3... Čovjek čije su ime klinci izgovarali često i olako koliko i riječ „boem“, kad bi se sa terena preselili u kafane, ne znajući da, i za jedno i za drugo, treba mnogo više rada i odricanja. Još jedan koji se nije uklopio u šampionsku viziju KK Crvena Zvezda, i proglašen netalentovanim. Neki zbog ovakve odluke KK Crvena Zvezda Sudbinu nazivaju kurvom, a neki samo misle da je obična bolest u pitanju. Otišao čovjek u KK Partizan, i objasnio neke stvari. Nema potrebe za statisikom i brojem medalja, trofeja i ostalih kurčeva, niti je potrebna gomila novinara i komentatora koji sline za njegovim potezima, dovoljno je bilo gledati ga da bi se shvatilo koliko je veliki igrač bio. Nažalost, neki su osuđeni da poslije njega kasnije gledaju Markovića, Teodosića...
2...U prvom redu, uloga pleja je da razigarava saigrače i da ne sere previše, a velikog igrača da iskoči kad je najteže i težinom svojih muda prebaci težinu situacije u svoju korist, te izađe kao pobjednik. Sale Nacionale je to radio.
Istanbul, devedesdruga. Partizan – Huventud. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto k'o pasulj. On je to radio tako da se činilo da je samo potrebno izaći na teren i biti šampion. Od NBA zvijezda razlikovalo ga je samo što ima više kose na glavi pa je uskoro i taj problem riješio.
Devedespeta. Ukinute sankcije. Evrposko prvenstvo. Jugoslavija- Litvanija. Finale. Strp'o čovjek 20 i po koševa, trojke 9/12. Drugim riječima, natjerao Litvance da mu se previju preko koljena, skinu gaće i dobiju po guzici.
Poslije OI 1996 i srebrne medalje, otišao u Portland i ubrzo se vratio. Nakon 8 utakmica, skontao je ono što Darko Miličić još uvijek ne konta,i neće ni skontati. Želio ja da igra košarku a ne da sjedi na klupi i bude glupi Evropljanin kojeg će trener ubaciti samo kad treba nekom rame izvaliti u odbrani. Želio je da on bude taj kojeg će svi željeti da zaustave. Nije želio da Sudbinu samo nazove kurvom i odustane i uhvati se prvog šatora pod kojim pjeva Maja Marijana. On je zgrabio Sudbinu, navio je preko stola, pokido košulju, jednu ruku metno na sisu, drugom pokid'o gaće i zabio do jaja.
Cijevi pušaka još se nisu ohladile od krvavog rata, a Jugoslaviju i Hrvatsku Sudbina je natjerala opet da ratuju, srećom, na parketu. Iako smo ratom rekli šta mislimo jedni o drugima, ostao je utisak nedorečenosti koji je trebalo ispoštovati. Rimac. Tri slobodna. 62-61. Đorđević. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto ko pasulj.
Postao je i svjetski šampion, i trener, i na oproštajnoj utakmici pogodio trojku u posljednjoj sekundi, i mnogo toga još... I ko zna gdje mu kurva Sudbina sprema novu zamku, nije ni bitno, kladim se na njega.
1... Heroj. Ideal kojeg ova balavurdija nije dostojna, a kada to shvate, i počnu da rade k'o u rudniku, onda će od naše košarke da bude nešto.
Etalon, pramera za količinu, najčešće rakije u staklenoj flaši. Manje mere su : - S' prsta. - Podlanica.
Još uvek nije uveden u svetski SI sistem mera, jer dlan varira od 0.33l do 0,75l u zavisnosti od mernog instrumenta ( osobe koja vrši merenje). U zemlji Srbiji ima svoju upotrebnu vrednost od vajkada.
Žena : - Opet si se naždero! Muž : - Ko pijan? Jel' ja? Žena : - Jok, ja sam. Sve se zanosiš. Pa, jel' ni po badnjak ne znaš otići u šumu, a da se ne naliješ? Muž : - Od čega, pitam ja tebe? Raša i ja podelili po dlan rakije iz pljoske, nije bilo više... Žena : - Čiji dlan? Tvoj il' Čugljev? Muž : - Njegov dlan, njegova i rakija bila. Žena : - Sve mi je jasno. Ništa više ne govori. To je po litre po njušci. Onaj drvoseča ima ruke ko lopate.
Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.
U gostinskoj sobi su se nalazile sasvim obične, svakodnevne stvari, ali oslobođene svake funkcije, a samim tim zaštićene od upotrebe i habanja. Jednostavno, bile su samo za gledanje. U ovu sobu se ulazilo teško, gotovo nikako. Otvarala se vrlo retko, za goste, praznike, i u veselim i manje veselim situacijama. Pretpostavljam da je zbog toga uvek mirisala neobično i potpuno drugačije od ostatka kuće.
Jedna od retkih prilika kada sam mogao da prodrem u kućni hram je dan kada je, u skladu sa lokalnim običajima, kovčeg sa telom mog voljenog dede bio izložen u gostinskoj sobi. Iako tužan do bola imao sam priliku da nežno dotaknem sve one stvari koje sam samo na trenutak viđao kada je baka otvarala ili zatvarala vrata gostinske sobe. I baš tada sam shvatio da je i deda dospeo u gostinsku sobu onda kada je postao “nefunkcionalan” i kada je “služio” samo za gledanje baš kao i sve ostale stvari u gostinskoj sobi.
Ono zbog čega su svi zaboravili da uživaju u životu. Instant kafa - odjednom nema više vremena da se čeka. Instant pasulj - zvekneš iz alu-posude i miran si. Instant studije - svaki pa i najopširniji predmet je jednosemestralan. Instant seks - daj nešto da se mlatne na žurci, ko bi se upoznavao? Instant zarada - bolje da radim promocije za 40 evra nego da ustajem svako jutro pa na posao Instant uživanje - paket vutre, spid, ekser(da se napijes treba vremena). Instant informacija - internet, pa znaš ti gde je biblioteka? Pored svega: "Ne mogu brate, nemam vremena, žurim, moraćemo nešto za 1. maj(a sad je februar), evo me u taksiju neću stići, raskinuli smo ona nema vremena za mene, ne mogu se cimam do pijace uzeću u maksiju degenerisane paprike..."
I sve samo prolazi, prolazi, prolazi...a mi ko kante trpamo, trpamo...
Neupoznatu družinu ili družinu koju nikad niste sreli ili upoznali čine najbolji drugari Janko i Marko. Oni su uvek zajedno. Bez obzira na to što ih nikad niste videli, možete da budete sigurno u to da gde je Janko, tu je i Marko i obrnuto. Njih dvojica imaju još dva drugara. Oni se zovy Kurta i Murta. Skup te četvorke nije baš čest, ali ima slučajeva kad se sva četvorica nađu zajedno na jednom mestu. Ako slučajno čuješ da neko istovremeno izgovora imena cele družine, to je znak da je neko nešto veoma zasrao, da su spomenuta samo prva dva drugara, onda nije ništa strašno. Neupoznata družina živi u Pičkovcima. Njihov zavičaj takođe niko nije video i niko se nije našao u njemu. Vremenom, družina je naišla na još nekoliko drugara. Janko Janković i Petar Petrović su njihovi novi drugari. Međutim, družina je naišla na dva neprijatelja. Đoka i Pera su baš loše osobe. Gde god se oni pomenu, automatksi je sigurno da je tu neki haos.
O ovoj družini su nam najčešće pričali naši roditelji kad smo bili mali. Kad god mi ne znamo ko je ''to'' uradio, uvek bi ubacili nekog od likova neupoznate družine kao aktere tog nemilog događaja. Po svemu sudeći, cela ta družina je skup veoma loših ljudi. Nikad ništa dobro nisu uradili i uvek su tu kad je napravljeno neko sranje. Ipak sam ih mnogo zavoleo i svojoj deci ću da pričam o njima.
-Joooj, deco, jebam li vam mater u pičku. Pa ko je ostavio puštenu slavinu u kupatilu? Gle' kolk'a poplava, krv vam jebem. -Nisam ja tata. -Pa ko je onda? Da nisu Janko i Marko? -Nisu oni, tata. Znaš da su u školi. -Au, jebote.
Rođenje-1 godina: Baciš prvi pogled na novi svet oko sebe i zaplačeš se; bacaš iz usta sve što nije sisa; bacaš u pelenu sve što ti se nađe u stomaku.
1-3 godine: Bacaš prvi korak; bacaš sve što ti naiđe pod ruku; baciš pelenu; baciš sisu.
3-7 godina: Baciš flašicu; prestaneš da bacaš sve što ti naiđe pod ruku, a počneš da bacaš samo bitne stvari (peglu kroz prozor, lampu sa stola, ključeve od auta u WC šolju); bacaš loptu; baciš lizalicu na pod plavom čuperku u vrtiću.
7-14 godina: I dalje bacaš loptu; baciš pod krevet knjige posle završenog razreda; bacaš prvi šmek plavom čuperku iz vrtića, sada iz istog odeljenja; bacaš loptu; bacaš loptu; bacaš loptu; bacaš ga u WC šolju.
14-18 godina: Izjavljuješ ljubav crnom čuperku (ista, samo se ofarbala da bi bila kul) i bacaš porno časopise pod krevet gde su knjige, ovaj put trajno; bacaš čuperak na krevet; bacaš prvi kondom u WC šolju.
18-25 godina: Bacaš mnogo kondoma u WC šolju. Poslednji koji si bacio bio je onaj koji je pukao; crni čuperak baca bidermajer.
25-65 godina: Da bi nahranio onog akrobatu što je pobegao iz poslednjeg kondoma pre nego što si ga bacio, bacaš sve za šta se plaća – smeće, džakove, zemlju lopatom; sve ređe bacaš plavi čuperak (prestala da se farba) na krevet i najzad prestaneš; bacaš račune i priznanice za plaćenu struju.
65 godina: Bacaš lopatu; bacaš prvi ček od penzije.
65-80 godina: Bacaš mnogo čekova od penzije; ponovo uzimaš lopatu i bacaš njome zemlju u grob sedog čuperka (priroda je ofarbala).
Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima. Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.
Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana. Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač. Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...
Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio. ...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu. A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.
Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on. Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa. Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju... Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd... Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu. Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako. Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane. Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta. Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.
I sada ništa. Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu. Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove. Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora. Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.
Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.
On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.
Nema dalje, postao si čovek, sprcao si dovoljno godina u dupe, zarađuješ za sebe, plaćaš svoje račune.
Jednoga dana, ona dolazi, nenadano, pojavljuje se u tvom životu, i tera te da shvatiš mnoge stvari.
Ona će biti majka tvoje dece. Nosiće tvoje prezime, jedina koja može imati tu čast i privilegiju u moru riba. Nemaš položeno, ali znaš da voziš, ona to zna da ceni ceni, i zato voli te takvog kakav jesi.
Svestan si da nisi najbolja prilika, da nemaš para, kola, stan i sve ostale finese, koje "krase" mamine i tatine sinove. Ali zato imaš osećanja koja gajiš prema njoj, i svojim postupcima, nadoknađuješ materijalne nedostatke.
Zbog nje se budiš sa osmehom. Zna da kuva, da te nasmeje, razume te. Zbog nje si u stanju sve da odjebeš. I znaš da ona to zaslužuje.
Vanserijski primerak jebozovnog muškarca, toliko da bi mu čak i časna sestra dala. Izuzetno spretan i snalažljiv lik, koji igra na kartu šarma i prolazi. Nema mnogo love, nema sportska kola, nema veliko nasledstvo, ali ima ono nešto i to je sasvim dovoljno. Tip momka kojeg roditelji ne žele za zeta, ali ga iz nekog razloga opet prihvate. Tip za kojim uzdiše bar pet devojaka, kada shvate da je pripao nekoj drugoj. Butovnik bez razloga. Kontradiktoran. Svemu protivan. Izuzetan, konkretan, a i spretan.
Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:
- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo? - Ne. Nemam sa kim da ga podelim.
