Mistrija i fangla
Зидарско пенкало и мастило. Хлеб и со Црнотравца од заната.
Он ће ти направити кућу, а ти се постарај да је претвориш у дом.
Тиосав запали цигарету. Повуче два добрана дима, те је задену у углу усана. Док је испуштао дим кроз нос, сави се да фанглом захвати нову туру малтера из кофе коју принесе млађани помагач. На врх мистрије узе слој сиве смесе, која искусним форхенд-слајсом већ следећег трена прекри део црвеног блока на, до тада, голом зиду. Волео је Тиосав да малтерише унутра. Време напољу му не може ништа. То му је ужа специјалност. А кад Тиосав опердаши, нема те либеле чији ће мехурић дотаћи цртицу.
Док отреса пепео са до пола изгореле цигарете, присећа се зидова које је озидао и измалтерисао за протеклох 40-ак година мајсторисања. Намршти се при помисли на неуке, аустријске гастарбајтере, који су се тврдо погађали за цену и цепидлачили на материјалу, узимали беочински цемент уместо оног из Поповца, и вадили песак из Млаве, уместо из Мораве, како је бог рек'о.
Сети се и свих јебозовних газдарица које му надгледаху радове, и којима он надгледаше ритмични рад дојки док их узимаше отпозади.
Присети се свих зидова који повукоше влагу и свих помоћних радника који не могаше да испрате његов ритам. Сети се бетонских зградурина у којима он не би живео да му их целе дају за џабе, и осети на час ону исту депресију која га обузимаше док их је радио. Сети се сијасета још необучених кошуља којима је дариван при постављању кровова и испијених полулитарских пива за сваку наливену плочу.
Дим из цигарете која огорева му је ишао право у нос и као да је објединио дим који сукља из свих оних оџака које је озидао од ватросталне опеке, и осети неописиву срећу што је толико срећних домова он директно произвео. Помисли колико се парова у њима скућило и беба родило и проходало, колики се раб божији ту сакрио од кише и мраза снивајући снове о бољем сутра, дочекујући тако судњи дан.
Са оседеле главе скиде своју плаву, мајсторску капицу, те од рада испуцалом руком обриса од сунца и година изборано, знојаво чело.
И би му неописиво мило због своје каријере која се ближила крају. У заносу отпљуну догорели пикавац и од срца пољуби фанглу, па мистрију, тим редоследом. Пар зрнаца песка му заврши међу зубима.
- Мрсније мало тај малтер, синовац, немој да ти ја долазим тамо! - раздера се Тиосав из чисте навике, развуче осмех, те запали нову цигарету.
I Kosovo i Evropa
Najaktuelnija srpska samoobmana.
Tradicionalno “neka bude što biti ne može” prepakovano u odoru ljigave dnevnopolitičke parole.
Nudeći vešto projektovanu i savršeno tempiranu laž da je moguće ne prodati kosovski mit a kupiti ulaznicu za podelu mitskog zlatnog EU runa, promućurni strip junaci koji vladaju Srbijom vešto sebi kupuju vreme za još jedan krug samoubilačkog srpkog političkog ringišpila.
U vremenu kada je Srbija doterala od Cara Dušana Silnog do duvara sadašnjeg bednog, kolektivni srpski duh, u ogromnom strahu da se suoči sa istinom da je sjebo sve što se sjebati dalo, postaje lak plen profesionalnim varalicama – političkim opsenarima koji, manipulišući tim strahom i duboko ukorenjenim srpskim šizofrenim i infantilnim crtama, nude ono što Srbinu treba: laž da ništa nije izgubljeno, da je i dalje moguće sve dobiti, da spasa nam ima i kad propasti hoćemo, da smo najači kad najteže je i da ćemo u zaustavnom vremenu očas posla nadoknaditi tih pet, šest golčića manjka, da je moguće pojesti oba plasta sena i ne crknuti od gladi kao Buridanove magare i da smo na samom kraju kraćeg lošeg perioda od stotinjak godinica i da eoni srpske renesanse samo što nisu ...
Cijena, prava sitnica – glas na izborima.
Ukoliko se logika, Ustav, realnost... ne slažu sa ovom utopijom - utoliko gore po njih.
I tako se Sorabi i njihove vođe,u sreći i veselju spremaju da mučenu Srbijicu udaju za đuvegiju iz Brisela, onog istog koji joj nogu amputirao 1999., a koji će joj za svadbeni dar zlatne cipelice darivati. Nogu će joj, naravno, vratiti, a kao bonus daće nam i Augentalerovu. Nebo će se otvoriti, car će Lazo sa Fileom rujno vino piti, a Obilić rasparat' utrobu djeve Eštonove, sve na radost Tači barjaktara...
Srpsko političko biće pod totalnom anestezijom ove bajke – snom mrtvijem spava.
Buđenje iz bajke “i Kosovo i Evropa” u realnost “Nit Kosova nit Evrope” biće gadno. U pičku materinu gadno.
Ko ga jebe – nije nam prvi put.
Što voli Srbin sebe da laže, čudo jedno!
Lakše mu da primi ladan kurac u vruće dupe nego da istinu u oči pogleda. Voli da misli da „još se nije rodio ko je Srbina zajebo“ pa takav neprejebiv očas umisli da ako on srdito kaže „ma šta kurac realnost, nataknem je na ovaj moj nadrealni“ da će se stvarnost povući postiđena i izjebana.
Hoće Srbin i ženu i švalerku, I Mamon i Nomokanon, i da se jebe i da mu ne uđe, i platu i da ne radi, i da klinke jebe i da nevinu ženi, i Ratka Kandića i Natašu Mladić, i da potroši i da mu ostane, I da jebe kadinicu i da kadiji piše molbu da bude zamenik sudije i tužioca, i Agape i Farmu, i Tita i Dražu, i da se ne muči i da nauči, i Slavu i Partiju, i da se ne bori i da pobedi, i Svetog Savu i Satana Panonskog, i da pretekne i da slavno pogine, i Ruse i Pruse, i azil za pse i svinjokolj, i Legiju i Zorana, i rat i pakt sa Nato paktom, i 1244 i 1389, i Silvanu i Nirvanu, i na istok i na zapad na sever i jug , i Kosovo i Evropu...
A šta ako uspemo, ako bude što biti ne može? U Londonu muk, jebo te...