Tradicionalni način lečenja povišene temperature. Bolesnik kokne par Andola i legne u krevet dok ga ukućani zatrpaju svim prekrivačima koje imaju u kući, uključujući i otirač za noge ispred ulaznih vrata. Na vrh jorgan planine poželjno je da sedne baba koja će štrikajući vunene čarape da se priseća rodnih brda i starog zavičaja. Dok kuvanom pacijentu vire zakrvavljene oči, temperatura će spasti već posle devete litre prolivenog znoja.

Реченица којом се углавном објашњава лош квалитет појединих цигара.

Uvodno pitanje kojim počinje većina TOP-ŠOP emisija nakon kojeg sledi navođenje neke totalno kretenske situacije koja se verovatno nikom normalnom na svetu nije dogodila (ovde ne računam domaćina emisije, selebriti gosta i publiku). Na vašu sreću grupa naučnika sa univerziteta iz nekeTamoAmeričkeJebovije skarabudžila je nekaku skalameriju koja kao efikasno rešava problem naveden u uvodnom delu. Zatim na scenu stupaju voditelj i selebriti gost demonstrirajući svrsishodnost ove mašinerije (čitaj: pokušavaju da nateraju govno da radi). Ni to nije sve, nazovete li u narednih nekoliko minuta na poklon ćete dobiti još hrpu kojekakvog đubreta, bofla i šta ti ja znam čega još.

Najčešći preduslov za uspjeh u životu.

Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.

Radnja kojoj pribegavaju latentni nimfomanijaci, jer je hotovanje na maternjem nam jeziku vulgarno i blasfemično, dok se na engleskom to čini uvijeno i sasvim normalno.

Odnosi se na čoveka koji je do skora bio svestan svojih moći, znanja i sposobnosti, a onda je počeo da upoznaje muke i čari alternativne scene Srbije.
Glavna karakteristika ovog lika je to da se u alternativnoj sceni snalazi kao Aleksandar Šapić u kujni, ali da se većma trudi da opravda svoj nadripoložaj.
To radi na više načina (zajedničko za te načine je to da ih u Srbiji smatraju nepotrebnim delatnostima, čudnim delatnostima, pederskim delatnostima ili kako već):

Prvi potez je kupovina prvih svezaka klasične poezije (Filip Višnjić, Bajron, Vuco). Onda mladi upornjak shvata da jedan Bajron nije dovoljan, pa krene sa izučavanjem moderne poezije (Miljković, 2pac, Šobić, Gustavo Poet). Sledeća stavka je normalno, antimejnstrim moderna poezija koja je nepoznata čak i Jovanu Ćirilovu (Kako bi te jebo draga, u kolima mojim straga, život daću za tvoje kose, a za leđa senokose). Ovaj proces može da traje između mesec dana i pola godine.

Drugi potez paralelan sa prvim je nekarakteristično, antizilj oblačenje, tipa matriks kaputi koji su priznajem femšn, ali u kombinaciji sa subjektom koji ih nosi (do pre dva dana furao dres od Beletija u kombinaciji sa Kappa trešom) i sabranim delima Mire Alečković su sasvim preterano wtf.

Sad, da li je toj individui uspelo ili ne, nije bitno. Ipak u srcu gledaoca te pojave ostaje žal za vremenom kad je taj isti kukao za nekom Slađom i pustao "Ko je onaj mladić" od Tarmija kad god je cepao drva s društvom.

Sendvič koji se dobije posle dobrovoljnog davanja krvi.

centar tradicionalnog srpskog rokenrola