Prijava · Registracija
50 : 3
16 em plus     16 em minus
51 : 3
50 : 4

Pun mesec

Za svako sranje koje postoji bar smo jednom okrivili ovu sasvim običnu prirodnu pojavu. A on jadan ćuti.

Kriv što je poskupila struja, voda, Bimal i Plazma keks.
Kriv je i što je nestalo te iste vode, struje, Bimal ulja i Plazma keksa.
Kriv je što ulicama hodaju žene sa srnećim repovima i muškarci sa zečijim ušima i što se svi transformišu u dikobraze pa se penju po banderama.
Kriv je, jebiga.
Kriv je i što te pička iznevjerila pa otišla sa drugim da se kara u njegovom crnom BENVE-u, crne mu vrane na sahrani pjevale.
Kriv je. Nije da nije.
Kriv je i što ti je plata mala.
Kriv je i što ti je kita mala.
Kriv je i što se šef jutros izgalamio na tvoju ličnost pred cijelim kolektivom i kaznio te sa 60 procenata ionako jadne plate koju nisi primio od Usjekovanja Svetog Jovana Krstitelja 2003. godine.
Kriv je mjesec i što piješ svako veče sam, bez prebijene pare.
Kriv je i što bivaš prebijen svako veče u kafani.
Kriv je, svjetlost mu srebrnu.
Kriv je.
Glavni krivac.
I nikada neće odgovarati za svoje postupke.
Nikada.
Jebe se njemu.
Jebe se i tebi al' nemaš šta.
Jebe ti se za život.
Kriv je taj jebeni pun mjesec.
I ono veče kada si prislonio hladnu cijev na čelo i rekao 'ZBOGOM ŽOHARI, JEBO VAM JA PAS MATER' je bio pun mjesec.
A i noćas je k'o lubenica pun mjesec iznad Bosne.
Jebo vas Brega.
Pun je mjesec.
Bjež'te u podrume.
Jebo ovo.

203 : 45
16 em plus     16 em minus
204 : 45
203 : 46

Bluz

Kada stojis jer ti je na semaforu plavo...

381 : 93
16 em plus     16 em minus
382 : 93
381 : 94

Ćutanje

Ne može svako ćutanje da bude ć u t a nj e. Samo posebna ćutanja mogu da zasluže naziv i status ć u t a nj a.

Nije to ono kad ti ćutiš jer nemaš šta da kažeš, ili te je neko naljutio pa ti sad ćutiš ljutito na njega. Ni ono kad ćutiš jer ti je tako došlo, štoseonokaže - spokojan si valjda zbog nečega (piše u tamo nekim časopisima da tako ćute bliski ljudi, osobe koje nemaju potrebu da stalno zatrpavaju jedno drugo teorijama i stavovima, zanimljivostima i ekscerpcijama iz vlastitih priključenija), i onda ti bezbrižno ćutiš, a u sebi ćarlijaš (a ovako piše u nekim zbirkama poezije, valjda je i to neko pametan smislio i međ narodom raširio).

Dakle, to ne. Ovo ćutanje - ć u t a nj e - razvija se polako i naravno ćutke.

Počne da klija u onim trenucima kad ti nešto padne na um, a što na um - to i na drum, pa hoćeš i drugome to da kažeš, da mu pokažeš i pokloniš komad, bar krišku, sebe, pa da zajedno nastavite kroz misli i rečenice, obogaćeni i zbliženi transferom poklonjenih komada sopstvenosti.
I, šta se desi? Naletiš na zid. Na bedem. Ili na šanac. Na jarak. Na jaz neshvatanja i neprihvatanja ponuđenog, čak prezrivog odbacivanja. Ništa. Ti prećutiš.

Drugi neki put poželiš da drugome, tebi naizgled bliskome, saučesniku u rasi, sredini i momentu, opet pružiš čest svojih moždanih trudova, možda i da mu razbistriš pogled na vaskoliki ovaj božji pašnjak, da mu slovom zlonemislećim ukažeš da nije sve tako kao što on duma, da je bolje da prestane sa neplodnošću i trulošću svojih dana. Opet zidina, opet provalija. Ispadneš čudak. I prećutiš.

Neki tamo put, padne ti opet nešto na tu tvoju pamet (koja je areal, očito, veoma sklon padavinama i oborinama - kažu tako na prognozi nakon dnevnika, i navedu koliko je palo milimetara tu, a koliko tamo), i ti zaustiš, da se u glas pretvoriš. E onda ti napokon ispadneš pametan, pa zatvoriš usta. Škljocnu zubi, i ti prećutiš.

I bi dobro. I kako ti se zatvoriše usta, otvoriše ti se oči. I ti shvati da je ćutanje tvoja membrana, tvoja kelija manastirska i tvoj karantin (ovako se kaže i u nekoj poznatoj numeri, kad ovaj jedan hoće da zaboravi neku svoju ljubav, šta li je). Da je bolje da ćutiš i prećutiš. I tako se u tebi to ćutanje stvrdne, ili okošta, svejedno.

I to ne bi bio problem da si ti srećan što ćutiš. Ali, ti hoćeš da kažeš. Nećeš da ćutiš. A ćutiš. Jer je tako dobro. Jer nema ko da te zaista čuje.

Ćutanje se piše ćirilicom, jer je oštro i ćoškasto, i u svoje zidove zarobljeno. Drugačije ne ide.