Postoje ljudi kojima je jezik brži od pameti. Neke stvari koje su inače normalne, u odredjenim situacijama nisu prikladne za izreći. Ne daviš par koji ne može da ima decu pričama o uspesima svojih klinaca na takmičenju iz matematike i odbojke. Ne pričaš Nataši Kovačević kako si nekoga razbio u basketu. Jednostavno ne ide.
Vlada Srbije - Prijem poljoprivrednih proizvodjača:
- Gospodine Dačiću, moram da kažem da je situacija sa proizvodnjom svinja i prasadi veoma loša. Kila žive vage za krmetinu nikad nije bila na nižim granama i mor...
Johan Bauman, novopečeni poručnik u tenkovskoj diviziji XXVI korpusa nemačke XVI armije, stajao je na prostoru izmedju dva rova i zadovoljno žmirkao u Sunce kasnog januara. Jučerašnja ofanziva donela je značajan napredak u strateškom smislu i nije mogao a da se ne podiči činjenicom da je baš njegova jedinica dala možda i najveći doprinos u tome. "Ko zna..." - pomislio je - "Možda će uskoro i sve biti gotovo pa će me poslati kući...". Da, kući. Tamo gde su Fani i beba čijem rodjenju nije prisustvovao. Već je unapred bio smislio šta će im obema reći kada ih bude video. Nasmejao se na to. Glupo bi bilo naglasiti koliko su mu nedostajale. Nije bio tužan zbog toga, nosio se gordo sa takvim mislima. On još jednom pogleda u zubato Sunce na Istoku, osmehnu se i pade mrtav u debeli snežni pokrivač ispod svojih nogu...
----
Jurij Kozlov, major VIII specijalne jedinice XV korpusa ruske III armije, puzao je kroz ruševine bivše izvidjačke komande i s vremena na vreme blago otresao sneg sa okovratnika svoje uniforme. Juče je na tom mestu stajala dugačka šestospratnica sa ogromnim lučnim ulazom, ali posle ofanzive nemačkog Vermahta od nje je ostao samo jedan deo tog luka i slovo "J" na njemu. "Proklete švabe..." - promrljao je za sebe i nastavio dalje da puže. U sledećem trenutku već se nalazio iza prirodnog zaklona od nekadašnjih spoljnih zidova i pred njegovim očima se pružala velika bela čistina. U daljini se, i to skoro sasvim neprimetno, micala jedna sićušna tačka i nije mogao a da se ne osmehne na to. Nije znao zašto, samo je to učinio. Već odavno nije mario za ovakve autonomne poteze svog tela - navikao se, valjda. Navikao se još od onda kada su mu javili da su mu žena i sin poginuli u nemačkom bombardovanju Odese. "Rat je to. Svi su nekoga izgubili..." govorio je sebi a i drugima. On se još jednom tupo osmehnu na tu misao, proveri kroz nišan i povuče oroz...
Tvoje malene šake stežu malj, ili sekiru. Stojiš na blatnjavoj, krvavoj podlozi koja se puši od vrele vode koja ju je prelivala do malopre. Oči u oči s tom nakazom od 220 kilograma. Ona razjapljuje čeljusti, vrišti u tebe. Možeš gotovo da osetiš njen dah na svom licu. Očnjake joj obliva krv koja se sliva s njuške u koju je duboko usečena sajla. Odjednom čuješ: -Udari sine, udari je najjače što možeš. Baš tu, po sred čela! -Ne plaši se kumiću, biće lakše iz godine u godinu... -Hajde sinovac, stegni muda. Moraš da postaneš ČOVEK!
Čovek rekoše. Zar se tako postaje čovek? Zabijajući malj u lobanju papkara. Možda je utihnuće vriske i tup zvuk pucanja lobanje inauguracija novog člana ljudske zajednice. Možda je gusta i tamna krv koja lije iz grkljana da bi se skašila u bari pored, lubrikant koji će potpomoći kretanje mladog čoveka kroz okrutni život. U svakom slučaj, povici mog oca, strica i kuma bili su gori od vriske te odurne životinje. Bili su nadmeni, bili su meni neshvatljivi, bili su GORDI.
Bilo kako bilo, zvanično sam "čovek" od svoje desete godine. Sada sam i student, odlazim na glasanje, učestvujem u žučnim raspravama na mnogim slavljima širom sela. Moje mišljenje se uvažava, naročito od strane oca, kuma i strica. Ali opet, pre neki dan su mi pretukli druga, dok sam to posmatrao. Nisam ništa učinio, plašio sam se. Video sam devojku koja je dobila napad epilepsije, baš pored mene, na ulici. Nije bilo nikog u blizini, osim mene. Obišao sam je i nastavio svojim putem. Plašio sam se, ili mi možda nije bilo ni stalo do toga. Baba mi se razbolela, često pita za mene, kad ću doći. Nisam je obišao više od godinu dana, plašio sam se blizine bolesti, očaja i nadolazeće smrti. Umrla je pre neki dan, kažu pitala je za mene neposredno pre toga.
Da, ja sam ČOVEK. U punom sjaju svih pratećih karakteristika. Plašljivac, loš prijatelj, loš unuk. Nadmeni član društva koji misli da je nešto naročito samo zato što je masakrirao svoju kobasicu i kremenadlu kad mu je bilo deset godina. Možda će jednom "čovek" biti nešto više od toga. Ideal vredan dosezanja. Cipela vredna nazuvanja. Do tada, ostajmo gordi i UDRI PO SRED ČELA!
Jebene devedesete, a sa njima i jebeni turbo folk. Pardon, turbo Džihad folk. Neki su se još i hvalili što je atraktivna prerada turske muzike, a moj đedo da ih čuje u grobu bi gusle zasvir'o. Uz to bi se i prevrno dva tri puta, kako bi rekli naši stari. N'o, što veli moja baba, Zorka: „ Druga su to vremena bila“.
Druga i bolja nano moja. Sad se jebe ko skim stigne a ti jedan kurac, dvoje dece, pa izgradila si život i njima i sebi. Al' to sad možeš o onaj isti da okačiš. Da batalim ja tebe i đeda pa da počnem malo da pljujem po ovoj današnjoj gamadi.. Dakle...
Jebo majku, sad pustiš dete, od tlinaest godina, u grad, a ono proguta ekser. Pa jebem li mu seme nekresano, da mu jebem baš! Neće on odvesti đevojku na sok il' sladoled, ma kak'i. To zguta ekserčinu, pa na žurku i tuc-tuc. Ne bre prc, nego baš tuc-tuc. Ivan Gavrilović, Džej, Seka Aleksić, Aca Šmrkas i te zajebancije. Posle se samo hvale kako je bilo do jaja. A možda se ni ne sećaju.
Auu.. Kad sam već spomenuo đevojke, a to još veća gamad. To bre nosi tange ko čarape i cuclu, majci joj ga nabijem. Steraju one amerike na majice, utegnu buljsona da svi vide, nose brus tri broja veći, jer sisa NEMA! Namerno to rade, namerno. Zato što joj imponuje kad je momci gledaju. Jel joj imponuje?IMPONUJE JOJ!!!
E sad su malko poodrasli, pa se đeca i uozbiljila. Al' kurčeva je to rabota prijatelju moj. KURČEVA. Znaš, sad su oni zreliji, pa upisali neke škole da pobegnu u bolju sredinu. Znaš, smorio je onaj lanac đe se prodaje droga, sad se ide tamo gde se pravi. U one iste jebene Amerike, Njemačke, da bar odu u Kolumbiju pa da znaju što su otišli tamo.. N'o, otom - potom.
Sad muškarac, sa dve's i kusur, turi friz k'o hitler - nešto modernije naravno - al' zaliže se ko kulturni fašista, božemeprosti. Turi onaj Latiničn V na sred srede, obrije ćebence i utegne bulju ko ne daj Bože homić da je. Mada i ne bi me čudilo. To posle bude neki stilista, modni kreator, jebeliga i pedikir, manikir. Evo pitam ja vas.. Od čeka on živi? Od čega kupi kiselu vodu? Je l' ima čvaraka i slanine? Ima bre moj kurac, 'ebemliga u dupe isfeminzirano, o božemeprosti,.. pu, pu, pu.. Pomjeri se s' mesta...
A ženke!? A pa prijatelju to više nisu đevojke. Pre bih rek'o da su lutke na naduvavanje. Hoću reći, jebaćeš ih, ako ih dobro naduvaš silikonima, manikirima, pedikirima, i koje kakvim pičkim materinama. Koštaće te ko Svetog Petra kajgana, a mo'š za Vajferta uzeti normalnu lutku pa jebati... Isti kurac. N'o.. One 'oće da se istaknu svojom plastikom, da budu go go igračice il' neke kurčeve pjevaljke koje će da pevaju pod šatorom: „ Što na kafu zoveš mene, kad je nemaš samlevene“, ili pak... „ Tražio si sina, dobio si ćer, ljutiš se na mene, kažeš nije fer.“ Ma da se č'oek tri put' prekrsti...
Sve to kurčev belaj.. Da se ja što god pitam, sve bi to završilo na neomašćen dudov kolac. Pa na sred Terazija da vise, sa sve amerikama, lakovanim cipelicama, i koje kakvim kurčevaima, majke im ga one nji'ove isfeminizirane.
Pevač Smitsa. Ljigavi vegetarijanac koji peva kenjakave pesmica da bi se naložile mlađane tinejdžerke koje nemaju pojma o životu. Drkaju kliću na tugu i ljubavnu patnju kojom odišu njegove pesme. A pesme su bljuvotina alternativnog pop-rokića, fegetske pesmice sa par akorda i laganom alt melodijom koje za cilj imaju lučenje vlage kod kvazi-intelektualki koje studiraju po Filozofskom fakultetu i Fakultetu Dramskih Umetnosti. Pseudo-intelektualac koji piše jadne pesme za još jadnije ljude, bez imalo strasti, klišeizirane patetične stihove pakuje u prijemčive pesme za još patetičnije ljude. Zakleti vegetarijanac koji nema pojma o životu, i kad nastupa negde zahteva da niko taj da na tom mestu ne jede meso. Došao bih u emisiju u kojoj gostuje, jeo kofu KFC-a i posle ga gađao onim mrvicama poha dok ne počne da pizdi, a onda bih ga iznabadao pilećim kostima dok ne bude bušniji od čmarova članova njegovog pizdunskog bendića.
1. Iseli se iz roditeljskog stana u bilo kakvu garsonjeru, a i šupa dolazi u obzir 2. Pronađi devojku. Novi zakon te ni ne obavezuje da je oženiš. 3. Ni ne pokušavaj da se zaposliš ako misliš da ti plan uspe. Ubedi i svoju partnerku da se ne zapošljava 4. Izrodite dete (blizanci imaju prednost) 5. Ponovi korak 4 6. Ponovi korak 5 7. Ponovi korak 6 8. Ponovi korak 7 9. Ponovi korak 8 10. Ponovi korak 9 11. Ponovi korak 10 12. Ponovi korak 11 13. Ponovi korak 12 14. Ponovi korak 13 (za prethodnih 10 koraka biće ti potrebno oko 10-12 godina) 15. Pozovi medije da vide u kakvoj materijalnoj situaciji živite. Nastoj da je makar jedno od dece sjajan učenik. Istakni kako želiš još dece, ali nemaš više uslova. 16. Slikaj se sa Rasimom koji ti uručuje ključeve od petosobnog stana i pride- rešenje o zaposlenju za tebe i partnerku.
