Žiroje

Док сам ходао у старој јакни која је била излизана по раменима, нервирао сам се зато што је то као сељачки. Пред очима су ми блицале лабрње и обрве силиконских наказа, и како ми неће дати пичке због јакне. Али добро, ако ме неко буде питао рећи ћу да сам иш'о неки кауч тетки да унесем. Опет, да сам обукао нову јакну нервирао би се како сам јадан што се стидим старе јакне.
Било је врло облачно и тмурно вријеме. Приближавао ми се јак вјетар, што ме је обрадовало јер се у такав трип најбоље уклапам.
Али овог пута су ствари испале мало другачије!
У том ковитлацу прашине и хаоса угледао сам гомилу од пар десетина хиљада жирова којима ту није било мјесто. (Тада већ свјестан да ће ово бити епска борба коју сам очекивао читав живот, знао сам да морам да исцрпим и задњи електропротон снаге, и да давши све од себе побједим или будем поражен). Изненада су се жирови постројили у ешалоне (у висини мојих рамена), и под наредбом жира команданта који је стајао испред њих уздигнутог чела, почели су да јуришају на мене. Нисам био потпуно неспреман на тако нешто, па сам се хитро, у пар корака сакрио иза зида оближње гараже. Силовито су се забијали у зид од ципорекса, који је почео да се круни и пропада у облаку прашине. Увидјевши скори пробој зида, морао сам да потражим нови заклон. Компресовао сам се ни сам не знам како, на величину од пола центиметра и утрчао у ауспух захрђале олупине која је деценијама стајала у тој гаражи. Није било лако ући у ауспух, јер је у њему био кромпир у којем су, пуком срећом, црви направили лавиринт кроз који сам прошавши, обрео се на другој страни кромпира. А са друге стране. Мрак, нестабилни сталактити и сталагмити од скорене гарежи пријетили су да ми се сруче на главу. С поља се зачула жустра команда: у колону по један престрооој СЕ!
Мени нешто прену у гузици ко да ћу се усрати од страха, јебига живот је у питању, и у паници кренух да тражим излаз. Жирови су силним ударима помјерали крхки кромпир! Нашо сам рупу у цијеви захрђалог ауспуха и одлучно се, брзином свјетлости, устремих ка једној радиоактивној антени на једном од врхова Мордора, уједно се вративши у природну величину. Жирови су ме сустигли за тили час. Летио сам у круг око антене посматрјући у њеном подножју партијање милиона мрава уз неку опасну техњару: Пам пам Пам паПаПа, Пам пам Пам паПаПа, Пам пам Пам паПаПа! Мрави су ми махали у разнобојним цвикерима и са неким свјетлима, али знао сам да није тренутак за опуштање. И даље су ме жирови неуморно пратили одлучни да ме дематеријализују. Знао сам да ће им пасти на памет да крену у обе стране око антене, па сам повезао свој ум са њиховим, да предухитрим њихов план и да се извучем. ЗАП! Осјетио сам тај моменат и устремих се ка сунцу које је почело да се назире, док су се они сударали насамарени.
Како смо се приближавали сунцу почео сам да се знојим, јер сам био у јакни, а и жирови су почели да посустају. Ово је сад била борба карактера и издржљивости. Ко иде до краја? Ко ће одустати?
Знајући да можда идем на пут без повратка одлучио сам: ова битка је моја!
Међу жировима је један био најбржи, и он је дошао до мене и предложио ми да прекинемо ову сулуду трку и да одемо у неку другу реалност. Прихватио сам тај приједлог, знајући да је битка завршена иако ми и даље ништа није било јасно.