U prevodu: situacija kad u tvoju sobu iz kuhinje dopire miris sitno seckanog, prženog crnog luka, a ti znaš da je keva upravo počela da sprema il' špagete ili sarmu!
...a ti zlaziš iz sobe i vičeš: -Kevo, šta to lepo spremaš?
-Ma ništa... Tata rek'o da mu skuvam pasulj, pa pravim zapršku.....
Bestseler među igricama. Dokaz više:
- da ljudi vole da gledaju u tuđe dvorište
- da je lakše živeti tuđim životom
Za razliku od ostalih igrica, ovde ne možeš ubiti lika sa jednim metkom. To je humano u odnosu na "The Sims" gde se liku u igrici može desiti da dobije otkaz, da ga žena napusti, sin jedinac zastrani, pas počne da mu pokazuje srednji prst, da mu opelješe stan, kuhinja izgori... i sve to u samo nekoliko dana!
Da se odmah razumemo, dokolica je jedna sjajna stvar. Ne traži vodu, hranu, pažnju, brigu, sisu, a opet, čini te srećnim i zadovoljnim. I sad, kad uzmeš da budžiš tu sjajnu stvar, dobiješ njen najsvaršeniji apgrejd - umetnost.
Legneš uveče sa mišlju da sutra konačno u svom životu promeniš nešto. Al ne u smislu da počneš da učiš, zarađuješ, praviš dugoročne planove sopstvenih finansijskih tokova, tražiš ženu svog života, koja će ti izroditi decu vaših života i slično. Ne. Legneš sa mišlju kako ćeš od svakodnevnog sedenja satima pored kompa, zevanja u tv, popunjavanja tiketa, češanja čmara, drkanja na azijatkinje koje svršavaju sa tanjiračama međ nogama i slično, napraviti neku toliko dobru grotesku koja se može nazvati umetnošću i koja će te, što je najbitnije, zadovoljiti u potpunosti.
Ustaneš u neko ludo vreme, recimo 7 i 44. Obaviš jutarnju wc rabotu, napraviš neku kereću klopu, skuvaš čaj umesto kafe. Onda razmontiraš komp i skembaš ga u orman. Takođe i tv. Ortacima pošalješ grupni sms i kažeš da danas nećeš s njima da igraš na Barsu i da gađaš nedobitnim tiketima sisatu radnicu. Izvadiš bateriju. Napuniš kadu vodom. Ubaciš bateriju u vodu i staviš ruku. Ne udara, jebiga. Ispišaš se u vodu jer je slana voda bolji provodnik struje. Opet ponavljaš proces. Opet ništa. Nema veze, teraš dalje.
Odeš na neko stovarište građevinskog materijala i kupiš 50 kila peska, neke letve, kanap, i visak. Prospeš onaj pesak u dvorište, lepo ga poravnaš i iznad njega sklepaš Fukoovo klatno. Izbaciš ono metalno govno iz ravnoteže i čekaš. Uzmeš lupu i gledaš da l klatno uvek opisuje trag po istoj putanji il malo odstupa. Jebiga, teško ćeš išta videti, klatno je previše kratko. Za nekih 60-ak metara cirka. Nema veze, teraš dalje. Naravno da znaš da Zemlja vrši rotaciono kretanje. Odeš na tavan i nađeš stari globus. Staviš šešir na glavu i šutiraš ga kao Čaplin u Velikom diktatoru. Pevaš naglas D vrld iz majn, iako znaš da je Geta peder koji se samo spava u dupe i u čmar. I u rektum, dabome.
Tok događaja se nastavlja. Odeš u prodavnicu, kupiš 2 obične plazme. Samelješ ih. Izmeriš dobijenu masu i podeliš sa 300. Izračunaš koeficijent korisnosti mašinice za mlevenje. Izađeš napolje i vikneš "Eureka". Odeš na trafiku i kupiš Eureku. Rešiš belu ukrštenicu, koju si kao mali uvek preskakao jer je preteška. Nastavljaš da dominiraš. Izvadiš cigle iz TA peći, kao i motor. Zaklopiš peć i uzmeš je pod mišku. Šetaš gradom sa pećkom pod pazuhom i očaravaš svet svojom snagom. Vratiš se kući. Legneš na kauč i ispituješ savitljivost sopstvene kičme. Teško ide al nekako si uspeo da lizneš glavić. Probaš spermu. Al ne samo probaš. Pojedeš je bez leba.
Pade i mrak. Sreća pa je vedro pa se setiš magarca iz Laku noć deco i odeš da brojiš zvezde. Svakoj daš neko levo ime, pa kad ih prebrojiš, pokušaš da se setiš koja je koja. Sigurno si u pravu, jer nema dokaza da si pogrešio. Osećaš se neverovatno ispunjeno. Vrneš se u kuću i skuvaš čaj od belog sleza. Da, od onog govneta kojim te majka kljukala kad se kao mali prehladiš. Staviš onu plazmu u njega. Nadrobiš i malo cigle iz TA peći. Izađeš napolje, sedneš u pesak i gurneš onaj pendulum da se klati. Gledaš. Boli te kurac.
Ima na čemu, al' da se ne proseravamo.
Koliko ste puta vidjeli uplakanog klovna? Jednom, dva puta? Na filmu možda? Da li je to stvarno bio klovn? Da li klovnovi plaču?
Ne. Uplakanog klovna nećete vidjeti. Klovnovi plaču kod kuće, u samoći. Reći ćete ''pa onda ipak plaču, makar i kod kuće, klovn je klovn, gdje god bio''. I istina je, klovn pusti suzu u tajnosti, u odabranom društvu, za stolom sa svojom savješću.
No opet si se prevario. Sam sa sobom klovn to više nije. Suza neće poteći niz lice pajaca. Sliće se niz obraz čovjeka. Istog onog koji nosi masku klovna. Masku, koja možda čini njegov izgled, ali je njegova suština pokopana duboko ispod očiglednog.
Klovn nije jezivi čika obučen u, naizgled smiješnu i šarenu, uniformu. On je tvoj prijatelj. Onaj koji nikad nije tužan. On u životu nema problema. I zaista, da li ste ikada pričali o njegovim problemima? Da li je ikada pomenuo da ga nešto tišti dok su se ostali žalili. Nije, on se smijao. On je uveseljavao sve vas. On je bio klovn.
No kako to život obično uredi, oni, čije lice najčešće krasi osmijeh, čiji se grohot najdalje čuje, unutra su najtruliji. Klovnovi pate. Klovnovi tuguju u sebi. Klovnovi ne opterećuju nikoga sobom. Njihova nesreća je samo njihova. Njihova bol se ne može podijeliti.
Budite dobri prema svom klovnu. Ne nasmijte mu se na poneku urnebesnu foru. Možda bi on volio da nije to što jeste. Možda on i ne želi da vas uveseljava.
Šta ako on osmijehom brani svoje pravo na tugu?
Mom klovnu J.
Drevni i istrebljeni običaj na prostorima istočne Srbije, po kome su stare i nemoćne za rad odvodili u planinu i ubijali sekirom u čelo. U današnje vreme te se prakse sećaju samo oni najstariji.
- Baba, dođi ovamo, da vidiš moj novi laptop.
- Ne čuje baba, sinko... Moraš glasnije...
- DOĐI, BABA! LAPTOP!
- Joooj, nemoj sinko, nemoj, de će ti duša!
Lapot je drevni srpski ritual javnog ubijanja starih i iznemoglih - preteča slešer filmova, samo sa pravim žrtvama. Da su imali kameru i snimali, zvalo bi se snaf. Tako napuni baba 80 godina, nema više vajde od nje, samo sedi i jede sira, ništa ne može da radi, izlapela, nervira ukućane. Onda ukućani postignu dogovor da je izmasakriraju i jednog dana joj kažu: ''Baba, idemo u varoš!'' A u varoši se sjatili brđani sa kopačima, sekirama, satarama, kocima i toljagama. Ponesu i ukućani svako po nož, sekiricu, šilo, iglu za pletenje, ko ima martinke ponese martinke, ko nema - može i truperke, sukaljku i sve čime možeš dobro da opaučiš (da je postojala kompanija ACME, verovatno bi kupili specijalnu palicu za prebijanje baba). Kad stignu u varoš, posade babu na stolicu, izljube se s njom srpski triput, a onda udri, šutiraj, mazgaj, bodi, seci sekirom ruke noge, vrši liposukciju, deri kožu, krv pljušti na sve strane, i sve tako dok ne naprave od babe kašu.
Onda svi odu kući srećni i zadovoljni, a naročito babini ukućani.
Severni narodi su imali drugačiju verziju. Stave babu/dedu na santu leda i samo gurnu santu u smeru otvorenog mora. I dan-danas nalaze konzervirane babe i dede koje plutaju po ledenim morima.
- Dete, pomeri se da prođem!
- Beži, bre, babo, da ti sad ne priredim lapot!
-------------------
- Gde si, baba, što si se snuždila, k'o na lapot da si krenula!
Vanbračno dete Mir Jam i Zdravka Šotre
Običaj severnoameričkih Indijanaca. Svako pleme je imalo takozvanu "Ratnu sekiru" koja se iznosila iz poglavičinog šatora kada bi to pleme stupilo u rat sa drugim. Kada bi se pregovorima došlo do mira, simbolično bi te sekire zakopali, posle čega obično sledi lula mira.
Danas je to pomalo zaboravljeni sinonim za obustavu neprijateljstava.
- Komšijo, jebeš ti ovu našu svađu. Komšije smo, a familije nam ne razgovaraju. Kak'a više zavada, šta nas pa zabole dal' tvoj deda zasadio onu krušku u njegovo il' u mojo. Jeba' među! Daj da lepo zakopamo ratne sikire i popušimo lulu mira.
- More, ću ti zakopam ja ono mojo sikirče što cepkam drvca za potpalu u tintaru, a napuši mi se kurčine! Ček' samo dok ti dođem tamo!
Dovoljno je jaka kad zimi moraš da otvaraš prozor da bi rashladio sobu.
Letnja poslastica. Leto bez prženog, ko zima bez snega. Mešavina jajeta, paprike, paradajza i sira. Idealno jelo posle dva sata basketa sa ortacima na školskom. Može da se jede svakodnevno i nema šanse da se smuči.
- A be babo, mrtav sam gladan...koe ima da se jede ?
- Eve sad ću ti ispržim prženo, jes da beše za doručak al ja ne znam koe više da gotvim. Juče sprema gulaš al vi ga ne izedoste, mora da ga bacim a mnogo ubav beše.
- To be, može, al nadrobi malo više paradajz.
Vegetarijanci, nutricionisti, hipsilofodonti i doktore Fil Gud dajte minus na ovu definiciju i odjebite u skokovima . Ovo nije definicija za vas stoko zelena. Gospodine Đani, Boro Drljačo i Milutine Mrkonjiću, uđite slobodno, ne morate da se izuvate.
Izraz koji opisuje ljude sa holesterolom preko 6,6 mmol/l, šta god to značilo. Nego da zajebem ja stručne, medicinske brojke, ovaj izraz opisuje osobu koja počinje da loče vruću raćiju, desetak dana pre svinjokolja, pripremajući svoj organizam za kontakt sa masnom, holesteralnom bombom ! Pravi preldžija sa stomačinom od koje ne može da vidi čvabalo dok piša i koji za rington na svom Alkatelu a35 ima ''Đurišiću mlad majore'' u midi formatu. Osoba koja za vreme nedeljnog ručka obavezno kao predjelo cepa spržu i domaći rasol, a posle toga icevči dva litra špricera uz kilo prasetine.
- Svetlanooooo, oooo Svetlanoooooo !!!
- Šta se dereš stoko ?
- Nemoj ti meni stoko da ne dođem sad da ti nabijem tu tastaturu u dupe. Jel sam te ženio da me hraniš ili da guziš ovčice, pizda li ti materina ? Šta ima da se jede ?
- Muda Marijanova. Kupila sam jajca malopre od Gordanu, ću napravim prženo i ću ti nadrobim salatu od paradajz.
- Da su muda svinjska pa da razmislim, a za tog Marijana će popričamo posle. Taj gomna si ti jedi, ja ću potpalim skaru, ostala crevca od prekjuče. A posle ću tebe opalim s karu, ščula ?
- Jedi govna.
