Prijava
   

Fudbaler za mikrofonom

Beli sto iza koga se na zidu naziru sponzori,na astalu poređani mikrofoni, neki žuti sokovi i užegla vodurina koju niko ne pije već godinama.U sredini šef stručnog štaba, s leve strane portparol u fensi odelu sa kravatom,a do njega poluzombirni fudbaler zajapurenog lica (obučen u bojama voljenog kluba),kao s Marsa bačen, nasumice odabran da konferenciju za štampu uveliča svojim stereotipnim komentarima koji obično imaju sasvim drugačije značenje nego što se nama čini.

Fudbaler:Čast mi je što sam došao u veliki klub sa bogatom tradicijom
Značenje:Nemam pojma gde me je menadžer uvalio i gde su me poslali,za vas sam čuo u kladionici.

Fudb.-Nije važno da li ću postići gol,neka ga postigne bilo ko,samo da pobedimo!
Znač.-Važno mi je da ga metnem,igram za sebe,sebičan sam,zabole me za ekipu i rezultat.

Fudb.-Nije važno ko će dati gol,neka to bude i golman...
Znač.-Ja sam nesposoban špic,imam 2 leve,nisam dao gol 2 godine i 8 meseci,kad bi mog'o bar golman da to uradi umesto mene...

Fudb.-Obećavamo pobedu!
Znač.-Gubimo do 2 razlike,garant!

Fudb.-Ne mogu da obećam pobedu,ali obećavam borbu do samog kraja!
Znač.-Gubimo glatko 4-5 razlike.

Fudb.-Nismo ispoštovali dogovor iz svlačionice.
Znač.-Nismo znali ništa ko tetrebi,vukli smo se po terenu kao mrcine...

Fudb.-Daćemo 150 posto svojih mogućnosti!
Znač.-Trčaćemo do izginuća do 60. minuta a onda ćemo do 90. da bauljamo po travi jer nemamo snage,pa će oni da nam metnu 3 laka komada.

Fudb.-Ne bih komentarisao suđenje.
Znač.-Onaj smrad od sudije nam nije sudio 3 penala,poništio 4 regularna gola,a oni dali gol iz ofsajda,nama podelio 16 žutih kartona,mamu mu j... Majmun,peder,crko dabogda!

Fudb.-Nismo imali dan.
Znač.-Raguzili su nas,pokidali ,nismo mogli da razmenimo 3 pasa ,a kamoli da šutnemo na gol!

Fudb.-Utakmica je bila prava prvenstvena.
Znač.-Dotični konstatuje već poznato da je odigrana prvenstvena ,a ne Kup ili evropska tekma.

Fudb.-Danas nema lakog protivnika,svi igraju fudbal.
Znač.-Već smo se pomirili da ne možemo da uvalimo bar jedan gol ekipi iz Kazahstana,Mongolije ili Zanzibara,jer će oni ionako parkirati autobus ispred gola.

Fudb.-Utakmica je bila zanimljiva i lepa za oko
Znač.-Odbrane su bušne ko švajcarski sir pa su pljuštali golovi,prečke i stative na sve strane!

Fudb.-Iako utakmica nema takmičarski značaj,nećemo ići na izlet.
Znač.-Ustvari boli nas za tekmu,idemo da vidimo grad,svratimo u neki striptiz bar,orgijamo u hotelu i idemo da pikamo loptu malo...pa koliko primimo,primimo.

   

Kasni mi

Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose.
Grom iz vedra neba!
Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre.
A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.

- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?

Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!

- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.

I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.

   

Slušač muzike na mobu bez sluški

Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.

Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.

Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.

STAVI JEBENE SLUŠKE I IZVUCI SE!

   

Odbojka

Sport u kojem čekaš da se jedna od ekipa grupiše u sredini polja da bi znao ko je dobio poen.

   

Srbijo, Srbijo, suzu sam pustio

Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.

-Tata, što brišeš oči?
-Ma zaljutila mama ovu čorbu,razvalila je. Ajmo ja i ti malo napolje...

   

Principi

Osmišljeni da bi čoveku uništili život. Zbog njih gubiš posao. Zbog njih gubiš prijatelje. Zbog njih gubiš porodicu. Zbog njih gubiš voljene osobe. Zbog njih gubiš glavu.

Nemamo leba da jedemo, ali zato imamo principe. A oni koče napredak. Koče evoluciju. Principi se suprotstvaljaju opstanku najjačih. Principi se drže retardiranih ideja i ideologija i guše sreću. Ni jedan čovek koji se tvrdoglavo drži svojih principa nije srećan čovek. Gde počinju principi, tu se završava život. Na principima bujaju tuga, čemer i jad. Principi odvode u krajnost u kojem vlada mrak.

Kinezi su videli simboliku i životnu filozofiju u stabljici bambusa. Savitljiv, mudro dozvoljava vetru da ga povije čak do zemlje. Ali nikada se ne lomi. Zato će kinezi uskoro vladati svetom, a mi ćemo da pušimo kurac.

   

Školsko

Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.

Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.

Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.

U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.

Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!

Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"

Ako želite da radite sve ove stvari koje sam opisao, samo kažete jednu magičnu rečenicu: "Idem u Školsko!"

   

Zidarski deža vu

Kad imaš osećaj da si već ubacio lopatu peska u mešalicu.

   

Dial-up sindrom

Kad, prvih nekoliko meseci nakon uzimanja ADSL-a non stop nešto skidaš, jer ti je žao da se net bezveze ''troši''.

   

Morgan Frimen

Nelson Mandela

Kofi Anan

   

Prava lepota

Ona pored koje možeš hiljadu puta da prođeš, površno je pogledaš, a da je zapravo ni ne primetiš.
Ona lepota, koju kad primetiš, nastaviš još deset koraka, ukopaš se u mestu tridesetak sekundi u jednom od onih "žju!" momenata dubokog ushićenja, i potrčiš za njom. Figurativno.
I posle toga sve porediš sa njom, i ništa ti više nije dovoljno dobro.
Ona posle koje ćeš se čuditi kako je ranije nisi primetio, i kako je drugi ne vide.

Film koji ti je pre godinu dana bio dosadan i glup, a sada juriš ostale filmove istog režisera po ruskim torentima, pekara pored koje gotovo svakodnevno prolaziš a nikad nisi kročio u nju, a pogačice im dečarapiraju, knjiga koju si kao klinac vratio na policu posle četrdesetak pročitanih stranica jer ti je bila suviše konfuzna, a sad si izbedačen jer je pisac umro pre deset godina, pesma koja ti se vrtela u glavi, ali nikad se nisi udubljivao u tekst, prijateljstvo iz osnovne, tekst ili definicija koja ti je prekjuče bila mnogo gej, a sada se poistovećuješ s njom, devojka koju godinama viđaš u kraju, a onda vidiš njen osmeh koji ti toliko obuzme misli da ne možeš da hodaš i žvaćeš žvaku u isto vreme...

   

Lupiti Šakom o sto

Oduzeti svom klincu najnoviji CD Šake Polumente i olupati ga o astal, a malom zabraniti da sluša takvu muziku. Potom otići, naći Šaku i njega olupati o astal. I Dadu, ako slučajno naiđe. I sve u pičku materinu.

- Jesi ti Šako?
- Jašta.
- Ti pevaš ono Dišem za tebe?
- Pa dobro, i'am ja još mnogo drugih pesama koje...
- Imaš još pesama??? :majgerijem katapultira Šaku međ' stolove i stolice:
Pa majku ti jebem, da li si ti normalan? Zašto bre truješ ovu omladinu? Sklapam oči jasno vidim kao da si tu?! Šta koji kurac??? Pa saću ja tebi da sklopim oči, dodži amo!

   

Okačiti kosu o klin

Misli se na kosu na glavi, ako je još ima, ne na alatku. Duga kosa, jedan od zaštitnih simbola svakog rokera i metalera, označava ne samo njegov 'radni staž' već i stepen posvećenosti onome što najviše voli, zašta živi, jer što je duža kosa na glavi, više je trve, bolje se rangira u društvu istih i pride je pomoćno sredstvo za lakše osvajanje ženskog srca, takođe u društvu istih. Okačiti kosu o klin preneseno znači prestati s takvim načinom života usled raznoraznih faktora, što zbog bio-fizičkih, što zbog estetskih, što zbog obaveza prema plavoj koverti. Iliti, dođe odjedared čoveku iz dupeta u glavu, vremenom...'nači, sazrevanje. Ne kod svih naravno, ima izuzetaka uvek. Bjaž' od njih (ololo)!

- Brateee, pa što se ošiša bre? U, ide Ded Skin Mesk sad na ajpodu! Hruuuumfff!
- U jee, vidi ga kaki je ovaki nalickan hahaha! SLEJAAAA! VRRRAAAAUUUU!
- Šta je? Nećeš više da visiš sa nama uz vops i jebeš malu Tanjicu Filticu? BLAAAAAARGH!
- E lako je vama, tebi je ćale direktor u pivari, a tvoja keva Zoki je advokatica, pa štekate njihovu kintu ko Tole od saveza. Moj matori šljaka na građevini, keva mi je bolesna, moram da potražim neki posao pored faksa, ne može ćale da stigne sve...
- A ja Bane? A ja?
- E ti si posebna priča Tišmo, imaš ženu i dva deteta kod kuće, a visiš tu s nama do jutra. Možeš ćale da mi budeš čoveče! Pa da l' si normalan jebo te patak?!

   

Pakao

Ne izgleda ni nalik onome što je Dante opisao u svojih devet krugova, već je sasvim drugačiji. Naime pakao je kada imate užasne komšije: Fensiku, staramajku, odbeglog iz ludnice i trip turbo narodnjaka. Stavite ih u blender i dobicete deseti krug od kojeg bi se i sam Dante usro' i molio Boga za oproštaj.

08:20 Fensika pušta Blek adj Pis na razglasu jačem od od Hitlerovog iz četres' treće: oooooo aj gat a filing, det tunajt is gona be a gud naaaaaajt
Staramajka: E dabogda ti se sjeme zatrlo', utuli ta govna, sta si to pusćila vako' sabajle !
Fensika naravno kulira staramajku pojačava volume na 40 i pravi prelaz u muzici. Na repertoaru Beni Benasi: Džžžžžž žžžžžžž Džžžžžž žžžžžžž satisfekšn'
Ludi komšija: šta je ovo baba, kakvi su ovo jadi u pet zora'?
Ma nemo' ja mog malog da joj zovem da joj pušći muziku.
Zveroljube ode vamo sine, de pušći Rada Petrovića na ono tvoje sokoćalo.
Turbo narodnjak: Eve ga tajo: Jaaa sam seljak veseljak al' u duši tugu skrivam kraj Morave odrast'o sam al' ne znam da plivaaaaaam
Narodnjaci i staramajka vode sve do 08:35 kada fensika uzvraća udarac.
Pušta Lejdi Gagu,pojačava volume na 67 od cega pucaju bubne opne limaru udaljenom 49 kilometara: Dont kol maj nejm, dont kol maj nejm Roberto, aljehandro, aljehandro, alje aljehandro, alje aljehandro.
Kulminacija, 08:58. Izlazi ćale koji je došao iz treće smene pre sat vremena. Nosi pradjedovu tandžaru i u gaćama galami na terasi: Milosnu vam mamicu hoštaplersku, džebalebarosku, neradničku, da se nosite u kurac svi redom. Nemo' municiju da tražim.
09:00 fensika gasi hitlerov razglas, staramajka se povlači u jazbinu, a ludi komšija zbunjen zvera u prazno.
Tada kada pomislite da pakao prestaje i raj počinje, pokusavate ponovo da utonete u slatki san a pred krevetom se pojavljuje do pojasa go debeli stric sa radosnim vestima: Stigla drva, haj da istovaraš.
Jedino sto vam preostaje je da izvršite harakiri ili da se povinujete naredjenju.

   

Svemirac

Ljubitelj naučnofantastičnih filmova, serija i knjiga. Obično i dobar đak, prepun informacija koje rado deli jer smo spremni da ga barem malo saslušamo.

- Vidiš, svetlosna sablja ti je, u stvari, koncentrisani laserski zrak kratkog dometa. Pa pošto je toliko vreo, onda nije moguće da dođe do krvarenja kad Luk izgubi ruku jer je rana istovremeno kauterizovana - to znači da su krvni sudovi spaljeni pa...
- Ej, svemirac, ne kontam ja to kateterizovana rana, nego daj domaći da prepišem, a ti za to vreme pričaj o tim tvojim lanserskim mačevima...

   

Ivana Žigon

Osoba koja ujutru ne ustaje već se vozdiže.

   

Mi nemamo futura

Gramatički ispravan način da budućoj bivšoj saopštiš da ćeš dalje da nastaviš u prvom licu jednine.

   

Profa proziva po datumu

To je onaj slučaj kada profesor da bi dokazao odeljenju kako nije pristrasan pri odabiru žrtve za odgovaranje, pita koji je danas datum ili nešto slično, i proziva mučenika koji je pod tim brojem u dnevniku. E sad pošto su skotovi, kakvi jesu, oni onda pitaju, najčešće redara ili nekog štrebera, da im kažu još neke brojeve, koje zatim sabiraju ili oduzimaju od datuma (po potrebi), a sve to da bi zbudžili broj pod kojim ste Vi zavedeni u dnevniku.

Hemičarka: E, pošto se Joksić stalno žali da njega uvek prozivam prvog, evo brojke nisu pristrasne, ajde redar koji je danas datum?

Joksić (inače br. 8 u dnevniku, prevrće očima)

Štreber: Profesorka, profesorka, danas je 22. Oktobar 2008 nakon rođenja Hristovog.

Profesorka (namrgođena, jer broj je suviše daleko od osmice): Hvala Valentine, ok, a mesec je deseti, znači 22-10 = 12. A jel zna neko koliko tetkica radi u popodnevnoj smeni?

Štreber: Tri tetkice rade u popodnevnoj smeni, profesorka. To su Šemsa Ferhatović, Suzana Iv...

Profesorka (namrgođena, i dalje se broj ne poklapa): Dobro, dobro, ne zanimaju nas imena. Znači imamo 12-3=9. Evo još jedno pitanje, koliko tabli ima u učionici?

Redar: Jedna tabla.

Profesorka (mali kez na vr’ usne, konačno se sve poklopilo): Znači to je 9-1=8. A ko je osam u dnevniku, da vidim........Joksiću, ti si! A posle kažeš da te mrzim, vidiš sasvim slučajno je tako ispalo.

Joksić (u sebi, nije za javnost..): Ok, nije ni bitno.

Profesorka: Evo jedno lako pitanje... hmm... Recimo,... Šta se dobija mešavinom tri-nitro-sulfido-hipermangan-karboksi-toluola i afganistanskog kaučuka?... Šta? Ne znaš?.. Ništa Joksiću, jedinica, to su osnovne stvari.

   

Jutarnja dilema

Česta pojava kod muških jedinki gde se svakog jutra pitate da li se ispišati k'o čovek, ili ga izdrkati k'o majmun.

Često mi se desi da se probudim sa kamenom erekcijom. Možda je to zbog snova, možda zbog manjka seksa, možda zbog moje ultrapotentnosti ili možda samo zbog toga što mi se dig'o.

Keva me još od malih nogu učila da tempiram kada ću ići wc, tj. da naviknem organizam da idem da kenjam i šoram ujutru, u to doba pred školu, tako da me ne hvata "frkica" na času. Ja evo, već treću deceniju svog života kenjam čim se probudim, osim ako ne zaboravim, a volim da šoram i kenjam u isto vreme, ništa slađe.

Problem često nastaje kada se probudim sa jebenom bejzbolkom u gaćama. (onom šuntavom, što se prodaje po ekskurzijama na Kopaoniku i Zlatiboru, ima ispisano jebeno ime mesta, tipa čajetina, i predstavlja svojevrstan suvenir, pravi komad drveta koji je simbol čitave kulture toga mesta, jebena bejzbolka)

Ustanem sedem na šolju, čekam da se iskenjam dok ne znam šta da radim spreda. Dal' da piškim ili da se igram. Najčešće bih ga tako slatko izdrkao, jer je jebeno tvrd stamen i u najboljem izdanju, ali mi se u isto vreme i mnogo piški.

Onda probam da zavučem u šolju, ali teško ide (tu ide tehnika dijagonalnog šoranja u sam vrh šolje, ima negde neka definicija o tome), onda ga izvadim pa krenem da drkam, ali jebeno mi se pripiša.

Tu nastaje najgora dilema koja me skoro svakog jutra muči. Ako se ispišam, drkanje posle toga mi neće biti toliko zabavno, a i odužiće se, a ako ga izdrkam (ako uspem, a da urin pod pritiskom ne pređe u kontraofanzivu), neću moći da se ispišam odmah posle toga, zbog nesavršenosti muškarca kao jedinke. A mnogo volim da se ispišam ujutru, onako, junački.

Sve bi to možda bilo mnogo lakše da nemam tu naviku da se iskenjam svakog jutra, a pošto sam brzi kenjač onda sam već do sada obavio taj posao, ako ne ceo, a onda barem do pola, a guza musava.

Najčešće se ispišam, pošto ipak više volim da se olakšam, a onda ako imam vremena i ne moram nigde da idem, vratim se posle 10-15 min pa odradim i to drugo.

Ne znam za vas, ali ja tako.
Sve u svemu, žene su blažene, one nikada nisu u dilemi.

   

Izvući se

Spasti se od paranoje i... aaaa jebu se a mene ne zovu ! Uglavnom, naći izlaza iz čemera i jada života u koji si upao jer.... kurve meni ne daju, a jebu se svima ostalima ! Suočiti se sa samim sobom i shvatiti... protraćio sam život ! Probati da savladaš svoje strahove i... FOREVER ALOUN ! Društvena apatija u koju zapadneš... da li da se ubijem ko pička tabletama ili kobejnujem ? Dok se ne izvučeš nema izlaza za tebe... živeću ko skitnica ispod Brankovog i voajerisati na parove dok se jebu u šumici kod muzeja !

"Pubertetu zašto mi to radiš dečdžko !?!"

?
+2528
78
definicija