Diskretno stavljanje do znanja osobi kojoj je klim upućen da je se sećate. Možda ne baš sa sigurnošću odakle i u kom kontekstu, a možda nije ni vreme, ni mesto za neki topliji pozdrav. Klimnućete, proći i evocirati uspomene...
Prepoznao sam je sa velike udaljenosti, dok sam vodio najstarijeg sina na trening. Neki tip je nonšalantno držao ruku preko njenog ramena, ne toliko srdačno da pokaže koliko su prisni, ali opet dovoljno da stavi do znanja da ona sada pripada njemu. Nisam ga poznavao, ali je bilo očigledno da on mene zna. Nisam ga tretirao. Čuo sam da je trudna, i konačno videh kako sve to izgleda. Toliko sam želeo da je vidim u tom izdanju. Približavali smo se jedno drugom, oboje prezauzeti gledanjem golih krošnji i nekom nepovezanom nazovi-pričom sa saputnikom. Kako je došlo vreme da se mimoiđemo, neobuzdano sam prikovao pogled na njeno lice i ovlaš ukrao njen zbunjeni pogled. Klimnuo sam glavom bez reči. Odklimnula je u znak pozdrava. Nisam se okretao.
Zvuči banalno, ali prvo čega sam setio je bio krpelj kojeg je vadila iz mojih testisa, a kojeg sam pazario na livadi nadomak grada, imajući seks sa njom. Vadiš mi krpelja iz jaja, jebote! I klimaš...
Najveća problematika u američkim filmovima/serijama. Naime, ovu rečenicu je gotovo nemoguće izgovoriti ako x lik tako zaista i ne oseća. Čovek je u stanju da sebi povisi pritisak na 260, dobije padavicu, prolivčinu i gonoreju;stiska se, ispadaju zubi, prostata zabrinjava...ali ne. On neće reći "Volim te" ako to zaista nije tako. Dobiće pedalu u dupe od najbolje pičke, prekinuće vezu sa švedskom groficom, razvešće se od žene (znajući da će mu na sudu ostaviti samo par gaća i siledžijku) ali neće uspeti da kaže TU rečenicu. Posle pedalisanja, on u sobi plače i urla u jastuk, sluša Green Day..ali on ne bi mogao da slaže. Interesantno, na trusnom Balkanu problematika ove rečenice nikada nije dovedena u pitanje niti je predstavljala veliku moralnu dilemu.
Orson Hodž: Bri, da li me voliš? Bri: (kreću suze) Orsone ja...ovaj...ja te...(podrhtava lice, rezultat svih plastičnih operacija kreće da se ljulja) ....ja....(vilica svira kastanjete)...ovaj...ti si mi drag, Orsone. Orson: Znači tako...(sledi harakiri)
Žika: (pokupio random kuravelu sa štajge, vodi je u mračni kutak na fircanje) Ajmo Monika, skidaj ćega, znaš da si mi ti posebno draga.. Monika: Žile, jel me voliš? Žika: Volim te, ti si mi sve na svetu, cvetu najslađi, livado moja rano okošena i slanom orošena...a sad napokon zini.
Pokušaj da se polni odnos, s muške strane, produži na dovoljan za minimalno zadovoljstvo one druge strane. Da ne kažem ženske, ne bih da uvredim nekog u ovo osetljivo vreme. Za ovo se koriste različite tehnike, od vizualizacije Vjerice, preko prisećanja na Vojislavove odabrane izraze lica, pa sve do sabranih izvinjenja Borisa Tadića.
- Aaaa... mmmmm... tooo... - Ja sam gotov! Samo još malo! - *Svaka čast Vučiću, za samo par meseci je svojim predanim radom ...i požrtvovanjem doprineo da veliki broj ljudi oseti nešto novo na političkoj sceni..nešto što će uspostaviti red i poštenje...u Srbiji koja je bila prekorumpirana.* - TO MALAAAA! IDEMO JOŠ JEDAN KRUG ZA ISTI ŽETON!
Sleng za one tabletice što nam pripisuje čika doktor kako bismo prilikom svakodnevnog upadanja iz jednih govana u druga to mogli da ispratimo, ne više srećni, ali bar smireni i nasmešeni, kako to dolikuje civilizovanom čoveku od koga se prosto očekuje da sabija probleme kao terminator, a pritom sačuva miran i prijatan jebački stav.
-Šta, komšija, i ti si na smešku? -Pa da... Prosto sam zavoleo onaj crveni trouglić u ćošku. -Pa, je l' ti bolje? -Nije mi bolje, ali mi je zato i konačno svejedno, bar u narednih tri sata.
Tako neka viša sila ili kako se to već zove, život valjda, krene da te ubaci u neki film koji je namenio za tebe. Često niskobudžetski i bez kul specijalnih efekata. Pa se ti posle sam snalazi kako znaš i umeš. Sad tu se umešaju i korežiseri, tipa roditelja, bližih i daljih rođaka, najbližih prijatelja koji nekako misle da najbolje znaju kako ti tu treba da se ponašaš i koliko loše da glumiš u raznim situacijama. I tako ide to režiranje, a mi, što smo tu, jebiga pratimo instrukcije. Mora nekako da se zaradi za leba. Ili bar da ti kažu da si osoba za primer. To je jako bitna stvar. Ali tebe boli uvo, to što ti je život namenio ''Klovnove ubice iz svemira'', ne znači da ti ne možeš da zamišljaš da si u ''Začaranoj Eli''. I ko zna, ako se budeš dovoljno trudio, možda i se i taj život nekako smiluje, pa ti preda palicu da sam sebi sve sjebeš onako kako si planirao nekada davno. Tipa, plot tvist, nakon venčanja ubiješ princa, smestiš sve nekom sumnjivom reptilu sa britanskim naglaskom (ionako su oni predviđeni da budu negativci) i postaneš kraljica.
Ali, otom potom, prvo treba zaraditi pravo za sopstveni scenario.
-Mama, planiram da odem u Južnu Ameriku u kući sa balonima i da tamo doživim milion avantura dok na kraju tragično ne preminem od neke tropske boleštine. -Haha, vat e stori, Mark.
Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.
Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.
Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.
'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...
Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...
Kao crvi u cistama, gmižemo priljubljeni, a opet daleki, ograđeni tvrdim prozirnim opnama u kojima se ne možemo skriti. Na kraju nas svakog čeka po neki panj, i svaki panj čeka na nekog od nas. I sve sto ostaje u ovom vrtlogu bespuća je taj topot koraka i kiše koji mijesi zemlju, topi je i otvara, sprema je za nas.
Ima svaka sise, nije da nema, osim ako ih baš nije zaboravila kod kuće, ali je ovaj izraz u svakodnevnom govoru rezervisan isključivo za ponosne vlasnice dojkara teške kategorije, koje zasenjuju eventualnu lepotu ostalih delova tela. Veličina ovih sifona je takva da je dovoljno konstatovati samo jednu, bilo levu, bilo desnu, pa ih otud u naslovu primećujemo u jednini.
- Brate, nećeš verovati, upoznao sam sinoć na nekoj bleji onu ribu što govori "Telekom Srbija, mobilni pretplatnik nije trenutno dostupan"! - Ne seeeeri! Kakva je? - Nije nešto, ali ima sisu!
Skup različitih radnji koje služe da muškarca vrate na pravi put muškosti sa kog je nizom nesrećnih okolnosti skrenuo.
Jebiga, navukla te kurva na zdrav život i metroseksalni fazon. Uradio si to zbog nje. Na trenutak ti je čak izgledalo i da je to do jaja tako. Barem su oni sa TV-a govorili da jeste. Izdepilirao si se potpuno. Redovno si sek'o nokte na nogama. Prestao si da pušiš. Prestao si da piješ. Prestao da jedeš masno. Nisi više gledao fudbal. Možda samo malo Real, Barsu i Arsenal. Nisi ga ni igrao više. Da se ne znojiš.
Al patka. Otišla je sa drugim likom, još metroseksualnijim od tebe. Ovaj je vegan. Moderator Fb strane Životinje su bolje od ljudi. Spašava mačiće. Zna da uklopi boje. Ne zaboravi da stavi podmetač kada pije ceđenu pomorandžu. Gleda slike u Art Zoni sa uživanjem i razumevanjem, a ne kao ti da blene u njih kao kada je prvi put vid'o pičku. Zna šta da naruči u salad-baru. I šta sad?
Sad bi nazad kod drugara koji upravo sede, vare neku gandžu i igraju PES. Sad bi opet da upadneš na onaj termin u balonu koji se igra nedeljom od osam uveče i gde u devedeset posto slučajeva izbija tuča na pola termina, jer se igra Partizan - Zvezda. Sad bi da baneš u Durmitor sa ortacima i oljuštiš dobru porciju jagnjetine i jedno deset piva. Ili makar neku dobru punjenu pljeku da odereš u Dafu.
Ne očajavaj. Ako su ti pravi ortaci primiće te nazad u čopor. Samo treba da se očistiš i vratiš u normalan fazon, a to nije lak posao. Metroseksualizam je kao droga. Iako je u principu sranje i nisi ga voleo, navučen si na njega sada, ali istrajni ljudi mogu sve, tako da glavu gore i bori se. Pobedićeš.
- Deste ljudi. - Opaaaaaa. Vidi ko je to nama došao. Đole Stanković-Jakovljević. - Gospodin Integralni. - Đole Filgud. - E aj ne serite vas trojica. - Pa moramo malo da te bušimo kad si gejčuga. Otkud ti brate? - Ma svratio malo, da vidim šta radite. - Pa iznenađeni smo. Nema te već mesecima. Nećeš sondžu da baciš sa nama, nema te na terminu, nećeš na tekme, a pošteno se nismo napili odavno. - Sjebala te ona skroz. Poč'o si i obrve da čupaš. - A i ta frizura brate. Ne ide taj jež na tol'ku glavudžu. - E ovo je greška bila. Odo' ja. - Čekaj, čekaj, stani bre. Zajebavamo se malo. - Šta se drkaš odmah jebote. Trebao bi da ćutiš i trpiš malo znaš. - A jebiga. Zasrao sam. - Da znaš da jesi. Čuli smo da te ostavila zbog Caneta Balerine. - Jeste. Mislio sam da je lik gej. Puštao sam da se druže. Kao moderno je to. Drug gej. Kad ono, Cane mi skinuo ribu. - Ladno ti Cane skin'o ribu ahahaha - jebote šta se tebi desilo, nevera. - I sada bi opet na staro da se vratiš? - Da. - Dobro, ali prvo moraš iskreno da mi odgovriš na jedno pitanje. - Pucaj. - Jesi dozvolio da ti nešto furne u bulju? - E sisaj kurac, idem ja. - Stani bre. To je jako bitno. Ako si to dozvolio proces se ne može obrnuti. - Naravno da nisam dozvolio. Pa za šta me smatrate? - Otkud znam matori. Sve ostalo si dozvolio. - Da bre. Vidi u šta te pretvorila. K'o da gledam nekog glavatog Danijela Đokića. - Dobro, neću više takav da budem. Šta da radim? - Sva sreća, nalaziš se u istoj prostoriji sa ekspertima metroseksualne detoksikacije. - Kad mi završimo sa tobom izgledaćeš ponovo kao muško. - Da počnemo. Prvo što trebaš da uradiš je da stučeš jednu brzo rakiju da prostruji malo krv kroz tebe. Zaboravi na koktele i sake. To je stvar prošlosti. - Dobro. - Onda pojedi parče ove Đoletove pice sa kulenom. Skoknućemo posle do pekare po još. - Kad se naduvamo ponovo. - Naravno. Onda idi do kuće, pobacaj sve kreme, pudere i te bočice tih sranja što imaš. Možeš samo da poseduješ jedan dezodorans, jedan parfem i brijač. - Pena ti ne treba. - Afteršejv eventualno. - Ali sigurno i vi koristite penu za brijanje. - Naravno da koristimo, ali ti si zaglibio. Da bi se vratio, moraš samo najosnovnije da koristiš. Bikov žilet. - Uf bre. - Nije to sve. Garderoba koja je uz telo mora da leti u kantu. To je tako pederski. - I diskovi Sergeja Ćetkovića. - Nemam Sergejeve diskove. - Nemoj da nas lažeš. Svi metroseksualci ih imaju. I to originale. - Imam. Baciću ih. - Moraš da prestaneš da uljiš tu kosu i da se ošišaš na keca već ujutru. - Kupanje jednom nedeljno, posle fudbala. - Možeš da se tušneš ponekad. - Ali ne dva puta dnevno. - Vrati meso u ishranu. - Alkohol je dobar za živce. - Derbi je u subotu. Ne ideš na zapad. - Prodaj Smarta i kupi auto. - Ciklama ne postoji, to je roze i to se ne nosi. - Stoj dok pišaš. - Ali oduvek sam stajao dok pišam. - Opet lažeš. Sigurno te je smarala jer zapišaš okolo, pa si sedeo. - Jeste. - Patike za fudbal moraju crne da budu. - U radnju se ide u pamučnoj trenerci. - Čivava nije pas. - Pa stanite ljudi, šta da radim sa Mukicom sada? Ne mogu na ulicu da ga pustim. - U pravu si. Verovatno bi ga usmrtio komarac ako naleti na njega. - Dobro, smislićemo nešto tu već. - Onda, fegetarijana nije pica, tako da molim te od sada da naručuješ picu sa slaninom i kulenom. - Tribal nije tetovaža. - Jelena Baćić Alimpić ne piše dobre knjige. Ni Paolo Koeljo. - Isčlani se iz svih NVO organizacija. - Prestani da čupaš obrve. - Možeš malo da bricneš onaj most na sredini i to je to. - Izbriši brojeve telefona svih solarijuma. - U jebote ljudi koliko toga ima. - Da bre. Totalno si se upčkio. Ustaj i oblači jaknu. - Je l' idemo u pekaru? - Da. Ali prvo idemo da useremo Caneta Balerinu k'o konja, taman malo da ogladnimo. Polazi.
Da, ogledalo duše jesu oči, ali čovek ima još godova preko kojih mogu da se odrede duševno stanje i uticaj vremena na istog. Mračan pogled i težak hod u pohabanim cipelama su jedan od tih godova, kamenčića koje upotpunjuju tu apstraktnu sliku i u isto vreme demantuju Aristotelovu definiciju čoveka. Više se ne govori o razumnoj životinji nego o hologramu.
Tumara, putuje zračeći melahonijom stazama natopljenim grehovima i porocima sa koferom i kartom u jednom pravcu ka ničemu. Svojom težinom pojave ostavlja znakove pored puta dok ga sopstvena senka ne paralizuje. Stoji i čuje glas stare koja ga pita 'Sine šta radiš?', dok ga hladan znoj obliva, ne bi li se osvestio, skinuo cipele, uzeo knjigu u ruke i molio nebo da mu udeli snage za novu etapu.
