Nova muzička senzacija među domaćim hipsterima - taman dovoljno francuska da zvuči egzotično i originalno njihovim anglofono-uslovljenim ušima, taman dovoljno muzički bezmuda i poetski predvidljivo "šalalatralala, individua sam ja" da se proširi ovdašnjom sparušenom duhovnom pustoši kao požar kroz avgustovski malinjak.
Tekst: ZAZ - Je veux
"Šanelov nakit, ne želim ga! "
Znači Šanel može za dž da iskoristi tvoju pesmu koja kao prvu reč ima njihov jebeni brend u svojoj novoj reklamnoj kampanji u kojoj se Zuji Dešanel i Monika Beluči probijaju na aligatorima kroz močvare Floride u potrazi za izgubljenim blagom Vojvode od Orleana? Biće to tako post-moderno auto-ironijski za sve umešane!
"Ako mi date limuzinu, šta da radim sa njom?"
Ništa, jer verovatno ne umeš ni da voziš, vožnja je buržujski recidiv i ne-eko svesna, ti svuda ideš peške ili eventualno na biciklu za dvoje, ti anti-avataru Ronalda Mekdonalda, ti procvali runolistu sred betonske džungle.
"Ako mi ponudite osoblje, šta da radim sa njima?"
Pa otpusti ih, da slobodno lutaju ulicama - verovatno u potrazi za poslom kao sudopera kod "Pti Bertrana" na ćošku, jer ne umeju ništa da rade nego da nekom budu osoblje.
"Ako mi ponudite Ajfelovu kulu, šta da radim sa njom?"
Znaš šta možeš da radiš s njom? Pokloni je narodu. Nek je nosi kućama.
"Ja želim ljubav, radost, dobru volju!"
Ali, ako hoćeš da ti ih mi damo, Zaz, moraš da nam kažeš i šta ćeš s njima da radiš! Hoćeš li da ih koristiš odgovorno, za dobro svih ili planiraš da ih upijaš kao energiju za okultni ritual kojim ćeš da se vozneseš u nadmajku svih majki, u jebanje keve otelotvoreno po sebi, u superiorno biće koje je konačno prevazišlo frazetine?
"Vaš novac me neće učiniti srećnom"
-ding- upad 2 evra u otvorenu olinjalu kutiju za gitaru - "Haha, pati, Zaz, PATI!"
"Želim da umrem sa rukom na srcu"
To kao znači "znam da sam ceo život bila iskrena prema sebi", što u stvari znači "ceo život me toliko boleo kurac da sam radila šta sam htela". Ovo nije loše samo po sebi.
Za finale, nepatvoreni vapaj duše, iskonski vrisak pomirenja, borbeni poklič slavuja, suptilnost u ravni propagandnih postera iz pedesetih, mislim, metafora je tako prevaziđena od kada su svi pesnici počeli da je koriste, vreme je za direktnu poruku, ono u glavu, kapiraš, da paralizujemo sistem i da nas boli kurac!
"Dobrodošli u moju stvarnost."
Izvinite, pogrešio sam vrata. U stvari, mislim da sam promašio celu jebenu stvarnost.
Popularni naziv za pojačalo izašlo iz vrednih ruku socijalističkog čoveka iz fabrike Rudi Čajavec u Banjaluci. Ako ste nekada probali Nektar pivo; e čajo vam je nektar pivo sa DIN ulazima. Da li zbog činjenice što su inžinjeri koji su stvarali u fabrici bili školovani na vojnom fakultetu u Zagrebu ili zbog dovostruke prirode fabrike, koja je proizvodila i jurišnu vojnu tehniku, čaja, a i drugi proizvodi iz iste fabrike izledaju kao i svaki ručni bacač granata svoje-ručne izrade. Jasno napisani natpisi na međunarodnom srpskom jeziku, jako podsećaju na natpis "Pažnja neprijatelj prisluškuje". Da ofarbate čaju u maslinasto zeleno i natpise ispišete na Ruskom, savršeno bi lego u radarsko vozilo. Bogatstvo dizajnerske pronicljivosti se ugleda u tome da je svako dugme poprilično udaljeno, pa vam se ne može desiti recimo da rukujući pojačalom ubacite granatu u cev, dok podešavate nišan. Pošto domaćinski rasoloženi Banjalučani nisu štedeli materijal na oklopu (nije bio plastičan, ko je reko plastika), koji sa svojim jednostavnim oblicima izleda kao da ga je neko sekao ručnom testerom u stegi i popravljao rez turpijom (masiv sine), ze krivio i završavao za 20 minuta (što nije daleko od istine, jer se postupak može ponoviti, ako se izgubi neki deo oklopa, koji se tokom upotrebe dosta često skida, radi popravke i selidbe glodara i zglavkara) ova pojačala postižu zavidnu težinu. To je odgovor na pitalje kako, su neki od asova domaćeg roka uspeli da povrede lunbalne pršljenove baveći se muzikom, jer u to vreme nije bilo tehničara koji utovaraju opremu. Do sada mora da ste pomislili da su ove sprave bile jeftina Kineska roba koja se baci posle jedne upotrebe. E pa taj grubi izled imao je i svoje prednosti u vidu dugovečnosti. Potenciometri i prekidači osim što se nisu uklapali u poimanje muzičke sprave, mogli su se identični naći na raznim kotlovima, teškim industriskim mašinama i dotrajaloj vojnoj opremi. Na štampanoj ploči koja je bila dovoljno debela, da može da služi kao pontonski most i zamenjuje dve vreće peska složene ispred podrumskog prozora, svi elementi su bili dovoljno udaljeni da je mogao limar sa let lampom da ih skida i menja (a i menjao ih je). To je značilo da sitnije kvarove, možete da otklonite sami pored puta, a za krupnije možete da svratite do bilo koje karaule, da to dežurni vezista generalno pregleda, dok se muzičari okrepe uz vojnički pasulj, vojničko kupus i hleb star 4 dana. I ako vam recimo filips ispiše na štampanoj ploči podatke o elementu koji je zavaren, to ne pomaže popravci. To je zato što otpornik koji je tu zalemljen ima takvu toleranciju, da za rezervni moraš čekati da padne nasin satelit, da uzmeš rezervni. Dok otpornici na čaji sem što nisu nosili oznaku za toleranciju, mogli su biti zamenjeni žicom od grejača iz fena. Jasno je da zvuk gitare iz ovakvog pojačala drugačije zvuči, pri različitoj glasnoći, ali to možete da primetite, isključivo ako imate sluha, a to i nije bilo presudno za muzičare tog vremena, jer za položaj visokog oficire JNA nije bio uslov da ti dete ima sluha. U ta vremena bio je čest slučaj da brat ubije brata ili otac sina, samo zato što je spustio pivo pored miksete, iza čaje se dalo sakriti, kada obično zađanje flašama u zadruzi zameni kuća letećih stolica, pritajene pepenjare i skrivene potkovice. Za razliku od video rekordera ili DVD plejera, zaista možete kupiti čaju koji je pao sa kamiona bukvalno i koji i dalje radi. Posle povlačenja Ante Markovića iz politike, čajo je ostao bio jedan od retkih uređaja koje je, danas već izumrli TV mehaničar mogao da ti opravi i vrati za jedan dan. U to vreme je postojala legenda da je jedan TV mehaničar otvori jednog čaju i pronašao paklicu Sarajevske drine, koju je neko krio od roditelja (u to vreme nije bilo cigara, švercovan duvan se kupovao za devize, a pušio se i vek). Kaže: rasušio se jako duvan, ali ne da je plahno pluća. Posle toga se za svaki slučaj otvarao svaki čajo koji ti dođe na lager i opet je dosta tih pojačalo preživelo, da mogu da se nađu u novinama.
Rudi Čajavec uživo je bio ustaški pilot zaluđen revolucijom i željan promene u životu. Da li zbog toga što je bio zaljubljen u Franju Kluza ili što je bio ženjan partizanskog marširanja u čarapama i palente od bukove kore, Rudi je odlučio da neće da postane pilotski as WII tukući gologuzu, Rusku sirotinju sa bezbedne visine po Staljingradu i da ga ne zanimaju 24 (slovom dvedeset i četiri) latino device u Argentini i Paragvaju te je odlučio da pod okrivljem noći (bestijalne sile, pomračenog uma) digne ustašama jedan savremeni dvokrilac kojeg je čuvali zli, ustaški paukovi (aludiram na paučinu na zastarelom avionu) i pokloni ga Titu. Sa sobom je poveo mršavog tehničara u slučaju da se Franjo Kluz predomisli. Poveo bi on i više mršavih tehničara, ali je avion bio samo dvosed. I ako je osnovao partizansku avijaciju, Rudi nije dočekao svoju boračku pemziju. Ubrzo mu je skinut sa plavog Srpskog nema, a on sam našavši u prilici da lično isproba veštu obradu mesa kojom su vladali seljaci tog vremena, nije hteo da čeka Banjalučke četnike (da malo pomenem i svoju rodbinu), nego je sam progutao metak. Prilikom posleratne dodele naziva fabrika bolje je prošao od Franje Kluza čije je ime postalo sinonim za oblačenje ( citat, haiku B.Đ. "Odevajte se kod Kluza da vam ne nazebe gooza.").
Ajnštajnova teorija po kojoj, ako uzmete dva identična blizanca i jednog pošaljete u svemir da putuje brzinom svetlosti a drugi ostane na Zemlji, ni jedan ni drugi neće razumeti Opštu teoriju relativiteta.
Jedinstvena vrsta čoveka koja na saobraćajnom lancu ishrane leži negde između nervoznog taksiste i tru kamiondžije. Nedovoljno zajeban da nekome olupa glavu pajserom, ali previše nadrkan da bilo kome oprosti skretanje bez signalizacije. Lik koji je pedagošku struku kalio na borbama petlova u Kneževcu i čiji je prag tolerancije tanak koliko i gume na njegovom Jugu. Posao mu se pretvorio u hobi, a hobi u posao.
- Ajde druga, eto ti ga ležeći. Gas, gas, teraj u treću. Koči! - Št...? - Uspori, jebo te otac ludi, gledaj je! Jaooo, kako se utegla, još u narandžastom. Rastrgo bi je, sunce joj jebem. Obožavam narandžasto, još kad su tako mlade, majku mu... Jel se kurvaš ti? - Molim? - Razumem te ja, pošten si ti čovek, šta će ti kurva. Ajde treća. Znaš Arsu iz Petnestice? - Zn... - Ja i on se stalno kurvamo, zato smo tako i dobri ortaci. Migavac, levo. Kakvu sam malu navato preksinoć, odro sam je od kurca. - Da nastavljam pravo? - Pešaci su govna, najgora sorta ljudi na planeti, zapamti moje reči... A? Da. Sve pizda do pizde. Stani ovde, moram tiket da uplatim. - Šta igrate, utorak je? - Šveska druga, mali, sve zicer do zicera.
Davno zaboravljen grafit, iz devedesetih, kada je narod bio koliko-toliko svestan, da u Srbiji nema poštenih političara, i da je potrebna kuka i motika, da bi se nekima pomoglo da ustanu iz fotelje, jerbo su za istu zalepljeni Loctite Super Bondom. Kuka i motika su radile pre desetak godina... još malo, pa će opet.
...Dragi naši političari, voleli bismo, da ste političari nekih naših neprijatelja, a ne naši, jer ko je vas poznavao i živeo pod vašom vlašću, ni pakao mu neće teško pasti...
Uža specijalnost Vlade Georgijeva. Nešto bez čega ne bi znao da otpeva ionako besmislenu pesmu.
Hej ti, reci ko smo mi, kad ja nisam on, a ona nisi ti, ja ću sa njom, jer ti mnogo lažeš a ti ćeš zbog blama ostati sama čudna jedna ženo bez himena...
