Neprevaziđeno nenadjebiv poklopac za ljude koji se lakoverno usude da vam upadnu u reč.
Rečnik / autori
AR
arvydas
na Vukajliji od septembar 2011.viđen 27. apr 2026.
4 definicije0 odabranih47 poena
Zemlja u kojoj dojče vele.
Šesnaesta generacija alkoholičara.
Ma lagaaaano. Ništa nervoza, sve je pod kontrolom - ubo si siguricu, plaža, čke, suncobrančići i ti kurci, oranđina oranžbad, litar vina mia bela ćićolina. Samo opušteno, stvar je prosta k'o pasulj - zavali se k'o car u debeli hlad i pusti boraniju da se grize, ti si ionako prerastao dečije igre.
Pika se revijala, izlaziš jedan na jedan, gospod bog tvoj je igrač viška.
- Uh, uh, jebeno je ovo, u dobroj su formi, jesi siguran?
- Čuj ti njega... Zicer je to, malaga brat moj, nema da brineš, ima da uleti k'o Roj Kin u tetive.
- A šta znam... Ako ne prođe ovo ode meni kasko, žena me deportivo la korunja iz kuće, posle treba da valjadolid po sokacima za leba... Nema šanse da zajebe?
- Maaajorka bre sine, nema da omane, sto posto ulazi. Provereno.
Promeniti evre u menjačnici.
- Aj samo stani kod ovog znaka da spalim Jevreje, minut jedan.
- Šta da uradiš?!
Bilo koja sitnija novčanica. Manja od crvene.
- Kevo, daj neki dinar.
- Evo ti 200 dinara, dosta ti je.
- U bre kevo, pa to je uvreda za novčanik.
- Za koji bre novčanik, majke ti, pa i nemaš ga.
- Pa normalno da ga nemam. Celog života me učiš da budem dobar i nikog ne vređam!
Rezultat rada drvoseče u obračunskom periodu.
Repetito est mater studiorum što bi rekli pogani Latini. Nema dobra dok ne zagrzieš muški i ne puštaš dok rezultat ne dođe. U programu života nebrojeno puta ulaziš i izlaziš dok ne krene. Jednostavno , bilo šta da radiš moraš skupiti određeno iskustvo da bi prešao neki nivo. Na kraju, eno ti Neše Sline, šta uradi od života, a da ti ne možeš. Nisi pokušao druže.
Odustajanje kao neprijatelj ljudskog roda mora biti izbačeno iz upotrebe od strane junačke maksime „ ne jebe lijep nego uporan“. Pa čak i kad ne uspiješ nakon milion pokušaja , sudbina će naći način da ti nagradi trud na nekom drugom mjestu.
Izlazim nasmijan iz „Bonela“ i kroz zadovoljan osmjeh pjevušim „Saki Saki Sale kupi mi sandale“ dok gledam novu akviziciju na mojim stopalima kako mi namiguju Bemine cipele od 64 konvertibilne marke i u tom trenutku presječe me ljupka faca žene koja mi je strah od odbijanja dovela u stanje gej aktiviste na saboru Krajiške pjesme u Drvaru, praviću se da je ne vidim ipak sam joj bio nebitan poput Brakusove emisije, nece skontati ...
-Ljubo, Ljubo! Zar me ne prepoznaješ, stani ej, to sam ja, Milijana!
-Mrš! Odabi oda me.
-'Aj bolan Ljubo, nemoj biti na kraj srca, nije sve tako crno.
-Kojeg srca, aždajo, srce si mi pojela uz kavu umjesto ratluka. I nije sve crno, naravno da nije, vidiš da se na meni vijori plava košulja k'o dres Lacija na Fernandu Koutu. Postao sam upravnik pošte i sad me zovu Ljupče, od milošte. Aaaa nije Ljubo više na šalteru...
-Svaka čast, drago mi je zbog tebe baš.
-Ne seri nije ti drago, boli te pička za mnom. Znaš da sam zbog tebe pokušao izvršiti samoubistvo pečatom, svu sam glavu izraubov'o, i sad imam ožiljke po glavi piše 70267 ZADNJA POŠTA BARAĆI. Jedva sam preživio kad si se poigrala sa mnom, pjesmu sam ti napis'o bio. Kravo jedna.
-Nemoj me vrijeđati, nisam to zaslužila, i kakvu pjesmu nedilje ti?
-Finu, u tri strofe, sve se rimuje, i sad je držim u fioci kad god mi je teško pročitam da vidim da može gore uvijek.
-Pa dobro, vidim preživio si, hehe.
-Jesam, i to Mileva mi donoslila krompirušu, na kockice krompir rezan, u med se stvara.
-A ko je Mileva, eto vidiš da si se snašao, nadam se da je bolja od mene, da te utješila.
-Nebitno ko je, bolje od tebe poljevalo za pitu pravi, a u svemu ste iste, i ona me sjebala načisto, postao sam alkoholičar, nisam za gaće na guzici imao koliko me sjebala. Pitu nisam mogao prežaliti.
-Ajooj pa nije valjda, a nisi ti alkoholičar ti si boem, to je nešto drugo.
-Srećo, boem se ne upišava u gaće koje nema, bio sam na dnu.
-Pa dobro, izvukao si se, oprem dobro.
-Jesam, našao sam Miru, mala k'o violina, ekonomiju završava, radi tu u kafani kod Brzog, neće bude roditeljima na teretu. Skačem na nju ko Adam Mališ, u dvije serije po 45 minuta, nekad i u sudijsku nadoknadu uđem. Šta je, ne vjeruješ? Skačem skačem. A ti kako si?
- A tebe kao interesuje?
-Tako sam odgojen , da brinem za druge.
- Pa dobro ni meni ne cvjetaju ruže, znaš bila sam...
- Zapravo ne interesuje me, ali nastavi pokušavati, ko se dimom ne nadimi ni vatrom se ne ogrije, aj dug ti uz put...
Termin potekao od visprenosti našeg seljaka ogledanoj u još jednoj praktičnoj izreci „nema gazde bez duboke brazde“. Ključ uspjeha za prosječnog čovjeka leži u zen posvećenosti, upornosti Đenara Gatuza dok juri cjevanicu protivničke „desetke“, posjedovanju pancira za metke surove okoline, spremnosti na maratonsku trku. Ponekad, poslije sedme pive, u izmaglici vidim brkatog profesora književnosti koji govori : „Da bi stigao do vrha, moraš kopati do dna“. I tako je to u književnosti, uzgoju tovne piladi, fudbalu, iskanju pičke, dobijanju građevinske dozvole, ma, u svemu. Osim u javnim preduzećima, tamo te boli kurac.
Ko to na vrijeme skonta i spusti plugove pa zaore, iz duboka, muški, možda nešto i bude od njega.
Poratne su godine, kuća zakrpljena taman toliko da nam divljač ne ulazi nepozvana, i već se gleda na neizvjesnu sutrašnjicu dok u zagrijanoj sobici sa tranzistora Zoka Kulina troši svoje glasne žice pjevajući o strasnoj ljubavi sa Garom...
-Djeco, uspjeli smo da se nekako pokrijemo, sad je vrijeme da živimo k'o ljudi, i da zadovoljimo osnovnu potrebu, a to je da nabavimo televizor... Dogovorio sam sa bratom iz Srbije da pošalje, kakav takav, samo da može heklanje na njega , o daljinskom ne sanjajte. Stiže sutra autobusom, preko mog čovjeka od povjerenja. Iako ja mislim da nije vrijedno gledanja poslije Riste Đoge. Snađite se za antenu.
Danima sam njuškao sa bratom po smetljištima, minskim poljima... Dok nam ključ 13 nije našao antenu u drugom naselju, televizor je stajao kao osuđenik, a onda...
Ja i brat smo bili zaduženi za okretanje, što je pored živog dida i ćaće sa posljedicama ranjavanja bila itekakva počast.
-Momci idite na balkon, i nosajte, a mi ćemo vikati...
Nosali mi k'o litiju, tamo amo , kad...
-OPOPOPOPOPOP, USPORI USPORI, K'O DA MALO IMA, VRATI POLAKO, POLAAAAAAKO, POLAKJEBOTBOGMAJKU!
Paf, nestade struje, i vanjskog svijetla, otrese brat sa balkona, jeknu k'o ovca...
A JEBEM TI SUNCE I RESTRIKCIJE I STRUJU I TESLU U TRI PIČKE MATERINE PA ŠTA JE OVO DA SE DVA SATA NE MOGU SASTAVITI NORMALNO, JE L' DOBRO MALI?
-Jeste, samo ruku slomio, i ugruvao se.
-Dobro , vodi ga Čedi Kostolomcu nek namješta, a ti se vrati da namještaš kad dođe struja.
Došla struja, antenu smo postavili na šipku od tri metra, opet ja na balkon...
-OPOPOPOP, EVO NEČEGA, VRATI VRATI, OPOPOP, DOBRAAAA! KURAC DOBRA, OVO BALIJSKI, PRODUŽUJ ANTENU, NAŠA MORA BITI IZNAD.
Gurno sam u onu šipku šprulju za trešenje šljiva, sad je do riblje kosti bilo nepunih desetak metara, nosim ja nju , nosi ona mene, nikud upraviti sa njom, ruke bole kako nisu poslije najboljeg drkačkog maratona. Previja se na sve strane, ne može se ustabiliti, drži ne daj...
-Dide, komšija Mitar, kaže da ima dva kanala, znam da si u svađi oko međe, ali moraš ispregovarati da stavimo antenu na njegovu kuću, ovako više ne vrijedi.
Nakon dugih pregovora i litra rakije, dogovorili smo da se postavi antena, međa je ostala netaknuta, što je smatrano izuzetnim uspjehom...
-Ženo, umoran sam od pregovora i namještanja antene a sad mi kreće „Cvrčak na sat“, ponesi mi onu kištru pive da spustim plugove da idem u pičku materinu, više me ništa ne pitajte, samo sakrijete oružje,oni ajforci odaju ako pripucamo opkoliće me pjanog pa zaplijeniti. Natopiću se k'o urmašice.
„Sve je u životu prolazno, moj druže“- stihovi Tome Zdravkovića koji su nenadano označili sudbinu jednog od najpopularnijih krajiških sastava, Krajiških Rolingstonsa, Žare i Gocija. Nekada je ovaj dvojac prašio i uveseljavao široki auditotrijum, da se izrazim ko voditeljka televizije s a nacionalnom frekvencijom... Oni su bili odlično uigran tandem, Endi Kol i Dvajt Jork . Ali ko bi bili pomenuti momci od čokolade da iza njih cjevanice nije lomio veliki Roj Kin? Vjerovatno ne Taj Dvajt Jork i Taj Endi Kol. Tako i ovdje, Žara i Goci ne bi bili to što jesu da im iza leđa sigurnost nije ulivao On, Roca. Autor nezaboravnih minijatura na klavijaturi, druid čijom je magijom mnoga djevica prinijeta na žrtveni oltar u magacinu iza kafane, čovjek kriv za više polupanih glava nego mnogi srednjevjekovnni vladari... Što bi rekao reper Đus u antologijskom hitu, sve je počelo ovako: Jedne hladne decembarske zime u kafani u jednom selu na potezu Šipovo- Mrkonjić Grad- Ribnik dok je Žara basom dovodio atmosferu do usijanja a Goci šmekao pupoljke među ženskićima, nastala je dramska pauza a onda se čulo ROKAJ ROCA CA CA CA CA ... I tada... TTRTTTT TRRRTTTTR RRTRTTTTRTTTT TRTRTR... Vele da niko nije preživio.
Uglavnom, izraz je ušao u narod kao i sve drugo, dugoptrajnim ponavljanjem i širokom praktičnom primjenom. Dakle, kada želiš da izdominiraš, polomiš se od života, ojebeš i oplodiš, izvadiš građeinsku dozvolu, golim rukama prevrneš prikolicu đubra, digneš Opel Korsu na četiri barske stolice otkineš Janu od kurca... prekrstiš se i kažeš: Pomozi Bože. A sad ROKAJ ROCA!!!
Sanjao sam plavog slona od hiljadu tona...Probudio se, sav mokar, ustanem navijem one masirače ispod kreveta što držim mjesto antifriza, doručkujem, popijem šćaćom još jednu, odem namirim blago, i lagano, neradni je dan, lijepo vrijeme svratim malo kod Bate u kafanu tamo isti ko i ja...
-Dobro jutro, ljudi, srećna rađa, kako je? Brko, daj meni , daj njima.
-Jebem ti mladu nedlju jesam ti sto puta rekla da me ne zoveš brko, moram se i ja jednom udati, ne vjerujem da se ijedna zadržala k'o ja ovdje.
-Dobro izvini, uzmi i sebi štaš piti, i pristavi jaja i kobaja tamo negdje oko dva, prodao sam tele, neće me ni Žandarmerija izvući odavde, osim ako ne dovedu Amadeus da mi svira.
I krenulo je rolanje, neumorna Rada je sukala brke i donosila, sve po instrukcijama, gotivila nas k'o da smo u hotelu Bate Buturovića, pokoj mu duši. Kad negdje oko osam zupade brat Boro, veli imaju Braća Lekići u Monaku, ode i on, stigla plata na brenti a došla nova konobarica... Ja sa njim u kola, did pod točkove pjan k'o sova ušara, veli stan'te djeco ja ne smijem babi ovakav na oči.
I otisli mi. Kad u Monaku imaš šta i vidjeti, auto do auta , jedni grcaju drugi riču, do ušiju nam dopire omladinski hit „Čke beogradske“ u interpretaciji pomenutog dvojca, sa jakim basom, i bez ženskih volaka... Ušli smo, stola ni za lijeka, ozvučenje probija i od kamena u bubregu pravi šoder, vidim padoše neka dvojica u povraćotinu i priđošmo za astal, sve kako treba. Dolazi konobarica...
-Zdravo momci, kako je čika Milorade, šta ćete?
-SEDAMDESETDVIJE PIVE.
-Da neće biti puno?- reče navlačeći očima na dida.
-Mala ne prdi, ja tih malih kurčića mogu popiti puna kolica, donesi to kad ti momci kažu!- dobi je baja na iskustvo.
Nije bilo puno pive al se puno pripišalo... Ja u muški, sve zauzeto, a meni nije više bešika onih godina k'o nekad, šta ću kud ću, ja u ženski, skika vriska, vidi seljačine đe piša te vaki je te naki je, taman kad sam najveći pritisak nabio, neki ždral istetoviran iza mene poče se kostriješiti na me sa onom nedovršenom frizurom, pokušavao ja njemu objasniti da nisam mogao durati, al' kakav, ni da čuje. Krenu me lola gurati s leđa, ja opomenem on opet, ja opomenem on opet. E svez'o ja ponos, pa kad sam ga tljano nama' ga sorio. Poče vriska onih curica, ovaj dole leži k'o uboden, i mene panika uhvatila, gledam oko sebe, da mu udarim šamar -dva da ga povratim, one vrište „ajoooj ubi ga evo pop'o mu se na prsi“, uzmem skinem lavabo pa da ga polijem vodom ne bi li jadan došao sebi, utom uđe neki isti k'o ovaj što leži, iskolači oči i on misli da sam ga ubio, a ovaj stvarno k'o mrtav. Ja pokušao objasniti:
-Nisam nedilje mi neg dlanom ga udario.
Uteče, a ja iz klozeta k'o šlogiran, ispričam didu i brati, a vidim i ovi spremaju hajku sve reže prema nama, veli did:
-'Ajte djeco, ja ću braniti odstupnicu, da budem k'o Stevan Sinđelić, 'ajte sokolovi.
Mi na vrata...
MA ZAR DIDA OSTAVITI!!! ROKAJ ROCAAAA !!!!!
I na dušmane : Buč Kasidi, Sandens Kid i Did...
Alarm. Izlazak iz sejf moda. Isključenje u najavi. Napeta situacija kada i najmanja greška vodi u neminovno, te je neophodno podići opreznost na najviši mogući nivo, uključiti cenzuru, ako je moguće promeniti pesmu i iskulirati.
- Gledam te sinoć u klubu onako iz prikrajka i čudim se, ne prepoznajem te.
- Što sad tako?
- Pa tako... Vidim ona crnka što je bila pored, celo veče vrzma oko tebe, smeška se, vrcka, pa guzom ka tebi a ti sve nešto uštogljeno, još si posle otišao do Ace pa se grlite k'o da ste pod šatorom.
- Eeeee... Ne staj mi na muku! Nisi ti vid'o za jednim od stolova Marijine drugarice, samo snimaju... A ja već nakupio četri lične, šta da ti pričam dalje?
- Kapiram, brate. Tuga.
Čačnuti nekog ili nešto i izazvati niz uzročno-posledičnih događaja.
- Rile, kume, kakav je to kuršlus izbio? Reče mi Ana, da ste se ti i kuma Zorica nešto pokačili pre neki dan.
- Katastrofa, kume.
- Pa šta je bilo?
- Seli Mare, Joca, Džoni, moj paša Mića i ja kod Mileta u Monako. Nismo se dugo videli, pa malo o ovome, malo o onome, jedna, druga, treća tura... Muzika zasvira neke tugovanke, mene pogodi pesma, pa se ražalostih za prošlim danima. Utom prođe Slađina ćerka, Maja, tamo radi. Ja samo rekoh, kako vreme brzo prolazi, kako smo do juče smo jurili Slađu, a eto, Maja je već porasla.
- I?
- Onda se i Joca ražali pa reče kako je ista majka i kako je on voleo Slađu. A Maja je stvarno ista majka, majku joj jebem, isto onako meša kad nosi poslužavnik. Tu se i Džoni razneži pa se seti kako je jurio Slađu, psuje njenog Žiku što mu je oteo pre 20 godina. Onda se i Mare raspilavi pa poče i njegov žal za mladost. Prvo je psovao što Slađa više ne radi, pa još reče kako bi jeb'o malecku, ali se brine da nije njegova. Mi obrnusmo još jednu turu, kukamo kako smo matori, kako ne možemo u'vatimo ništa mlado, a i ne smemo od žena pa se onda tešimo međusobno. I tu ti moj paša Mića reče: "Ko, bre, mator? Evo ja ću da se žrtvujem za sve vas. Ti, pašo, nemoj da me odaš." Ustade i ode do Maje.
- Pa nije valjda tvoj paša...
- Jeste. Mi ostali, još malo pili pa zašli za horizont. Ujutru kad smo se probudili, svi ispod stola, samo Miće nema.
- Pa šta je bilo posle?
- Pa ništa. Maja je sve ispričala Jocinoj Milici, drugarice su. Nahvalila ga kako je još uvek u formi, kako može triput bez vađenja. Ona Jocina rospija, Teodora, ih je čula kad su pričale, pa brže bolje otrčala do one Maretove opajdare, Nene, a ona sve ispriča Džonijevoj Jeleni, a Jelena mojoj svastiki Mirjani. Mira digla frku, Miću isterala iz kuće, pa je otišla sa ovom mojom kod Mileta u kafanu, svašta mu je rekla. Te kako je matori kurvar, kako podovodi klinke oženjenim ljudima, kako mu je Maja švalerka. Cela kafana ga čula.
- I?
- Mile kad je čuo, poludi, pa se izleti da je Maja njegova vanbračna ćerka. Sad ga Slađin Žika juri da ga ubije, a žena mu traži razvod. A Žiki je rekao njegov brat Tasa koji je bio u kafani. A ni Žika, ni Mile ne znaju da je Maja Radetovo dete.
- Bogme, kume, ti obori dominu i napravi haos.
- Jašta nego oborih, jeb'o me alkohol da me jebe. Nego je l' još prodaješ onaj tvoj kauč? Ovaj moj je propao načisto, sve me bole leđa.
