Mistična savitljiva podloga sa koje se pravi potencijalni odraz ka košu sopstvenog uspeha. Figurativna trambolina koja svojim korisnicima pruža latentnu ali idealnu mogućnost da preko njene neupadljive ali skokovite površine odskoče u visine sopstvenih karijera. Nezaobilazan i pomalo mistifikovan termin kada je ambicija rendom homo-sapiensa u pitanju. “Mistifikovan” jerbo pomenutu dasku može predstavljati apsolutno bilo šta; od slučaja do slučaja zavisi da li će to biti, na primer, pozicija jednog kopir-majstora ( onaj što kopira; prim. prev.) u mnogoljudnoj kompaniji čiji je pravac poslovanja obično nepoznat njenim zaposlenim ali dakako “ima neke veze sa export-importom”, šalter dimenzija 2x3 metra za potrebe javnog sektora koji - ukoliko se preživi - obično vodi u nešto veći radni prostor ( 4x3; prim.prev.), ili polni ud pretpostavljenog, direktora ili debelog i najčešće ćelavog producenta - zvanog "Bolero" - koji se nekako i dâ preživeti ali ne i zaboraviti.
Uglavnom, sve su to tipovi motki kojima naši kandidati za svetlu budućnost postaju Bubke svojih profesija, odistinski ostvarenici vremêna uloženih u sebe sâme. Mada i ja serem previše...
Elem, za sve one koji u svojoj trenutnoj poslovnoj realnosti žele nešto više od titule "malog od palube", potrebno je reći "hop!" veoma strpljivo i polako i verovatno nekoliko desetina hiljada puta pre nego konačno i upali. Izvestan period kaljenja im, razume se, ne gine...
- 'Ajde, dušo, spremaj se, već nas čeka kombi dole... - Ali, Taške, zar stvarno moram da pevam kod Ere u kafani?! On je takav prostak... - Je l' ti 'oćeš da pevaš u Operi ili ne, a?! - Svim srcem! - E, pa onda, ostavi taj brus, oblači tu ribarsku mrežu i polazi! Erin lokal je idealna odskočna daska za to...
:Mladi i sveže diplomirani student Megatrenda sa prosekom ocena 9.9 ( smer nebitan ), na nagovor svog oca dolazi u firmu strica Bobana ne bi li ga ovaj zaposlio...:
- Zdravo, striče, eto ja doš... - Ćao, mali, sjedi...Štaš pit’? Smiiiljka! Daj dva viskija i dvije kave ođe, odma’! - Hvala, striče, ne treb... - Jebeš li šta, mali? Šta ti radi onaj prdonja kući? Kako škola? - Slabo, eno ga svađa se s majkom, a zbog tog trećeg sam zapravo i došao... - Znači – pos’o, a? Štas beše ti ono izučav’o? Pravo? Medicinu? Ekonomiju? - Biznis, striko. Biznis... - Propisno, propisno...Ništa. Počinješ od slijedeće nedelje, u redu? - Hvala, striče, neću te razočarati, časna reč! A gde će mi biti kancelarija? Je l’ treba svoj laptop da donesem ili ću imati svoj poslovni? I koji ćeš mi auto dati da vozim? - Kancelarija? Laptop? Auto? Da tebi vrane nisu malo popile mozak, momče?! U ponedeljak u 8h da se javiš u magacin na istovar, ščuo! - Ali, ja sam misl... - Misliti i srati nije isto, moj bratiću. Tako sam i ja poč’o, tako ćeš, vala, i ti. Možda neđe i doguraš... - Ali ja imam školu, znanje, visok prosek... - ...i kurac ‘mesto mozga, znam već. Da sam ja takve k’o što s’ ti puštao da mi se mešaju u pos’o odavno bi prop’o i završio naulici. ‘Ajde, bjež’ sad, još ćeš od strica dobiti batine koji si trebao dobit’ od oca, krv mu jebem onu blagu!
Muškarci se posebno sećaju meča protiv Holandije 1998. Gubili smo 1:0, Komljenović na početku drugog za 1:1, pa penal nad Jugovićem i... Zalizani zalizanko uzme loptu u ruke pored Mihajlovića, Stojkovića... Edvin Van Der Sar na golu, Mijat šutira po sred srede i tras - prečka, a lopta ode na drugi kraj Francuske, tj. terena.
Mijat nas je unazadio više od Slobe, ili bar 10 godina. Da je tada lopta završila u mreži, sigurno bismo poodavno bili u toj famoznoj EU, privreda bi nam bila bar 26 puta razvijenija, ne bi bilo korupcije, imali bismo bar jednog stalnog predstavnika u Ligi šampiona, porastao bi nam natalitet za 25%, ne bi bilo potrebe za uvođenjem novog zakona o saobraćaju, evro bi bio ispod 70, a prosečna plata bila bi preko 700 evra... Srbija bi bila lepše mesto.
Ono što si rekla pogodilo me je kao Mijatović prečku protiv Holandije. (razočarenje sa pogotkom pravo u srce)
Penzionersko blokiranje prostora na ulaznim vratima gradskog prevoza. Dozvoljena radnja,kao i u fudbalu,ako sudija tako proceni.
Ideš s posla,umoran ko pas,čekaš gradski,a na stajalištu gužva ko u šesnaestercu,pred korner.Putnika ko sitnih svetaca.Konačno bus stiže.E tad kreće borba za prostor.Oko tebe obavezno nekoliko žilavih penzosa koji se bore za ulazak u bus,kao za pehar Kupa Šampiona. -Alo,čiča gde se guraš.Odvali mi rame.... -Ko te gurno? -Pa,ti čiča. -Kakvo guranje,bre balavac jedan.Obično remplovanje. -Gde remplovanje,pa ovo je bio bodiček,kao da si hokejaš,jebote. -Sine,nastavi da igraš,nije se čula pištaljka.Znači nema faula! -Šta???? -Samo nastavi da se raspravljaš i širiš ruke.Ode bus.
Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.
Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.
Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...
Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.
Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.
Niz besmislenih pitanja vezanih za njanjave baladice Govnara od Panonije, na popularnoj onlajn igri Konkviztador, forsiran radi nabijanja negativog skora ljudima koji nisu ljigave ljušture. Kada bi neki zalutali surfer iz recimo Andore pomoću par pogrešnik klikova nabasao na našu verziju kviza, pomislio bi da pored elementarnog znanja iz prirodnih nauka, nacionalne istorije i književnosti, građani Srbije moraju biti upoznati sa dogodovštinama iz čemerne, nelordske mladosti ćopavog smrada koju je ovaj opevao i "gosti kod Bulića u Biserima nivo" baronijama pokušao da načini zanimljivom. Pa ispade da je lik vojvođanski Homer, jebem mu majku stvarno.
Ide ti onako lepo i lagano, zab'o si Pčinju i Lepenicu, pritom držiš gore sever, i mora da izleti pitanje tipa: " U baladi o Vasi sa čardaš nogama, ko je Banetu dobrom sinu zaklao petla, izlomio bagrenje i skin'o provincijalku?" ili " Šta se kuva u kazanu Arpada Šasije dok Šiki Futog vozi Balaša tristaćem na Štrand?". Organizator i kolovođa pri ovom agresorskom činu je izvesna, navodno sentimentalna i navodno ženska persona koja se krije pod pseudonimom Walery. Tvrdoglava rospijetina ne odustaje iako već dve godine klikćemo da nam se sviđaju njena pitanja, i da ne treba više da ih šalje. Predrka li ga na Đorđa više nesretnice? Nije ni čudo što 80 posto učesnika igre ima želju da ti namaže zadriglu facu krvavim govnima, ti puknuti hemoroidu od žene.
Jelek je bio svileni, šal je bio od kašmira, a tetke su nosile?
A B C D
Aaaaa! Ode zadnja kula! Jeb'o sam te u oči Valerija! Jeb'o sam te kurvo crnomantijaška!
Dakle, uleteo si k'o lego kocka u prazan slot, umetren si tako da sve dihtuje. Upao u mašinu. Džaba ti svo ono mladalačko kurobecanje da te žrvanj svakodnenvog života ne potkači i nemilosrdno samelje. Trzao si se i kobeljao dok si imao snage, ali matica je toliko jaka da samo izabrani pobede njen tok i idu u kontra smeru. Dok i njih ne pojede neka veća riba iz suprotnog pravca, jer, tako to biva...
Ko? Ti da šetaš gradom istu ribu više od 3 meseca? Nema šanse! Šta? Da radiš mrskim kapitalistima za šaku dinara? Jok ti! Koga? Tebe da nateraju da se oženiš? Samo puškom! Čega? Svega ti treba, svega. Hljeba treba, gospodaru! Kome? Tebi da se desi da upadneš u kolotečinu? Aha, 'oće to... Čemu? Obrazovanje, bonton, kultura, umetnost? Stvarno, čemu? S kim? Sa devojkom da čekaš Novu godinu? Kad poludiš! S čim? Mladost se ne meri ni sa čim. O kome? O njoj pesme da pišeš? Pa, ne igraš za Palermo, valjda! O čemu? Pa o tome ti pričam. Pljuvao, pa sad liže... Hej... You! Out there in the cold, getting lonely, getting old, can you feel me?
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
- Mila moja Angelija, da ti pripovedam bluda, sinoć u ložnici Pribislav me moljaše veoma da ga pripustim na zadnje dveri, a ne na prednje, kako je Gospod zapovedio. - I šta učini, grešna Rosanda, pripusti li ga? - Ne pripustih, Bože me sakloni. Rekoh da sam nešto glavobolna i zaspala se pravljah. On ustade i ode nekuda, verovatno rukobludenije da počini. - Da sramotna li zbitija, gospo moja...
