Leći. Opustiti se, eventualno se naprezati razmišljanjem o ponekim sitnicama koje život znače, npr. opredeliti se šta sledeći put uzeti od priloga, ili doneti bitnu odluku da li da ostaneš veran Jelenu, iako je Lav na debeloj akciji.
- Ženo, široka ti kuhinja, skuvaj nešto ukusno, odo' ja da se spustim u horizontalu.
Najgora stvar koju možeš da kažeš detetu.
Ironija na svoj život pun uspona i padova u poredjenju sa psima, koji ustvari, kad malo bolje pogledaš stvari iz njihove perspektive uživaju u istom... Jer, sto ja imam običaj da naglasim, nije srećan onaj koji mnogo ima, već je srećan onaj kome malo treba...
A svima treba mnogo više nego sto mogu da priušte, to je činjenica.
Setim se jednog vrelog dana, sunce opeklo po vrelim stenama, 45 u hladu, na suncu bog te pita kolko je, ne smem ni da gledam termometar, onesevesticu se samo kad ga vidim... Naravno, uvek nesto nije u redu sa poslom, uvek nesto fali, nervozan si, ides tako po stenama i biras gde ćeš da zgaziš i misliš se u sebi: O Bože, što sam ja tebi zgrešio...
I u svom tom samosažaljevanju nakon tih par minuta vrucine i pakla (jer ipak je svakom svoje dupe najosetljivije) vidiš malog Indijanca, koji za razliku od tebe, tu kopa nešto i rmbači celog bogovetnog dana na toj istoj temperaturi, dan za danom, nedelju za nedeljom... Dođeš namršten do njega, ljut zato što misliš da imaš usrani posao, a uz i moraš da budeš namršten i nađeš šta nije u redu sa onim što rade i onda se desi nešto neverovatno (ne, nije ono kad Erik pojede bananu slučaj). Mali Indijanac, koji te ugleda, odjednom mu dodje smešak na njegovo lice, od uva do uva, sav srećan što si mu došo samo, zaboravi na sve svoje muke jer, on je tu da radi šta mu kažeš, ako kažeš da skoči sa mosta, skače, nema tu mnogo razmišljanja...
Ali u svemu tome, osmeh i njegova sreća su ono što bi poslednje očekivao, da je neko ipak toliko srećan svojim trenutnim stanjem, da ne kažem presrećan, to je ono što te prosto dirne nekako i kažeš dal je moguće da neko na takvom jebenom mestu može da bude srećan sa onim što ima i onda se baciš u razmišljanja i povežeš tu situaciju sa sobom. Nesrećan si zato što misliš da nemaš dovoljno para, nemaš kuću na tri sprata sa dve čistačice i vrtlarom pride, nemaš Porsche Cayenne-a ispred parkiranog i ko zna sta sve još nemaš, a hteo bi da imaš... Dok mali indijanac radi šta radi, ima u promilima platu izraženu u odnosu na tvoju, radi non-stop na suncu, na vrućini u nekoj paklenoj vukojebini, ali on je srećan...On je srećan samo zato što ne traži mnogo više od onoga što može da ima, on je srećan što je živ i što ima bilo kakav posao... I najgore u svemu tome je, on izgleda srećniji od tebe... Zato što ti ne umeš da se obuzdaš, da kaže dosta je, uvek hoćeš sve više i više i naravno da si onda nesrećan, pa nisi ti jebeni šeikov sin na kraju krajeva, da imaš sve što se poželeti može...
Nikad nećeš odrasti, mali veseljače...
Digresija na tekst gore, i dokaz da pasji život i nije baš tako loš u svim situacijama ko što ga koristimo u poređenjima (zato ga i nazvah kvazipasji)
U trenucima ljubavnog bola, žali se Marko Vladi:
-Brate ne znam šta ću da radim sa sobom, lud sam za njom, zašto su stvari tolko komplikovane, zašto sve to ne može da se uradi na prost način bez ovol'ke patnje i bola...
-E tako ti je to brate moj, da živimo pasji život, sve bi to ustvari bilo lako, dođeš, onjušiš, lizneš, naskočiš i gotovo...nema nikakve patetike ni patnje, ideš dalje kod sledeće...A ovako, ovako se rađala civilizacija, to je osnov svega nastalog...
Akcija izazvana psihičko-mentalnom zavisnošću. Poslednja slamka spasa. Uglavnom se javlja kod psihički veoma labilnih Vukajlijaša, najčešće za vreme ispitnog roka, a neretko i u drugim (ne)prilikama.
Dragi kaizene,
Vukajliji sam se priključila davne 2009. godine, meščini beše mart mesec. Odmah sam uvidela da je ovo jedan sjajan sajt koji mi svakog dana popravlja raspoloženje. Počela sam da provodim sve više i više i više vremena na njemu, dok nisam shvatla da mi se ceo dan zasniva na čitanju definicija, deljenju pluseva i minusa, postovanju na forumu, strahu i uzbuđenju da li će baš moja definicija završiti u odabranima. Čak sam počela i da ga sanjam.
Pošto sam informisana da poseduješ ogromne, čak natprirodne moći na ovom sajtu, znam da si u mogućnosti da mi učiniš jednu, za tebe minijaturnu, uslugu. Molim te da me banuješ. Banuj me kaizene! Banuj me kao što nikog dosad banovao nisi! Socijalni život mi polako propada, drugovi me napuštaju, gledaju me kao čudaka, dečka sam izgubila, ostavio me je jer sam mu u šali rekla Što si jebo, jebo si, roditelji pokušavaju na sve načine da me sklone od kompa, hoće da me vode kod psihologa ili psihijatra, isti kurac,u januaru sam dala jedan ispit, u aprilu nijedan, za jun nisam prijavila nijedan jer mi je taj dan sinula odlična ideja za definiciju, pa sam je razrađivala od jutra do mraka. Narodski rečeno, jebala sam ježa u leđa moj kaizene.
Pišem ti ovaj moleban u nadi da će moje reči u najkraćem roku stići do tebe.
Iskreno tvoja
:*
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...
Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...
Osoba koja je uvek spremna da pomogne svakome. A kada njoj treba pomoć, ljudi kojima se obrati ugase telefon i slično.
Rustično, starinski, a ipak nekako savremeno. Kao bakin ormar na kojem je držala najbolje slatko i po koju voćku za one unuke što žive daleko i ne mogu često da dođu, da ih baka posebno počasti.
Opet, u svesti odzvanja i prizvuk nečeg što je zdravo, što je neprskano ubrano sa grane pa sačuvano s ljubavlju i pažnjom. Da mu i miris sačuvaš dugo nakon što ukus i boja izblede i nestanu. Kad otvoriš ormar da se setiš kasnog leta i rane jeseni, da se setiš detinjstva i srećnih dana. Vremena kad je sve bilo lakše, lepše i bolje iako je skoro sve bilo teže dostupno.
- Mrcino jedna opet si se udžibrio!
- Dušice, svratio kod kuma, on otvorio stari ormar i izvadio flašu što je njegov deda sakrio. Sva na dunju miriše!
- Pa se ti setio tužnog detinjstva i omlatio celu? Marš more u krevet i da te ne vidim do ujutro!
Suštinski najbitnija stvar. Ono što se računa, jer koga boli kurac što si ostavio srce na terenu ako te Kroacija rastoči k'o žirovna krmača vratnicu. Misliš da će nekoga da zanima što si sa četri godine pisao latinicu i ćirilicu i znao sve šege i pošalice Ljubivoja Rčumovića napamet? 'Oće boli ga kurac u rutavo dupe, daće ti lopatu da trpaš tri pa jedan pesak i cement u mešalicu. Jer nisi iskoristio potencijal. I iskreno, ko te jebe, imao si šansu ali bilo ti je teško dići dupe i uraditi nešto korisnije od popunjavanja tiketa ili drvljenja patana po sedmi put na slike Marije Karan iz Kengura.
Ako si poverovao da talenat stvarno mora da izbije na površinu, onako sam od sebe, srećno ti bilo. Možda ti zatreba dok budeš lopatao govna za nekoga koga mrziš i znaš da je rođen nesposobniji od tebe. Ali takođe i znaš da je on svoje minimalne talente iskoristio i uspeo, samo nećeš da priznaš sebi. Lakše je da kažeš da je ukrao ili mu tata kupio ili je imao sreće. Gle mu kurca, nepravde.
Priznaj lepo sebi, mogao si, nisi, i sam si za to kriv. Imao si nula-nula i šansu na petercu al' si zasrao krajnji ishod.
- NjIIIIIIIIIIIII desi Laki, dođi da te zagrlim. Sto godina te nisam videla, šta ima kod tebe?
- Des' Micika jebotebog, š'a ima? E'o iskrmačio neki vinjau pa idem na šljaku. Kod tebe?
- Ijao, ne pitaj. Završavam faks i ne znam ni sama šta ću sada, imam neku ponudu da počnem da radim, i pare su brutalne, ne smem ni da ti kažem koliko ali razmišljam se pošto sam dobila i stipendiju za godinu dana postdiplomskih u Americi. Sve u svemu nije loše.
- Baš fino, pa znao sam, bila si ti bistra cura oduvek.
- Ma kakvi, je l' se sećaš u osmom razredu kako si mi radio sve pismene iz engleskog i srpskog? Da nije bilo tebe ko zna šta bi bilo hahahahahaha. Pričaj mi sada, šta ti radiš? Mora da je nešto dobro, ti si uvek bio genije za sve i svašta, govori više.
- Istina, šteta što sam lenjo govedo ceo život. Sada radim u JKP-u kao menadžer za koordinaciju lake mašinerije. Kad se skupimo svi ja podelim metle. Jebiga.
- Ovaj, fino što smo se videli, javi se nekad. I pozdravi tvoje, ćao.
- Aj uzdravlje, pozdravi kući. Ćao.
Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.
U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.
Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.
Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.
Ma, nema bre šanse da više izađem... Kvota da opet izađem na ulicu da se borim za neki palackurac ne postoji, n-e p-o-s-t-o-j-i. Sigurica, imaš dojavu od mene, imam pravo bar svoj život da namestim.
Što, da neću opet da šetam k’o ludak protestvujući što mi jebu kevu, a da sutra gledam kako mi oni iza kojih sam se šetao na redaljku, tovare onu iz čije sam se pičke u ovoj pizdi materinoj rodio. Oću, ali znaš kad. Ma nikad bre, nikad bre više, niiiiiiiiiiiiiikad. Evo mi kurac ovaj moj izjebani i razočarani!
Izlazili smo i 27.marta i bolje grob i bolje rat, i dobismo oboje, a sve ustvari bilo da ga Hitler manje trpa u Englesku bulju i da što više pretovari nama. I Trst je naš, pa na ulicu, a posle mi bratu od strica u trbuh Janezi poslali metak zahvalnosti, dok je na stražarskom mestu jeo suvi jebeni dnevni obrok. I Tita na ulicama dočekivali svaki put kad se ovaj od nekog ljudoždera nepojeden vrati i novu autonomnu pokrajinu u Srbiji napravi.
Za Slobu tek ludnica. Svaki dan na ulicama hiljade, odjeci i reagovanja. Niko ne sme da vas bije. Do devetog marta, a tada nam stiglo i pojačanje na ulici. Tenkovi. JNA. A ona lisica od Vuka, nije on tada na ulici bio. Na ulici ostala sama ona riba sa tri prsta, a pička se sakrio u rekvizitu Narodnog pozorišta.
A tek Čeda, čuvar vatre, kupac Fidelinke, dramski pisac i europejac, više mu vredi guma jednog džipa od mog života, a ja k’o mladi dresirani majmun, danima za njim. „Mlado je dete, vidi kako mu sijaju oči, ovaj ne ume da izda.“ O Bože, kakva sam ja budala bio.
Za peti oktobar bi danas strelj'o. Ne amnestiram nikog. Ni sebe. Osim ono dvoje što su poginuli. I Džoa bageristu. I on je, da se razumemo, idiot kao i mi, ali ne mogu mu zaboraviti kada roknu viljuškom od bagera u RTS. Sreo ga jednom, svratih ga u Paun kod Štajge, opasno se ubismo. Do jutra nismo politiku pomenuli.
Kažem ti, za 5. oktobar bi strelj'o. Da opet gutam suzavac da Marović kupi još jedno ostrvo, da Otpor izvesti USAID u Budimpešti o "uspešno realizovanom projektu", da dobijam batine, a da me danas Dačić u svet vodi. Beograd je svet, ma je li Boga ti, Beograd je svetska budala - koga je sve na vlast dovodio.
Ma, muka mi kad se svega setim. Život mi prođe čekajući izlazak govnjave motke na ulicu, a svaka iza koje sam stao u dupe mi na kraju uđe, a ne njima po leđima.
Zato više na ulicu ne izlazim ni kad sportiste dočekuju. Kad kažem dosta, onda je dosta.
Mada, mamu mu jebem, nekad mi neka čudna jeza krene niz kičmu kad prođem kroz Kolarčevu. Kao da opet čujem pištaljke, pričini mi se pokojni patrijarh Paja kako vodi moleban, a mi da svršimo od sreće kad se njihov kordon sklonio...
I neću, nikad više neću, ma da nas pozovu i povedu zajedno Štulić izjebani Džoni i Obilić jebeni Miloš. Ni da je Princip Gavra portparol protesta!
Jedino ako ova generacija naše dece ne krene. U njih još verujem. Ako oni krenu eto i mene trećepozivca. Još čuvam pištaljku. Pored čuvarkuće, u čaši što sam je iz Skupštine uzeo petog oktobra.
Kraj puta. Nisam siguran da li bi "put" ovdje trebalo nekako istaći, možda riječ napisati velikim slovom, nekako naznačiti da se radi o "onom" putu, životnom, gdje koliko god blaga za života skupili, preko rijeke još niko na konju prešao nije.
Nikako tužan kraj. Život je život, svako ga je iskoristio onako kako je mogao. Neko bi rekao da je svako imao svoj dio i smijeha i suza, a neko bi to preko sita i rešeta prebio, grdnoga svijeta, čaše meda i čaše žuči. Kako god. Došao je trenutak da se podvuče crta i vidi koliki je ceh.
"My only friend, the End"
Najaktuelnija srpska samoobmana.
Tradicionalno “neka bude što biti ne može” prepakovano u odoru ljigave dnevnopolitičke parole.
Nudeći vešto projektovanu i savršeno tempiranu laž da je moguće ne prodati kosovski mit a kupiti ulaznicu za podelu mitskog zlatnog EU runa, promućurni strip junaci koji vladaju Srbijom vešto sebi kupuju vreme za još jedan krug samoubilačkog srpkog političkog ringišpila.
U vremenu kada je Srbija doterala od Cara Dušana Silnog do duvara sadašnjeg bednog, kolektivni srpski duh, u ogromnom strahu da se suoči sa istinom da je sjebo sve što se sjebati dalo, postaje lak plen profesionalnim varalicama – političkim opsenarima koji, manipulišući tim strahom i duboko ukorenjenim srpskim šizofrenim i infantilnim crtama, nude ono što Srbinu treba: laž da ništa nije izgubljeno, da je i dalje moguće sve dobiti, da spasa nam ima i kad propasti hoćemo, da smo najači kad najteže je i da ćemo u zaustavnom vremenu očas posla nadoknaditi tih pet, šest golčića manjka, da je moguće pojesti oba plasta sena i ne crknuti od gladi kao Buridanove magare i da smo na samom kraju kraćeg lošeg perioda od stotinjak godinica i da eoni srpske renesanse samo što nisu ...
Cijena, prava sitnica – glas na izborima.
Ukoliko se logika, Ustav, realnost... ne slažu sa ovom utopijom - utoliko gore po njih.
I tako se Sorabi i njihove vođe,u sreći i veselju spremaju da mučenu Srbijicu udaju za đuvegiju iz Brisela, onog istog koji joj nogu amputirao 1999., a koji će joj za svadbeni dar zlatne cipelice darivati. Nogu će joj, naravno, vratiti, a kao bonus daće nam i Augentalerovu. Nebo će se otvoriti, car će Lazo sa Fileom rujno vino piti, a Obilić rasparat' utrobu djeve Eštonove, sve na radost Tači barjaktara...
Srpsko političko biće pod totalnom anestezijom ove bajke – snom mrtvijem spava.
Buđenje iz bajke “i Kosovo i Evropa” u realnost “Nit Kosova nit Evrope” biće gadno. U pičku materinu gadno.
Ko ga jebe – nije nam prvi put.
Što voli Srbin sebe da laže, čudo jedno!
Lakše mu da primi ladan kurac u vruće dupe nego da istinu u oči pogleda. Voli da misli da „još se nije rodio ko je Srbina zajebo“ pa takav neprejebiv očas umisli da ako on srdito kaže „ma šta kurac realnost, nataknem je na ovaj moj nadrealni“ da će se stvarnost povući postiđena i izjebana.
Hoće Srbin i ženu i švalerku, I Mamon i Nomokanon, i da se jebe i da mu ne uđe, i platu i da ne radi, i da klinke jebe i da nevinu ženi, i Ratka Kandića i Natašu Mladić, i da potroši i da mu ostane, I da jebe kadinicu i da kadiji piše molbu da bude zamenik sudije i tužioca, i Agape i Farmu, i Tita i Dražu, i da se ne muči i da nauči, i Slavu i Partiju, i da se ne bori i da pobedi, i Svetog Savu i Satana Panonskog, i da pretekne i da slavno pogine, i Ruse i Pruse, i azil za pse i svinjokolj, i Legiju i Zorana, i rat i pakt sa Nato paktom, i 1244 i 1389, i Silvanu i Nirvanu, i na istok i na zapad na sever i jug , i Kosovo i Evropu...
A šta ako uspemo, ako bude što biti ne može? U Londonu muk, jebo te...
Najiskrenije, jesam.
Ispocekta nisam uopste lupao minuse. Nikad. Kad vidim sranje definiciju samo je preskocim. Sta me bole tuki sto je neka dileja umislila da treba nesto da napise? Sta mi piste jajca sto je neko okacio status sa fejsa i milsi da je vrh?
Onda sam povremeno lupao minuse. Bas na veliku glupost. Na njesra enormnih razmera, tako jedno 48 kurika. A bilo ih je. Bez komentara, bez zelje da mu kazem "tebra, ovo ti je sranje".
Posle sam polako poceo da stavljam komentare, dobronamerne, drugarske, skoro roditeljske. Uporedo sa komentarima poceo je da raste i broj minusa. Otprilike na svaki plus jedno tri minusa. Mislio sam "to je neki talas, nemoguce da ovoliko sranja iznedri jedna zemlja".
Padalo mi i na pamet da su sve to dupli nalozi od 5, 6 osoba. Napravila degeni da lajkuju sebe, napravili po 10, 15 naloga i sa svih naloga pisu i glasaju. Iste ili slicne definicije, plitke, glupe, fejsbukovske. Ili to ili su svi klonirani, svi isti, svi na isti glupi kalup.
I svakog dana sve ih je vise, sve jadnije definicije i sve mi mucnije da se objasnjavam s njima. Lepo im drugarski kazem "njesra ti je ovo, skor ti kaze, razum ti kaze, komentari ti kazu, obrisi ovo...
Nista,pas laje karavani prolaze.
Onda sam uhvatio sebe da samo lupam minuse. Citam torima, citam, mojne da mislis da ne citam, citam i ne verujem. Na 100 definicija mozda 1 do 10 plusova.
Ovo ostalo "minus, minus, minus, kakvo sranje, mora ostavim komentar, alo magarce skidaj ovo govno, minus, kakav konj, sta je ovo, maloumnik, da ostavim komentar, Carooo vrati se, minus bre, minus na kub, golo govno, aman sta rade modovi, ovo cek da procitam jos jednom, minus, sto sam citao jos jednom, ocu kuci, aman sta je ovima....
