Tvoje malene šake stežu malj, ili sekiru. Stojiš na blatnjavoj, krvavoj podlozi koja se puši od vrele vode koja ju je prelivala do malopre. Oči u oči s tom nakazom od 220 kilograma. Ona razjapljuje čeljusti, vrišti u tebe. Možeš gotovo da osetiš njen dah na svom licu. Očnjake joj obliva krv koja se sliva s njuške u koju je duboko usečena sajla.
Odjednom čuješ:
-Udari sine, udari je najjače što možeš. Baš tu, po sred čela!
-Ne plaši se kumiću, biće lakše iz godine u godinu...
-Hajde sinovac, stegni muda. Moraš da postaneš ČOVEK!
Čovek rekoše. Zar se tako postaje čovek? Zabijajući malj u lobanju papkara. Možda je utihnuće vriske i tup zvuk pucanja lobanje inauguracija novog člana ljudske zajednice. Možda je gusta i tamna krv koja lije iz grkljana da bi se skašila u bari pored, lubrikant koji će potpomoći kretanje mladog čoveka kroz okrutni život. U svakom slučaj, povici mog oca, strica i kuma bili su gori od vriske te odurne životinje. Bili su nadmeni, bili su meni neshvatljivi, bili su GORDI.
Bilo kako bilo, zvanično sam "čovek" od svoje desete godine. Sada sam i student, odlazim na glasanje, učestvujem u žučnim raspravama na mnogim slavljima širom sela. Moje mišljenje se uvažava, naročito od strane oca, kuma i strica. Ali opet, pre neki dan su mi pretukli druga, dok sam to posmatrao. Nisam ništa učinio, plašio sam se. Video sam devojku koja je dobila napad epilepsije, baš pored mene, na ulici. Nije bilo nikog u blizini, osim mene. Obišao sam je i nastavio svojim putem. Plašio sam se, ili mi možda nije bilo ni stalo do toga. Baba mi se razbolela, često pita za mene, kad ću doći. Nisam je obišao više od godinu dana, plašio sam se blizine bolesti, očaja i nadolazeće smrti. Umrla je pre neki dan, kažu pitala je za mene neposredno pre toga.
Da, ja sam ČOVEK. U punom sjaju svih pratećih karakteristika. Plašljivac, loš prijatelj, loš unuk. Nadmeni član društva koji misli da je nešto naročito samo zato što je masakrirao svoju kobasicu i kremenadlu kad mu je bilo deset godina. Možda će jednom "čovek" biti nešto više od toga. Ideal vredan dosezanja. Cipela vredna nazuvanja. Do tada, ostajmo gordi i UDRI PO SRED ČELA!
Definicija napisana za takmičenje Pačija škola.
I da jeste, iskreno je.
Jeste autobiografska. Govno sam :/
Šteta što je i ovaj drugi dio autobiografija, ali je iskreno bar. Stvarno odlično, za čitanke, svaka čast +
Imam slicnu, ali je ovo neuporedivo. Odlicno. Svaka cast. To tradicionalna klanja zivotinja su me oduvek nervirala. + *
Kod mene u selu se kaže "ko ne zna da uredi svinjče, ne može da kosi čitav dan i ne zna da sašilji kolac nije ni za ženidbe", ima tu više mudrosti kad razmisliš malo dublje. Isto i sa lupanjem krmeta u glavu sikirom. Lupanje sikirom u glavu nije jedini stav koji čini čoveka, ali ja za zeta ne bih nikad nekog što se snebiva zaklati prase. Dakle, ako budem imao kćerku, samo ga dovedem kući na kvalifikacije. Klanje krmeta, prva etapa kvalifikacija za zeta, od nekih sveukupno četrdesetak lolo More plus +
да додам, живот јесте Гордијев чвор, дакле треба ти мач. а ко се мача лати...
елем, ево инспиративне лајне за оне који још нису срочили.
MINUS BRE!
ili nisi klao svinjce ili si slagao za drugi deo definicije...
jer kurac bi ti moj druze gledao kako ti mlate druga, kurac bi zaboravio babu, kurac ne bi pomogao nekom na ulici da si rasto na selu, klao prasce, koipao nivu u plastio seno....ti si decko gracki ficfiric i dzabalebaros...
Sjajno !
+++