Autobiografski pečat koji je nalazio svoja mesta u sveščicama i rokovnicima i koji je podsticao želju za pisanjem, otkrivao talente i predstavljao skriveni kutak emotivnog pubertetlije. Disciplina koja gubi svoje poklonike i koja će u budućnosti gotovo nestati ili zadržati par zaljubljenika koji će beležiti neke nove događaje, a pisaće je oni u kojima je ostalo bar trunke pismenosti.
Dragi dnevniče:
Evo ne napisah ništa već sedam dana, bila mi je tastatura na remontu, srećom pa je danas stigla...Pa prvi dan u školi je bio...kao i svaki drugi prvi dan. Naša gimnazija je tek na 35. spratu, jer su do 30. sprata kineski tržni centri, na 31. je laboratorija za nuklearnu fiziku, kabinet za fizičku hemiju, odsek za vanzemaljska istraživanja i kloniranje ovaca i krokodila. Srećom pa radi lift. Veliki je problem dolaziti u školu u septembru i to u skafanderu. Zdravstvena organizacija je izričito naredila to zbog one havarije u nuklearci u Bugarskoj. Gimnazija ko gimnazija, odeljenje ko odeljenje. Ima nas čak sedamnaest, a od toga su petorica Kineza. Imamo osam devojčica koje su mahom anoreksične i pohađaju školu za manekenstvo. E, da, na putu do škole naleteo sam na grupicu ljudi koji su nosili nekakve transparente Ko je ubio Slavka Ćuruviju, gomila omladine, mahom pijane ko guzice. Meni je delovalo kao da se snima neki dobar film, pa sam vikao sa njima, ko zna možda se pojavim kao statista. Na dedino zgražavanje, Kinezi su konačno brendirali svoj proizvod Šangaj Votku, posle godina natezanja sa Rusima. Ćale je konačno ubedio kevu da počnemo da pijemo pivo, jer je voda opet imala visok nivo žive i olova. Danas su nam opet dolazili oni Rusi, kustosi iz Ermitaža iz Sankt Petersburga i tražili dedinu Ladu Samaru kao muzejski eksponat. Deda je do te mere tvrdoglav, još jedva na noge ustaje, a kamoli da vozi Ladu. Rusi su nam ovoga puta ponudili 125 milijardi dinara i 50 ari na Marsu, ali deda ni da čuje. Povrh svih problema, ćaletu se pokvario onaj Tošibin robot za branje banana i pomorandži u voćnjaku, pa ga je odneo na remont. Mi smo zato morali ručno da oberemo ono što je ostalo banana, dok ne uhvati onaj oblak iz Bugarske i ne potruje i nas i banane. Vesti i politika me stvarno slabo zanimaju, znam samo da je Moldavija konačno pristupila Ruskoj uniji, posle mnogo ubeđivanja i otimanja i od strane Rusa i od strane Evropske unije. Tako je Srbija ostala jedina nesvrstana zemlja na Starom kontinentu. Evo danas je i neki ministar svečano otvorio dva pogona za obradu i reciklažu ljudskog izmeta, tako da će posao dobiti puno mladih inženjera mahom prehrambenih tehnologa. Kinezi su dobili na tenderu prostor Nacionalnog parka Kopaonik za izgradnju fabrika tekstilne industrije (niko se nije ni bunio jer na Kopu već 20-k godina nije nikao bor, a i preti epidemija od najezde mutirnih pacova). U kladionicu sam svratio tek onako, igraju se kvalifikcije za Evropsko prvenstvo u fudbalu. Odigrao sam keca na Kataloniju protiv Južne Osetije i Baskija – Vatikan od dva do tri. Što se sporta tiče, Četiri skakaonice biće održani na Andima, Himalajima, Kavkazu i Fudžijami, jer u Bavarskoj, Austriji i Nemačkoj, po rečima meteorologa, neće biti snega ni za jednog sneška a kamoli za ski skokove. Vimbldon je opet otkazan jer ponovo nije nikla trava, a glavni direktor turnira je podneo neopozivu ostavku. Ako se nešto nesvakidašnje desi, svakako ću apdejtovati svoj dnevnik, ali stvarno mislim da nema potrebe da maltretiram tačskrin baš svakog dana. Ajd zdravo! P.S. E da, juče smo se ćale i ja odvalili od etil alkohola, komšija Žile je dobio blizance pa smo mu u tu čast cepali skafander. Hehehe..nismo rekli kevi.
Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.
Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.
Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.
Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.
Blago našminkana, odmorna klinka se kao budi u krevetu. Na zidu je par postera, Džastin Biber naravno, tu je neki maneken koji je dig’o jednu ruku, stavio je onako iza glave na teme i flešuje nadrkano svojim obrijanim pazuhom. Tu je i Nole na zidu. Urla. Opet je jeb’o Nadala.
Na stolu je lap top, fejzbuk upaljen naravno. Počinje pesma „Mladiću moj“, ali neka malo izmenjena verzija. Ona ustaje, pogleda u ekran i vidi da ima poruku od Džastinbiberolikog klinca sa slikom na kojoj namiguje. „Leti, leti leti SMOKI“. Fora slogana je kao u tome što je leto, pa kao leti i to. Pravi začuđenu facu i u tom trenutku soba se malo zamrači. Dotrčava do prozora i vidi nešto ogromno kako leti. Hvata neki tač-skrin telefon i izleće napolje gde je onaj klinac sa fejza već čeka, znajući da će da izađe i kreću da trče za neidentifikovanim letećim objektom. Pored njih proleću dva mnogo kul klinca na skejtovima, duge kose, uredno sređene kod Mikija Panjkovića i rade neke forice koje u Americi rade već u predškolskom. Trče dalje, kada se pojavljuje mali crnja, al’ ne neki onaj normalni niger crnja, već neka kokos verzija, skoro beo, vilenjačkog izgleda, obučen šljampavo. Pozdravljaju se sa njim, onako crnački sa nekim kao pokretima glupim i tu dotrčava još jedna drugarica ista kao i ova s početka, al’ ima kosu druge boje. Kreću svi zajedno da trče.
Sada tu trči pedeset nekih takvih klinaca. Prate senku i gledaju gore. Neki klnci voze rolere, jedan je na trotinetu, a tu je i onaj emo-gej klinac, slika ih sa tabletom, proleće neki klinac na skuteru, ima šal koji se viori i vozi neku klinku istu k’o one dve samo ima majicu druge neke boje. Proleću pored babe i dede koji sede na klupi i rasteruju im golubove koje su ’ranili i onda ih oni gledaju nekim prvo blago prekornim pogledom, pa se ipak nasmeju. Na mlađima svet ostaje.
Odjednom leteći objekat staje. Kamera se lagano podiže i tu shvatamo da to leti ogromna kesa smokija. Čuje se karakteristični zvuk otvaranja kesice, smoki počinje da leti na sve strane. Niotkuda se pojavljuje neki DJ koji je izgleda na leđima vukao svu tu opremu, svi počinju da igraju uz neki dens-haus u pokušaju izmešan sa „Mladiću moj“ (nije pesma o Ratku Mladiću prim.aut.), glavni akteri đuskaju do jaja, posebno crnja. Čak i baba i deda kojima su rasterali golubove igraju u stilu šezdesetih. Čuje se hrskanje smokija.
Rođenje-1 godina: Baciš prvi pogled na novi svet oko sebe i zaplačeš se; bacaš iz usta sve što nije sisa; bacaš u pelenu sve što ti se nađe u stomaku.
1-3 godine: Bacaš prvi korak; bacaš sve što ti naiđe pod ruku; baciš pelenu; baciš sisu.
3-7 godina: Baciš flašicu; prestaneš da bacaš sve što ti naiđe pod ruku, a počneš da bacaš samo bitne stvari (peglu kroz prozor, lampu sa stola, ključeve od auta u WC šolju); bacaš loptu; baciš lizalicu na pod plavom čuperku u vrtiću.
7-14 godina: I dalje bacaš loptu; baciš pod krevet knjige posle završenog razreda; bacaš prvi šmek plavom čuperku iz vrtića, sada iz istog odeljenja; bacaš loptu; bacaš loptu; bacaš loptu; bacaš ga u WC šolju.
14-18 godina: Izjavljuješ ljubav crnom čuperku (ista, samo se ofarbala da bi bila kul) i bacaš porno časopise pod krevet gde su knjige, ovaj put trajno; bacaš čuperak na krevet; bacaš prvi kondom u WC šolju.
18-25 godina: Bacaš mnogo kondoma u WC šolju. Poslednji koji si bacio bio je onaj koji je pukao; crni čuperak baca bidermajer.
25-65 godina: Da bi nahranio onog akrobatu što je pobegao iz poslednjeg kondoma pre nego što si ga bacio, bacaš sve za šta se plaća – smeće, džakove, zemlju lopatom; sve ređe bacaš plavi čuperak (prestala da se farba) na krevet i najzad prestaneš; bacaš račune i priznanice za plaćenu struju.
65 godina: Bacaš lopatu; bacaš prvi ček od penzije.
65-80 godina: Bacaš mnogo čekova od penzije; ponovo uzimaš lopatu i bacaš njome zemlju u grob sedog čuperka (priroda je ofarbala).
Dobrovoljno pristajanje na gašenje razuma, iz samilosti prema samom sebi, da bi se postigao lakši i bezbolniji život. Ne sprovodi se ni jednostavno ni brzo kao ona fizička, ali evo nekoliko putokaza: slušanje odgovarajuće (neka svako ubaci žanr po svom nahođenju) muzike u cilju srozavanja i aj kjua i svih moralnih standarda, druženje u kognitivnom plićaku sa dvodimenzionalnim ljudima, gudranje, osvejednavljanje, parazitiranje na roditeljskoj/prijateljskoj/društvenoj grbači i na tuđim parolama, apgrejdovanje ignorancije u ignorizaciju, zatvaranje očiju, ušiju i usta pred svim onim stvarima koje nekako ne štimaju ali neka ih neko drugi uštimava, kasapljenje emocionalnih i socijalnih obzira, sve do potpunog obogaljenja sposobnosti za promišljanje o bilo čemu.
Savremeno opravdavanje roditelja za svaki zijan koji njihovi mladunci-tinejdžeri naprave, prevashodno u školi. Tako za svaku iole ozbiljnu štetu koju načini, delikvent biva prosleđen psihologu i pedagogu, kojima se ispoveda kako je imao teško detinjstvo, kako je neshvaćen, šta sve već ne, te neretko ne dobije čak ni ukor.
Kraj 1960ih Razredni: Drugarice Kovačević, ponašanje Vašeg sina je prevazišlo zaista sve skrupule. Prvo je zaključao školsku čistačicu u ostavi, a potom je šapnuo drugu da misli da je drug komesar obična, ne smem ni da izgovorim to, komunjara. Nažalost, mi više nemamo drugog izbora nego da Vas zamolimo da ga premestite u neku drugu gimnaziju. Majka: Oh, pa znate, ja sam čitala neku leteraturu, znate, problem je u tome što je on u pubertetu... Razredni: On je u... aaa, ne, pogrešno ste razumeli, nije on u getu, to se zove "električarski orkestar" (napomena: tako je tadašnja "Politika" nazivala prve rok-bendove), to je nešto strašno kao oni "Pitlsi". U svakom slučaju, bolje da ga Vi premestite u drugu gimnaziju, nego da ga nastavničko veće izbaci...
Danas Razredni: Znači, gospodžo Ilić, Vaš mali je uhvaćen kako puši vutru...`oću reći marihuanu u WC-u. Posle toga se potukao sa domarom, a na kraju podmetnuo požar u svlačionici pre fizičkog. Nije bilo druge, nego da sazovem nastavničko veće... Majka: Ali, znate li Vi da je on još u pubertetu, nerazumni čoveče? Razredni: A tako... E, to moram da vidim sa psihologom i pedagogom... Pola sata kasnije Psiholog: Hajde, Pero, sine, reci ti meni, da li si nekada imao problema u detinjstvu? Pera: Pa, evo, jednom me je ćale istukao kad sam loptom razbio prozor! Psiholog: Istukao!? Na kraju dvadesetog i početku dvadeset prvog veka! Ja sam šokirana! Nasilje u porodici! Pa nije ni čudo što se to događa... Ne brini, Pero sine, nisi ti kriv za ovo što je bilo, to prosto akumulira do puberteta. Zvaću ja tvog oca da malo popričamo... Hajde, idi kući, odmori se, sigurno si umoran...
Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu. Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.
Uzvik očajnika koji se nalazi negde gde ne želi biti i radije bi pojeo dva kilograma pesnica nego da nastavi da obituje u tom prostoru i vremenu, pa je odlučio da se krajnje maštovito samoubije tako što će biti iskulturiran do smrti.
Radi primera, pisaću kao da se obraćam čitaocu
Otišao si na svadbu rođaka Stipe. Nije tvoj rođak, nego je od one tvoje kalabeštije Šokačke. Nikada ga nisi voleo, nervirao te je, ali ako ne odeš, ova tvoja Šokica ti ič neće dati večeras, a tebi je baš priteralo. Dobro, možda neće biti toliko loše..neće kurac, znaš kakvi su, sve što oni vole, ti mrziš, počevši od onih malih kolačića do opsesije Zvonkom Bobanom, al' ajde, sedneš u svoj Pežo pa u Lijepu njihovu. Sve je okej, ravno, jebeš ga, takvo li je. Niđe planine, sve neke šahovske table naokolo, a šahista ni za rč! Nikada ti to nije bilo jasno, ali dobro, takav je narod tamo, kanda.
Dolaziš u Zagreb. Mali grad, svi se znaju. Dolaziš kod rođe Stipeta i trudiš se kao lud da ne pričaš stereotipno, sve vreme se cepajući unutra dok slušaš kajkavštinu. "Kao da sam u "Kursadžijama", misliš se, samo čekaš da iskoči Albanac da- i eto ga. Prijatelj porodice, Tahir Fljamuri, čestiti preduzetnik iz Zadra, došao malo kod prijatelja u Zagreb, na svadbu i doveo užu familiju, koji su sasvim kulturno zauzeli svoja mesta u ona četiri reda. Naravno, Tahir je ljuta katoličina i svinjetinu tamani, samo ponekad pravi pauze od mesec dana. Kanda mu rekao lekar. Jes', naravno.
Počinju da donose 'ranu. "Uh, dobro je, barem će se najedem!", ti misliš, al' 'oćeš, prc baparac! Sve neki plodovi mora, neki zeleniš, neke sardine. "To je sve iz našeg lipog Jandrana!", povika Stipe, očigledno podjebavajući tebe. Dobro, boli te penis, ti ćeš opštiti večeras, a on mora da trpi onu njegovu što se posledni put dala kad su Švabe posetile Zagreb '41. Muljaš tu njihovu zeljaniju i nji'ove ribe, jebale ih ribe, gde je slanina?
Preživiš nekako i to, kad onda krene muzika, pardon, glazba. Glazba je krajnje kulturna. Sve neke tambure. "Gde tambure, jebale ih tambure!", misliš se. Ceo život slušaš tambure u Sremu, sada bi i ovi da te jebu u zdrav mozak. Misli na nagradu. Uzeće se ova njegova mala, pa onda kući. Mala ne liči ni na šta, debela, blago ružnjikava, ali, kako si čuo, barem pravi dobra pečenja, pojaviše prasećinu. Mladoženja Omer, ubogi Bošnjak iz Zenice, koji je našao pravu ljubav kada je pre 3.5 meseci išao u Zagreb da radi na građevini potpuno legalno. Ljubav je čudna stvar, pa da mu jebeš mater.
Onda mladin otac krene da raspreda o svojoj porodici, onda mladoženjin otac, Muftazir, krene o svojoj, pa neka bošnjačko-hrvatska bratstva, pa srpska agresija, pa kurci, pa palci. Ti jedeš onu slaninu što si poneo, majke im ga, ima barem da jedeš neku 'ranu na ovoj svadbi, pa dabogda crkli svi odreda! Ne zato što si nacionalistički šovinista patriotskih naklonosti, nego zato što si gladan, a ovi kao da su kuvar uzeli od Diogena!
To traje. Traje celu noć. Dobro, ne celu noć, ali tebi se čini da je cela noć! Mrzi te više da živiš. Šta više, odlučio si da više ne živiš. Jeste ova tvoja dobra riba, ali ništa nije vredno ovoga. Ustaješ, nameštaš šajkaču, i gromoglasno vikneš:" Glazba, nekaj od Radiše Uroševića!"
Sledeće čega se sećaš je kako bivaš iskulturiran toliko da sledećih tisuću godina nećeš moći da neovisno jedeš, ali boli te uvo. Tačnije, ne samo uvo, ali opet...
Telefonski poziv iz diaspore, upućen režiji RTSove emisije "Jedna pesma, jedna želja" ili drugih emisija zabavnog karaktera. Maraton prisećanja na Savu i Dunav, recitovanja Jakšićeve "Otadžbine", žalopojki jer unuci ne govore srpski jezik, i izricanja glorifikovanih govora, kakve ni predsednik Stranke srpskog jedinstva ne bi uspeo da sastavi dve nedelje pred parlamentarne izbore. Ovim navodnim izlivima najdubljih osećanja, Stanko iz Brisbejna/Rada iz Ajove, daju nam do znanja koliko je u stvari njima život sranje, a nama do jaja. Prilikom ovakvih situacija, voditelj emisije slaže nasmejanu facu, dok u sebi žali što se nije zaposlio na MTV Adria gde ovakve stvari ne bi morao da sluša, likovi kojima je plaćeno trista kinti da bleje na snimanju tada prevrću očima, kamerman baca peglu od prevelike doze patetike, a tonac doživljava transfer blama, zbog čega pokušava da sabotira prijem sa telefonske mreže, uprkos pretnjama iz režije.
Ako je ovde toliko dobro kao što kažu, zašto su koji kurac odlazili?
