Vnimanie! Dva miliona pernatih stepenika bez gelendera i bez stubova nosača. Cijena ulaznice je nepoznata. Pentranje po vrelim voštanim kablovima.
Dok sam hodao u staroj jakni koja je bila izlizana po ramenima, nervirao sam se zato što je to kao seljački. Pred očima su mi blicale labrnje i obrve silikonskih nakaza, i kako mi neće dati pičke zbog jakne. Ali dobro, ako me neko bude pitao reći ću da sam iš'o neki kauč tetki da unesem. Opet, da sam obukao novu jaknu nervirao bi se kako sam jadan što se stidim stare jakne. Bilo je vrlo oblačno i tmurno vrijeme. Približavao mi se jak vjetar, što me je obradovalo jer se u takav trip najbolje uklapam. Ali ovog puta su stvari ispale malo drugačije! U tom kovitlacu prašine i haosa ugledao sam gomilu od par desetina hiljada žirova kojima tu nije bilo mjesto. (Tada već svjestan da će ovo biti epska borba koju sam očekivao čitav život, znao sam da moram da iscrpim i zadnji elektroproton snage, i da davši sve od sebe pobjedim ili budem poražen). Iznenada su se žirovi postrojili u ešalone (u visini mojih ramena), i pod naredbom žira komandanta koji je stajao ispred njih uzdignutog čela, počeli su da jurišaju na mene. Nisam bio potpuno nespreman na tako nešto, pa sam se hitro, u par koraka sakrio iza zida obližnje garaže. Silovito su se zabijali u zid od ciporeksa, koji je počeo da se kruni i propada u oblaku prašine. Uvidjevši skori proboj zida, morao sam da potražim novi zaklon. Kompresovao sam se ni sam ne znam kako, na veličinu od pola centimetra i utrčao u auspuh zahrđale olupine koja je decenijama stajala u toj garaži. Nije bilo lako ući u auspuh, jer je u njemu bio krompir u kojem su, pukom srećom, crvi napravili lavirint kroz koji sam prošavši, obreo se na drugoj strani krompira. A sa druge strane. Mrak, nestabilni stalaktiti i stalagmiti od skorene gareži prijetili su da mi se sruče na glavu. S polja se začula žustra komanda: u kolonu po jedan prestroooj SE! Meni nešto prenu u guzici ko da ću se usrati od straha, jebiga život je u pitanju, i u panici krenuh da tražim izlaz. Žirovi su silnim udarima pomjerali krhki krompir! Našo sam rupu u cijevi zahrđalog auspuha i odlučno se, brzinom svjetlosti, ustremih ka jednoj radioaktivnoj anteni na jednom od vrhova Mordora, ujedno se vrativši u prirodnu veličinu. Žirovi su me sustigli za tili čas. Letio sam u krug oko antene posmatrjući u njenom podnožju partijanje miliona mrava uz neku opasnu tehnjaru: Pam pam Pam paPaPa, Pam pam Pam paPaPa, Pam pam Pam paPaPa! Mravi su mi mahali u raznobojnim cvikerima i sa nekim svjetlima, ali znao sam da nije trenutak za opuštanje. I dalje su me žirovi neumorno pratili odlučni da me dematerijalizuju. Znao sam da će im pasti na pamet da krenu u obe strane oko antene, pa sam povezao svoj um sa njihovim, da preduhitrim njihov plan i da se izvučem. ZAP! Osjetio sam taj momenat i ustremih se ka suncu koje je počelo da se nazire, dok su se oni sudarali nasamareni. Kako smo se približavali suncu počeo sam da se znojim, jer sam bio u jakni, a i žirovi su počeli da posustaju. Ovo je sad bila borba karaktera i izdržljivosti. Ko ide do kraja? Ko će odustati? Znajući da možda idem na put bez povratka odlučio sam: ova bitka je moja! Među žirovima je jedan bio najbrži, i on je došao do mene i predložio mi da prekinemo ovu suludu trku i da odemo u neku drugu realnost. Prihvatio sam taj prijedlog, znajući da je bitka završena iako mi i dalje ništa nije bilo jasno.
Sećanje Vuka Draškovića na početak bombardovanja, na Deveti mart, na pad Krajine, na atentat na Đinđića, na bilo koji važan datum iz novije istorije, šta god da se obeležava, voila, izvlači se Vuk iz plakara staroga da da svoje sećanje, viđenje i sud, da bljucne po koju anegdotu u velikom intervjuu na sedamdeset strana, da nam kaže konačno istinu o svemu. Sigurica novinarska: pozvati Vuka, a Vuk dokon čovek, što da ne, penzioner, šćepan šćekić, žena radi umesto njega, a on kući sprema njoke, pa ima vremena, dok meša Vojislava Mihajlovića na tihoj vatri da drobi o raznim temama, iz prve ruke, kao učesnik svih tih važnih događaja.
Pričanje Vuka sastoji se uglavnom od toga da je on uvek bio mudriji, staloženiji i pametniji od tadašnjih vlastodržaca i savetovao je vrlo mudro i Miloševića i Đinđića i Tita i Dražu, ali oni su bili ludi i malo na svoju ruku pa ga nisu slušali i cap eto što mi najebasmo, a uz to Vuk je ipak nekakav književnik pa zna da složi priču, ubaci neki skeč i neku osrednju publicističku mudrost u rangu Vanje Bulića pa to njegovo trtljanje zaliči na nešto zaokruženo i kao taman jedna kuglica domaćeg rafaela da uz kafu klizne niz grlo prosečnog čitoca nedeljnika Nedeljnik, Vreme, Nin ili Duga, dobro ne Duga.
- Sećam se, taman Spasoje Krunić i ja da sprečimo bombardovanje, našli smi neku četničku vezu do Reganove sestre od tetke udate za majora Muškatirovića, dogovoreno bilo sve, samo da se uđe u Zagreb, ma na jedan telefonski poziv bili smo od toga, kad Sloba, a na NJEN nagovor, pozva me u sred noći i reče: ma ne može to tako Vuče, kaži joj tamo da hoću da i Temišvar bude srpski i oću i izlaz na Egejsko more, pa da pričamo uopšte o pregovorima i ova Reganova tetka, kad to ču, šta će, slegne ramenima, ne veruje i poče da nas maže: ma vi Srbi ste lud narod, ma niste vi ludi, luda sam ja što radim s vama uopšte, te ovo, te ono, te znam ja vas to u kući imam, te ovakvi ste te onakvi, a Spasoje i ja samo ćutimo i gledamo u pod, u šare na tepihu, ja nogom ispravljam one rese eda bi je smekšao malo, bradu gladim, perut joj sa zelenog kompletića tarem i po neku dlaku skinem, i kad završi ona, neprijatna tišina zavlada samo Spasoje cijuknu vazduhom kroz šupalj zub, i ja onda prekinem to i rekoh: eh tetka Regan ne zamerite, al tako vam je to sa Srbima, lud i dobar dvoja kola sa senom teraju, nego da vidimo mi naš poso, ko na košenje zakasni, iz kačice kusa sira, ako me razumeš tetka, namig, namig, daj da se ne zajebavamo, i ona se zamisli pa reče gosn Vuk, shvatam, pa vi ste jedini mudar Srbin koga znam osim Novaka Đokovića i tu ti ja nekako isposlujem da Šipovo pripadne Republici Srpskoj.
Osoba koja u vozi automobil proizveden u Istočnom bloku za vreme hladnog rata ili neko slično sranje od kola. Tajni agent Štazija- obaveštajne službe Istočne Nemačke. Nešto kao Džejms Bond u Varburgu.
-Batice, kakva ti je to kanta od automobila? -Čuj, kanta, Lada matori! Tajni agent Štazija-fazon! Jebem ja ribe na konto ovih kola, 51. godište i starije.
Izraz koji se u slengu najčešće koristi kako bi se dočaralo kako je nešto vrhunskog kvaliteta, a često se koristi i kao sinonim za dobar provod.
- Pa šta se desilo s tobom, kućo? Izgledaš kao da te je poplava izbacila. - Nisi daleko. Pazi ovo. Dignem juče neku ozbiljniju kintu, došli mi i Novara i Mehelen i Vitoria Setubal. Sve. Rekoh, kad je bal nek je maskenbal i zaputim se u ribolov na splavove. Šta ću-kud ću, ajde na Lukasa. Klasika. Drkali me oni ljomberi na ulazu jer sam bio nešto skromnije obučen, ali me posle kraćeg ubeđivanja puštaju. Ulazim na Lukas brate, sve pička do pičke. Unutra od muškaraca samo konobari i Marko Bulat. Seks. A znaš i sam kako je bilo sinoć, padala ona ledena kiša. Razmišljam, pa jebote ove nisu kurca videle još od 5. oktobra čim su došle na Lukas po ovom kijametu. Palim sigar, vidim smeška mi se neka plavuša. Baš dobra neka. Nije za odabrane, ali može da prođe. Utom dolazi konobar, kažem može smirnof meni i onoj dami tamo šta će. Prilazim fazon klizeći u sise i bacam neku žvaku kako sam maher za kriptovalute, kako je keš prevaziđen, a vidim da se riba prima na tu priču maksimalno. Krenem da se hvatam s njom, u pozadini trešti ja sam dete sreeeće, ribe vrište na plafonu... Seks, kažem ti. - Pa dobro, a zašto onda izgledaš kao Vučić posle polaganja venaca u Potočarima? - Dobro, za to sam i ja delimično kriv. Kad sam krenuo onako pijan da izlazim, prebacilo me nešto u glavi i uhvatim za sise onu golmanku iz Bosne što radi kao izbacivač tamo. Tebra, znaš kad je krenula da me izuva iz pičke pred onim poštenim narodom, da nisu mogli drugi izbacivači da je skinu s mene. Pa znaš kolike šake imaju Bosanci...
Zdravo Milorade, Želim da igram igru. Ceo život živeo si kako drugi žele, time ne poštujući sebe. Sada imaš priliku da promeniš nešto. Ispred tebe su dva puta. Ako kreneš prvim, nastavićeš da živiš kao i do sad: čištićeš štalu, hraniti stoku, brati maline, voziti traktor. Ako odabereš drugi, čeka te posao u firmi. Ali ni jedan od ova dva puta neće biti bez žrtvi. Na prvom putu čekaju te teški i prljavi poslovi, svađe sa ocem, šikaniranje od strane žene jer nisi glava kuće, oduzeta moć raspolaganja novcem, zategnut odnos snaje sa svekrom i svekrvom. Na drugom putu čeka te plata od 30 hiljada, sa kojom moraš da platiš stan, hranu, račune, gorivo, registraciju, a što pretekne na gaće, čarape, pivo i cigare. Naravno i šikaniranje od strane žene zbog nemaštine. Zona komfora, finansijska stabilnost, imanje i novac koji ćeš naslediti sa 60 godina, ili samostalnost, ponos, svoj dinar i sloboda. Živi ili umri Milorade. Izbor je tvoj.
- Eto, mogli smo na more ove godine. - Mogli smo, taman kad se slikaš za fejs da ti ove tvoje sikću i palacaju jezicima. - ŠTA SI REK'O? - Rek'o pivo si zaboravila da mi kupiš, nemo' sad da te išćeram iskuće na kišu, ščula!?
Suprotnst od prave muške četničke crne bradetine.. Predstavlja ogroman broj belih polunevidljivih dlaka na licu osnovaca i srednjoškolaca. Neki je još imaju, dok su je neki odavno prevazišli. Ako bi se dlake na licu delile po sistemu najgora ka najboljoj to bi išlo odprilike ovako: Duh brada, klinački brčići, jareća brad'ca, i onda san svakog klinca: celokupna opsada lica crnim dlakama..
Osoba koja svoj moral pokazuje sitnicama; skriva žvake i ne vraća tačno kusur.
Za razliku od moralne provalije (zbog koje ne pričaš sa roditeljima, a ona ti se jebe sa kumom dok ti čuvaš maloletnu zajedničku decu) ne može mnogo da ti se usere u život, ali je svakako dobra za izbegavanje.
To su dva čvora u danu, dve bitnosti ovih dana, a cifre ispred njih, one se menjaju, skoro neprimetno, one nisu naše merilo sada. Ta dva čvora drže dan - kolotečina, sigurica, osovina, stabilna veza - zavisi od gledišta i tumačenja.
Vidimo da oba broja spadaju u zadnju polovinu meseca, tri četvrt, opadanje, tiho tavorenje, tablić, mokre mrve, koske u tanjiru, žaba koja polako jede okrugao sir uštapa. Ali ipak, to je siguran, stabilan, minus, pozitivna nula, održavanje, dva trougla zdenka sira, pogačica i dva tanka lista suvog mesa, odmor između pauza odenutih u drugačije ruho, samo da bi se razlikovale, silom prilika napunjenih slamom, imitacije, rada, života, ljubavi, nečega, ljudskog delovanja, trajanja.
Ali, još taj kvalitetni istočnonemački ključ sa ugraviranim 40 - 47 nijedan šraf ne okreće, još se ne kreće ni na jednu stranu, ili bar se tako čini, prirodni tok za sada, mi samo jedrimo, kućica na vrhu snežne planine, koliba s četiri prozora na četiri strane sveta - međutim, u velikoj noći svi su sada jedan te isti, u istom slepilu, različite zvezde u istim smetovima ništa ne kazuju.
I već je po malo muka i teskoba u toj nekad ukutkanoj kolibi koja sada postaje stešnjena, mučnina je neka od svih tih čajeva nataloženih leta koja se puštena iz mirisa već vrzmaju nagomilana nervozno po ćoškovima i draškaju naježene dlačice blagim toplim spavajućim sporim dahom i dosta je više tog utopljavanja i surfovanja na tihom dremežu bez porinuća u mračne dubine - tamo ti se električna jegulja obmota oko lista i strašna takozvana riba-akademik ti se zagleda ružno u lice i kaže Velbužd, ćuti tu i prdkaj spokojno na površini, jer... čekaj, koliko je, koliko je sad? Opet 40 - 47. Ah, taj konj, ta raga suviše sporo gricka mahovinu, izludeću od tog mljackanja, sve to meni u inat, znam, smiri se de, evo ti čaj, neću čaj, dobro ajde daj, nije li kasno za kafu? Nije. Neka, ipak ću čaj, neću čaj, kafu ipak, ne, kolko je sad sati?
Uspavali smo se, Keri, uspavali, brzo pogledaj, ajde, ustani budi se ceo svet je naš, ajde ajde već je Svežih i 02 - Mladih i 15, divni bageri su izažli na ulice, sve sija! Hmm zar već? Kad pre... Stani samo da pogledam u knjige inđijele šta kažu za to... b b b evo ga, bageri, da vidimo... Znaš, ne bih da delujem na svoju ruku...bager kušnju znači hm E znaš, dosadan si.
