Prijava
   

Pivo na simsu prozora

Masonski simbol koji sugeriše prisustvo velikog majstora u unutrašnjosti objekta u izgradnji ili renovaciji.

   

Mitologija

Nauka o bekrijama.

   

Par gaća i dva para uspomena

Prtljag.

Veoma poseban prtljag. Onaj koji se nosi na put bez povratka. Sad, mnogi od vas će pomisliti da se radi o smrti, ali ne. radi se o bežanju. Odlivu mudrozbora i mudrosera. Sirotinji koja juri goli život, majstorima, profesorima, doktorima, običnoj i neobičnoj bagri koja je rešila da svoju sreću traži drugde. Da svoj znoj naplati i živi dostojanstveno,onako kako ovde nikad neće moći.
U ovo pobegulje se ne mogu uključiti i deca gastarbajtera. Ali njihovi roditelji mogu, ako su prvi u svoj porodici koji su rešili da odu. Niko se nije rodio sa željom da pobegne odavde. Jednostavno te nešto natera. Probudiš se jedan dan, shvatiš da imaš određeni broj godina, crnčiš i dirinčiš pošteno,baš onako kako te je pokojni ćale učio, a ni kučeta ni mačeta, ni roda ni poroda, samo trijestinu godina u guzici. To je sve što imaš. POla života proživeo, gde si bio-nigde, šta si radio-ništa. A godine idu sve brže. Strah, bes, ljutnja, pomirenje, misao, raspitivanje, odluka, i- pakuješ se. Gaće i jedna fotografija u ranac, a sliku dvorišta spakuješ negde u glavi, kao i boju starog crepa i miris lipe. I pičiš.

Da se ne vratiš.

- Kume, zvao sam te da se oprostimo.
- Šta kenjaš bre? U utorak idemo kod Miće Koze na roštilj, jes' zaboravio?
- Bez mene kume. Odlazim.
- Gde?
- Ne znam. Našao sam prevoz do Frankfurta, a posle ću da vidim.
- Kakav Frankfurt, koji ti je?
- Moram.
- Dobro, i kad se vraćaš?
- Ako Bog da, nikad.
- E, ne teraj me da uberem tarabu, znaš da umem da povitlam sa njom.
- Ozbiljan sam, kume. Nema meni ovde života. Ne mogu više.
- E pa fala kurcu ako je tako. Kad sam ti je govorio da to uradiš? Student generacije, 10 godina bez posla, živi u podrumu zgrade. Beži, samo što dalje. Evo ti 50 jura nek ti se nađe, nemam više.
- Nemoj kume, ne treba.
- Drži te pare i ne seri. Nek' ti je srećan put. Javi se nekad, da znam jel si živ.

   

Staro društvo

Kompanija s kojom si jahao vetar i zujao po kraju dok su dani bili prekratki, a noći još kraće. Prijatelji koje dugo nisi video, još od prošle petogodišnjice mature, kada ste se opili kao svinje i posrali bivšem direktoru škole pred vrata, a on ujutro šlogirao od šoka kad je umočio hodalicu u govno.
Drugari koje jedva čekaš da ponovo sretneš dok u tišini svog skromnog doma čekovima krckaš buduće plate i razmišljaš kako ćeš sve dugove da platiš sad kad se Vojvoda vratio.

- De ste pičke, stig'o Zdravko Čolić!
- Sedi bre budalo i poruči pivo, samo smo nas petorica došli.
- Šta je sa ostalima?
- Nije prošla plata...

   

Onan varvarin

Osoba koja više puta dnevno vodi bitku sa Porn hub-om, Red tube-om i ostalim neprijateljima.

"Onane, pušćaj taj mač, idemo u grad malo."

   

Popušiti kurac života

Proći kroz sito, rešeto i filter papir govnjive egzistencije. Ići životu uz i niz karinu periodično, do momenta kulminacije.
Po rođenju, Pušača Kurca Života je keva čedomorka ispustila u pomije. Dok su deca njegovog uzrasta hasala kozje brabonjke i sapun s ukusom šumskog voća, on je bio poteran da ratuje u samom prknu sveta, gde mu je šrapnel trajno izdepilirao leđa, noge i mošnice. Osedeo pre treće decenije života, ženio se, razvodio, kotio. Ne računajući brakove, prošao kroz još nekoliko ratova.
Dok bi svetina radije punila stomake pivčugom, on bi nalivao izbušenu jetru vinjakom dok mu se kutnjaci ne rasklimaju. Menjao žene i vere kao gnojave zavoje, selio se kao stidna vaš, spičkao svu imovinu na trke kerova, a pritom uspeo da zadrži zajebani aristokratski podsmeh ispod mašću natopljene bradurine.
Dovoljno inteligentan da shvati u kakvo je ništavilo i sedam jegera svet zabasao, a dovoljno mudovit da odsluša kompletnu diskografiju Pepersa, povući obarač mu i nije bila toliko mučna radnja.

- Gospodine Hemingvej, nemojte, život je lep!
- Mršći sinak. Kad budeš ispušio karinu života, javi se. Vrati Asklepiju petla što mu dugujem i reci Šakiri da ne briše zid. Ameno!

Usledi pucanj, a na španskom zidu ostade falusoidna fleka kolorita grimiznog.

   

Srdoč

Lik u ćošku kafane. Ili ne mora samo kafane, u uglu života. Prodavac lozova koji ne učestvuje u izvlačenju. Buljavih očiju, dugačkog nosa, ispijen, mršav, rakijaš. U nekom kaputu dva broja većem briše smrznut nos dužim rukavom pa onda stiska čokanj i liže polako svoju dozu rakijštine dok i ona ispija svoju malo veću dozu njega. Na slici nebeske kafane koja se skoro pojavila po fejsovima nema njega, jer naravno kad bi gore bila poseta svi bi navalili na Gidru, Paju i Zorana Radmilovića kao da su stari drugari, pri čemu bi ih ovaj zadnji terao slasno u kurac, al niko ne bi primetio Srdoča. Uostalom, i šta će mu sve to, on pijucka polako i čeka svoj ekvilibrijum, kad sve bude na svom mestu, u ravnoteži, rakija, kisela, kafa, prošlost, budućnost; a to nažalost ne traje zauvek, jer rakija ipak pretegne, pa smulja sve to u sebe, ko u crnu rupu slivnika.

- Jaooo ko je sad pa ovaj čiča, gleda na ovamo, samo da ne smara nešto...
- Ti ne znaš ko je to?
- Pojma nemam, alkos neki?
- To ti je Srdoč, budalo, glumčina, i nije alkos nego dođe da popije po jednu da se zagreje, čovek je bre u poslednjem trenutku vraćen sa streljanja, pa i nek popije, a ne ko ti, ližeš to pivo, kao teško ti u životu, fale ti pare za vikend u Pragu i smaraš me ovde jer nemaš za ajfon usrani il šta već.

   

Rekvijem za džukca

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.

Sviram je suviše retko,
shvatam je smrtno ozbiljno,
a volim je beskonačno.

   

Flegma

Totalna kulijana od čoveka. Takva osoba se ne tangira da li će je neko "lajkovati" ili "dislajkovati", totalno je zabole tukson za to. Ustvari, čak ni tukson.

Korača mirno, ne govori tiho ali tako deluje, opuštena je kao list koji se leluja na vetru. Ništa je ne dotiče, a ako se to i desi samo slegne ramenima.

Takva osoba zaista zna kako da živi.

   

Tur de Frans

Pozadina jedne Francuskinje.

Pariz, ekskurzija...

Laki: Bate, snimi onu domorotkinju, aj?

Peki: Vrh, idealan primer savrsenog tura de Frans.

   

Đepeto

Jedini muškarac koji je drveći ga, dobio sina.

   

Oliver Tvist

Izrazito mršava osoba. Naime, obično lik koji dobija ovaj nadimak je mršav
do tih granica da može ladno da glumi istoimenog lika u adapataciji romana
Čarlsa Dikensa.

Kao sinonim za ovaj izraz može da posluži i Mršav k'o rentgenski snimak

   

Pepeljuga

Bajka iz koje je svako na svoj način izvlači pouku.

Devojke - da možeš ceo život da budeš čistačica , da ne ideš na faks, da ne moraš da se trudiš da uspeš. Dovoljno je da navataš jednog lovatora i da postaneš princeza.

Momci - da je jedino važno da imaš lovu u životu, i svaki izlazak je potencijalna šansa da nadješ mladu neprskanu curu za ženidbu. Najlakše su one koje su prvi put izašle.

Roditelji - da ne utucaju svoje ćerke braneći im izlaske, inače će se udati kad prvi put izadju.

Perverznjaci - da bi bio princ moraš da imaš fut fetiš .

Modni stilisti - staklene cipele su lepe ali veoma neudobne i nezgodne za trčanje.

Andrej Kolundzić - Tikva baš i nije najbolje prevozno sredstvo, pogotovo posle 12h .

   

Emisija "Žene"

MIZANTROFI2
A Veče sa Malim Kepecom izgledalo je kao dno u čaši kreativnosti "Prve". Daklem, prva životna lekcija koju ova kvazi-emisija pruža: od svakog dna može dublje. Ponešto ipak zadržasmo: mlade marionete koje na povlačenje konca pljeskaju ko da im je poslednje, preselo im dabogda baš. Začuje se i poneko „u-uau-u-uau“. Šta ste zapele, aman, polako s tim rukama. Svrbeće posle, malo malo pa kreneš da biješ ko mutav, da bar znaš zašto, ali tako je napis'o čika iz režije, svetli tabla, pa udri do zore ako treba. Plaća čovek, nije da ne plaća. Pitaj tog čiku eventualno da staviš neku kesu na glavu da te familija i poznanici ne prepoznaju. Sramota je.
Elem, Mali Kepec dobija zamenu. Petostruku. Ni najgrđi gen tako ne mutira.

Svaka emisija počinje na isti način. Kratka uvodna špica. Članice petorke u muškim odelima glume neko ludilo. U studiju marionete već mlataraju rukama i arlauču, a muški glas kreće sa dvominutnom torturom „Dobro došli u šou žene, a žene su...“
Fala na obaveštenju, od srca. Nismo mi Ameri da ne znamo šta gledamo, peremo živuljke u veš mašinama i slični ispadi. A ko zna, možda su i oni tako počeli. Ako čovek mož' da zaglupi, dobro nam ide. Trudimo se, vala, isplatiće se.
Najava uvek istim redom, glasom gospodina za koga bih lično angažovala Đovaka da vežba smeč sa njim. Na njegovoj njušci.
Žene izlaze "na scenu" jedna po jedna, u transu mašu marionetama. Izveštačeno do bola, ko samo smisli ta sranja, dabogda mu deca učestvovala u istim. A to ne bi, a?

Maaaja Vooolk
Fizički hibrid Vučitelja i Eve Ras - mešanac. Vučica, dakle, matora, rek'o bi neko pogrdno, ona pak tvrdi da život počinje posle pedesete. Verujmo joj. Književnica valjda, jebem li ga. Rek'o d'izguglam koju reč. U prvom planu par razvoda, ispunila cilj - kaže žena - trošili je petorica odjednom... Dosta, fala lepo. Samo me zanima je l' odatle potekla inspiracija za broj voditeljki. Aj' dalje.
Iriiina Raaadović
Prototip plavuše iz viceva. Omekšaš kad je vidiš, bude ti žao. I ona je neka vona-bi-književnica, kako to Ameri kažu. Propali brak u prvom planu, daklem sve je tu... Može dalje.
Naatašaa Riistić
Đembela ženica, šatro slučajno završila pred kamerama. Na šta bi tek ličilo da je namerno, pu, pu, da ne ureknem.
Maariija Kilibaaarda
Bingo dvometrašica, prijatnog izgleda. Tu se sva njena prijatnost završava.
Ivaaana Zaaarić
Da standard opada ova gospoja je pravi primer. Svaka emisija koju vodi grđa je od prethodne, u svakom smislu. Ali dno nikad nije kraj, ko što rekosmo već.

I to je naš peterac, u punome sjaju. Vozdiže kursadžijski humor na pijedastal presmešnosti. Da, da, toliko je loše.

E, sad, ima tu i neki gost, maksimum dvoje. Ironija je što se gosti i pored pet gospoja-alapača najave sami. Stanu pred onu kameru i omlate ko su, šta su. Ako ih ima dvoje između sledi dramska pauza. Režija, jebo ga otac, piši onim mamlazima da tapšu, pocrvene čovek.
Taj minut pričanja je verovatno i najduže ispričana priča u kontinuitetu, u društvu ovih pirana.

Tema emisije su "važna životna pitanja". Porodica, seks, fobije, bla bla, truć truć, uz pokoju spontanu pošalicu, kojoj se ne smeje čak ni ostatak petorke. Daklem, druga životna lekcija: objektivnost.
Manje bitan deo emisije - gost - sedi okružen ovim piranama. Kakav crni centar pažnje, ništa nije slučajno. Dao bi se u beg, garant, samo da ove nisu sa svih strana, a i Đembela kad zareži dupe odmah zalepi za fotelju. Pa sirotom nesrećniku ostaje da transferuje. Optimistično, u prvih petn'est minuta pokušava da dođe do reči. Izboriti se sa napastima nekako, vremenom konta da je to nemoguće i uglavnom nemo gleda ženskadiju kako pametuje. Daklem, konačno, treća životna lekcija: kad ne mož' da pobediš, ne gubi snagu džabe. Čekaj, pošast će proći. Eventualno.

Iza scene...
M.K.: Nervozna sam, ujedam, pokvarila mi se šminka, ono sranje za aplauz svetli non stop, idioti tapšu već pola sata bez prestanka...
Đembela: Jao kad si kod ujedanja, 'ladi mi se iz pekare ovo, biće ružno posle, da ja to pojedem ipak, a?
Vučica: Nemoj, umazaćeš se, našminkana si. Mada, ko da je bitno, život ionako počinje posle pedesete eheheheheh.
:bled pogled sviju prisutnih:
I.R.: Jao, 'oće li prestati da aplaudiraju, puca mi glava. O čemu uopšte danas pričamo?
I.Z.: O Daunovom sindromu i životu retarda.
Vučica: Mentalno zaostalih, Ivana, pobogu!
I.Z. E, to, aj' sad počinjemo, najavljuje ovaj već.
Neko iz režije: Devojke, mala promena, ugasili smo tablu za aplauz, danas publika aplaudira sama, ako baš zabodu, klimajte glavom kao znak da treba da se smeju. OK?
...nakon najave...
I.Z.: Danas pričamo o Daunovom sindromu...
Publika: AHAHAHAHAHAH.

   

Kakva je to jevrejska logika?

Opaska upućena osobi sklonoj traženju određenih stvari na mestu gde su male šanse da budu. Praktično nemoguće. A opet moguće i smisleno.

-Kevoooo, gde mi je punjač? Jesi ga opet uzela?
-Nisam, pogledaj u zamrzivaču.
-Kakva je to jevrejska logika? Kevo...
-Šta je dete, tata je uzeo nove utičnice, sa užim ulaskom, mora se skupiti ulaz na njemu, mora da je tamo. Idi pogledaj, samo pazi fen da ti ne ispadne.

   

Lasno

Reč koja poseduje onu finu dozu patine i koja označava viši stepen lakoće. Ne zvuči isto kad kažeš lako i lasno, ovo drugo unosi u razgovor notu poslovičnosti i lakoničnosti.

Kao što onomad reče jedna mudra glava negde iz Podrinja:
"Lasno je tuđim kurcem vruć katran miješati".

   

Burgeri iz Meka

Neko ih obožava, pa uzme po dva. Neko ih iz dna duše prezire, pa ode lepo, k'o čovek, na banjalučki ćevap. Međutim, ovo nije priča vezana za takve ljude - ovo je priča o ljudima iza "pozornice".

Politika Mekdonaldsa je da se, barem u jenkilendu, sve što je spremljeno, a ostane neprodano, baci u đubre. Stoga mnogi ulični vagabundi žljno iščekuju kraj radnog vremena da dobiju hladne burgerčiće i sparušeni pomfrit, da ubiju žalostan jauk utrobe svoje. Radnici se sada ne smeše kao idioti, pošto je radno vreme prošlo, ali i najmanji osmeh prilikom davanja hrane u ruke onome ko ništa nema, iskreniji je, topliji i srdačniji. Jedan poen za humanizam...

No, korporacija uzvraća udarac i to ispod pojasa. Može im se, potplatili su sudije. Ne tako mali broj mekovih ispostava nalaže da radnici pod nadzorom obezbeđenja bacaju neiskorišćenu hranu pravo u kontejnere. Jer, ako već Mek nije zaradio na tim burgerima, zašto bi onda neki beskućnik bilo šta dobio bez da plati. Ni kod babe nema džabe. Eh, živote - lutalico!

"Stajali smo u povećoj grupi u uličici, na obodu iza glavnog šetališta. Čekali smo da se završi radno vreme i da radnici posle radnog vremena iznesu ono što pretekne, a ne proda se. Tako smo se povremeno prehranjivali, kada se nije moglo isprositi nešo siće.

I dođe taj tren dugo očekivani. Ali, videsmo da su prvo izašla četiri uniformisana lika, stali su kao zid između objekta i nas. Trojicu radnika je pratio namršteni lik u odelu i pratio da sve što iznesu, bace pravo u kontejner. Zanemeli smo svi. Bilo smo gladni, bili smo umorni, bili smo poraženi. U lice da su nam pljunuli, manje bi bolelo.

Po završetku ove šarade smo polako krenuli ka "noćnom boravku" - ispod mosta. Tamo smo ispričali ostalima šta smo doživeli. Jedan novopridošli nam je lazao da je jedan od radnika sličnog restorana brze hrane, dobio otkaz jer je svoju dnevnu porciju dao nekom beskućniku, umesto da je pojede. Snimila ga kamera obezbeđenja.

Ta je noć bila tako duga i tako tiha. Prokleto tiha."

   

Džaranje đane

Pomalo ciganjski izraz za solo mindža akcijanje s ciljem da se malo prodrma čavka, da l' prirodnim voće-povrće, il' veštačkim plastika-guma putem.
Žensko drkanje. Solaža bez mesa.

- Tatko, tatko, tatko!
- Š'a je be?
- Đeljana džara đanu!
- Aj to reci brzo des' puta a.
- O'š kurac.

   

Prvi odlazak na nudisticku plazu

Jako si srecan,ocekujes brdo picaka smestene na jednom mestu,od toga su vecina dobre...ocekivanje bazirano na nudistickim plazama u filmovima i serijama gde su se takve plaze pojavljivale...ali,nije tako ni najmanje,to svatis kada krenes da prodires u tu nesrecnu zonu...ima vise malih plaza zabacenih iza stena po kojima ti moras da se penjes da bi dosao do svake od njih...videces samo likove koji su tu iz istog razloga ko ti,parove starosti od 20 do 80 godina,caletovog ortaka,lika koji drka i gomilu deda kako vezbaju...i onda zakljucis da nudisticka plaza vise sluzi da ti smuci zivot,nego da te usreci

   

Karmin na okovratniku

Dokaz koji se ne pobija. Šarao si, magarče, krvavi ti zubi. I pao si na tako jeftinu fintu, obukao svetlu šulju, ona imala jarko ultra-ljubičasti ruž, pa baš našla po košulji da te ljubi, pored tolike glavurde i ostalih ekstremiteta, sa naglaskom na genitalije.
Ma 'de bre, to je neki loš scenarista filmova Dž produkcije nekad postavio kao premisu, i sad u svakom drugom filmu, šatro ona prebira beli veš da ne poboji, i kao skapira njegovo neverstvo, nije nego.

- Ih bre, al si usro ove bele gaće, tačno mora sa šarenim da se pere, al prvo dotkuvam u loncu... A šta je ovo na košulji? Karmin!? I to braon, onaj kurvanjski! Skote, pa ti me varaš! Ko je ona? Hoću da znam! Koliko to traje! Govori, zašto sad ćutiš, stoko!
- Ženo, ako ti kažem da sam se bio usro do zavrat, bi li verovala?

#757
+3762
133
definicija