me izbosti" paranoidnim haludžama dok ne priznaju sebi da je konačno vreme da se ide kući i popije bromazepam (ili pet).
Specifična je po nebuloznim, besmislenim pričama koje se konstantno vrte u krug i ne vode nikud, zastrašujućim urokljivim pogledima i iskrivljenim facama blejača, lažnim moralisanjem i kvazi-dubokoumnim temama i zaključcima o životu, insistiranju da se sluša isključivo tuc-tuc elektronska muzika tokom cele bleje, ogromnim količinama žestokih pića (najčešće rakija i vinjak), marihuane i amfetamina, i najzad kolektivnom paranojom uzrokovanom nedostatkom sna čije se prisustvo pojačano sve više oseti iz sata u sat.
Viljamovka se pije umesto vode, buksne kruže kao pljuge, linija se izvlači na svakih pola sata-sat, psidža ispira mozak, a najistrajnije face bivaju zamandaljene u istoj prostoriji jedni s drugima dva dana i dve noći pijani i drogirani bez trunke sna dok je pitanje vremena ko će prvi da sam sebi prereže grkljan pa je stoga i nepisano pravilo ovih bleja da one gotovo uvek kulminiraju sranjem - tačnije svađom, neretko i tučom između prisutnih oko neke totalne budalaštine. Ali, spid bleja se nikad istinski ne završava, već se samo seli na drugu lokaciju gde je odvode preostali članovi koji su uspeli da sačuvaju svaki po dve moždane ćelije i pokreću je iznova - jer svi znaju da je najveći strah svakog pravog spidomana suočavanje sa činjenicom da žurka jednom mora da se privede kraju.
Sve u svemu, Ivkova Slava za džankije u režiji Dejvida Linča. Jedna izuzetno neprijatna i nezdrava atmosfera, umnogome ako nekim čudom uspete tamo da se zateknete strejt. Ko je bio, shvatiće.
nedelja ujutru
-E, ste otišli noćas na kraju kod Lemija na after?
-Ma brate, Bože me sačuvaj i sakloni. Bolje direktno gajbi da sam išao. Spid bleja klasična. Njih 10 svi k'o pravac iz Mordora da su izašli, od petka bleje tamo niti jedu niti spavaju. Crtaju na tanjirima i vrte spiku celu noć kako dobiti na poker aparatu. Oko 4 ujutru neki lik nalupao šamare Lemiju što je rekao da su kockarnice prevara i tad sam elegantno nestao. Sad baš čujem Lemi uspeo da ih jedva istera sve sa gajbe, oni sačekali da se otvori prvi lokal i nastavili. Haos.
Očiglednom kvalitetu i zanatskoj umešnosti poneki greh se može oprostiti.
U distopijskoj budućnosti filma Demolition Man, u kojoj je stanovništvo podeljeno na pahuljičaste levičarske imbecile i transfer blama od ivičastih čekaoničara, Džon Spartan u ruke dobija pljeku za koju se ispostavlja da je od pacovskog mesa. Međutim, kako pljeka neosporno kida, Spartan to i priznaje, uz iskrenu zahvalnost roštilj majstorici latino porekla.
-A šta ako bih ti rekao da Goranci svako jutro pišaju u taj sir pa se smeju dok ti naručuješ treću četvrtinu?
-Što se mene tiče, žaliću se ako prestanu.
Sušta suprotnost od prelepe manekenke, glumice i žene koja zrači svojom lepotom.Dok je kod nje lepota naglašena i "upada u oko", kod Obično Neobične Devojke stvari stoje drugačije. Ona je ta koju sretnete u prevozu, prodavnici, devojka za kojom se okrenete na ulici, ona nije našminkana niti posebno lepa, jednostavno zrači nekom lepotom i šarmom i nečim neobičnim koje na vas ostavlja poseban utisak i razmišljanje da li ćete je opet sresti.Pošto je život nekom majka a nekom maćeha, često samo prođemo pored nje odmerivši je od glave do pete, i nikada je više nesretnemo. Ostaje samo uspomena na "Obično neobičnu devojku" Siguran sam da je svaki muškarac sreo ovakvu devojku.
Ne može svaka žena biti "Femme Fatale". Ne, ona mora imati nešto posebno, iz nje mora izbijati neki "sexality", neka životinjska, primalna snaga, a u isto vreme se davati na znanje da je u pitanju jedna fina, nežna dama, sa gospodskim manirima. Ta žena može glavu zaludeti svakome, makar taj neko imao i srce od kamena. Ona je ubojito oružje, veoma efikasno i nikada ne zakaže. Njena lovina uvek postane njen plen. Ona se prilagođava svakoj situaciji i svakom ambijentu. Ona je kameleonski predator. Na oko krhka, ali iznutra je vatra paklena.
Ah, ta fatalna žena uvek mora živeti tu ulogu. Čuj - ulogu! To nije uloga, to je stav, to je način života. Ona kada je vulgarna, to nije vulgarnost neke cave sa štajge, to je viši, erotski nivo. To je nešto iz čega izbija erotski naboj, čije iskre mogu da zapal sve oko sebe. Ta žena je Jelena Trojanska 21. veka. Oko nje se ne vodi jedan, već desetine ratova. Njen miris je otrov, prijatan i opijajuć. Njeni su pokreti magija, oni hipnotišu sve oko sebe. Njen glas je najlepša Panova arija. Ona je sirena i na njenim su obalama čitave horde ostale nasukane. Nabori njene haljine su živo blato koje guta sve te nabeđene LEGO prinčeve. Ona je ta.
Definicija je napisana za **revijalni** deo takmičenja ***"Tvoja definicija zvuči poznato".***
Razlika između "boli me duša" i "boli me kurac".
Sintagma koja opisuje kategoriju visoko obrazovanih, mahom mladih ljudi, koji u svrhu stručnog osposobljavanja stiču praktična znanja radi kasnijeg samostalnog obavljanja poslova za koje su formalno obrazovani.
Malo sutra.
Pripravnik-volonter kao grupacija stvorena zakonskim prazninama i mahinacijama ljudi na pozicijama, u praksi služi za obavljanje širokog dijapazona poslova: od kuvanja i nošenja kafe i bureka, pa do teglenja arhivskih spisa sa šestog sprata u podrum pješke, sa eventualnim čekanjem u redu pošte da se plati račun za telefon šefove ljubavnice. Budući da se radi o kategoriji ljudi kojima je pripravnički rad određen kao volonterski (što obilato zloupotrebljava i privatni i državni sektor), a koji je neophodan uslov za polaganje stručnog ispita nakon određenog vremenskog perioda (poput državnog ili pravosudnog), njihova pozicija se nalazi na tromeđi između profesionalnog čistača govana, lica koje se pokušava stručno usavršiti i pojedinca koji čini ekstremne psihičke napore da se ne oda alkoholu i opijatima usljed poslovnog pritiska.
Od pripravnika volontera se očekuje rad kao da je plaćen po koeficijentu na osnovu kojeg se određuje profesorska plata, iako za svoj krvavi rad ne prima ni dinar. U isto vrijeme se od njega očekuje da obavlja i druge poslove, koji nemaju veze sa njegovim stručnim osposobljavanjem, jer ipak je riječ o mladom čovjeku koji je pun elana, a pri tome nema nikakvog izbora jer su svi dobro svjesni da je volonter jezička konstrukcija korištena kao eufemizam za ''moderan rob''.
Na društvenoj hijerarhijskoj ljestvici nalazi se između smetlara i otčepljivača kanalizacije, a u medicinskim klasifikacijama ga određuju kao najbližeg srodnika morona, jer ko normalan nakon visokog obrazovanja pristaje da ima sve obaveze koje ima radnik, a da pri tome nema nikakve benefite koje isti uživa?! Od okoline ne dobiva pozdrav i ohrabrenje jer je konačno ušao ''u svijet odraslih'' već pokoji podsmjeh i čuvenu rečenicu ''A jel vas baš ništa ne plaćaju tamo?!'' Često je žrtva iživljavanja pretpostavljenih jer zakonski nije nimalo zaštićen, a na pripravnički rad se često prima ''usmeno'' bez ugovora. Žene na ovu kategoriju muškaraca gledaju sa sažaljenjem. Ne sažaljenjem koje imaju prema napuštenom štenetu, već sažaljenjem samih sebe jer se nalaze u prisustvu ovakve kategorije neuspješnih beskičmenjaka čija je vrijednost na seksualnom tržištu nepostojeća.
Pripravnik-volonter je potrošna roba čija upotrebna vrijednost ističe onoga trenutka kada ispuni uslov za polaganje stručnog ispita, jer tada u kolo ulazi neki novi srećnik koji zauzima njegovu poziciju, šireći krug bijede u nedogled, na radost onih koji besplatni rad volonterskih mučenika obilato koriste.
- Đole, jesi ti ono našao posao?
- Ma goni me u kurac. Jesam. Mislim nije posao, pripravnički.
- A čekaj, jel to plaćeno?
- Pa nije ništa, to je pripravnički-volonterski.
- Jel vas baš ništa ne plaćaju tamo?
- Ne.
- U jebote. A ček, jel ti ono voliš automobile?
- Pa volim, jebeš ga...
- A koliko ti je volonterskih plata potrebno da kupiš neku novu Bembaru? Hehe
:vena na čelu kreće da pulsira, stiska šake i zube simultano:
- E slušaj, sa'ću ti se najebem majke pa će vidiš kol'ko plata treba da platiš bolničko, mamu ti u pičku jebem baš!
Odbijenica na pitanje nepoželjne jedinke da se priključi separeu, stolu itd.
- 'Deeeee ste braćo, široko, flajka na stolu večeras! Je l slobodna stolica da vam se priključim?
- Zauzeto, jebiga.
- Pa ko sedi?
- Nemam pojma, zvaćemo nekoga.
Upokojiti, anestezirati, trajno ili privremeno.
- Jesam ti pričao kako sam još 68 - e...
- Brate, uspavljuješ!!!
------------------------------------------------------------------------------------------
- Doktore, oće li to da boli? Možda je bolje da me uspavate?
- Ne brinite, ja kad uđem nećete ni osetiti a i jako sam brz.
- Onda me bolje uspavajte!
Razbušena droplja. Razbušena pa nema više gde.
- Kolegice, celo veče me merka tvoja cimerka. Da ja to privedem na gajbu?
- Begaj bre, ona je treća specijala, tvoj prcoljak nema tu šta da traži...
Masonski simbol koji sugeriše prisustvo velikog majstora u unutrašnjosti objekta u izgradnji ili renovaciji.
Menjaš stare instalacije u kući. Razvlačiš kablove u zidu, stavljaš nove utičnice, prekidače...
Treba ti deset prekidača za svetlo (pretpostavimo toliko, radi lakšeg prikazivanja). Kad ih doneseš iz prodavnice, svi su oni lepi, čisti, ušuškani u one kesice... Svi su isti. Kao jaje jajetu.
Onda dođe vreme da ih postavljaš, da prorade, da počnu da služe onome za šta su namenjeni. E, to je trenutak kada čitava ta priča o jednakosti puca: jedan je za svetlo u predsoblju, drugi za kuhinju, treći za kupatilo... Jedan je stalno u toplom i čistom, ali ga čvrakaju na svakih pet-šest minuta; drugi je na hladnoći, promaji i pod vlagom, a pali se s mene pa na uštap (podrum, šupa); onaj za terasno svetlo još ređe... Itd. Odjednom, ne samo da više nisu isti, nego su im sudbine različite do neprepoznatljivosti.
A od čega zavise te njihove dalje sudbine? Od nečeg banalnog, skoro ponižavajućeg: od toga kojim si ih ti redom uzimao sa gomile. A ti si ih uzimao nasumice, jer je stvarno bilo svejedno, jer su svi stvarno bili isti.
Život.
Kod ljudi je ta različitost još izraženija nego kod ovih čvrakalica iz priče: od samog trenutka kad se dva gameta spoje i nastane čovek, on je jedan, jedinstven i neponovljiv. Ne postoje dva ista, ni u jednom trenutku. Okolnosti mu odrede dalji životni put, neko prođe bolje, neko gore (i, naravno, svima se uvek čini da su drugi bolje prošli od njih) - uglavnom, toliko o svim tim pričama o nekakvoj "jednakosti" između ljudi.
Ravnopravnost? Za nju treba da se borimo, za nju možemo da se borimo i za nju mora da se bori svako ko ima iole mozga, iole obraza i ko iole drži do sebe. Ali, jednakost?! 'Ajte, molim vas, kolika čovek mora da bude budala, pa da se zanosi tim pričama!
Nismo jednaki, nikada nismo ni bili, niti ćemo moći da budemo. E sad, koji nas je to Majstor instalirao i da li nas je zahvatao nasumice, kao ti one prekidače kada si ih ugrađivao, ili je to ipak radio planski i sa nekim smislom - o tome uvek može da se priča.
