Prijava
   

Može i tako

Komentar kao demonstracija nihilističkog bola u kurcu ili s oproštenjem indiferentnosti za rečeno ili urađeno.

-I ne razumeš, uzme on prokurči se jer je video neku sisatu promoterku kako ga kao gleda, i neće da odustane i neće i neće, a vidiš da mu nije dobro da oće umre, ali ne brate ostali on i neki Temerinac, pojede on obe riperke i zamisli debila uzme bokal mleka i surdukne bokal mleka a mleko čisto nepasterizovano a on u nekoj zajebanoj intoleranciji, sine kad je krenuo da povraća i da trči u klozet i vrišti on tamo i zove upomoć a niko neće da uđe alo ko normalan da uđe kapiraš da je unutra armagedon, kad ono istrčava lik nagužen i viče "ZAKAČILO SE NEŠTO LJUDI MOLIM VAS ZAKAČILO SE NEŠTO" a ono istrčalo mu crevo prolaps bože sačuvaj kao ogromna kereća kita crvena, pokrili ga nekim stolnjakom i pravac hitna dakle juuu.
-Pa dobro, može i tako.

   

Nosi čizme skitaljke

...njega je teško voleti.

U teoriji nihilista, neshvaćena duša, pesnik sa izraženim senzibilitetom. U praksi lik koji muva na patetiku, koji hoće u ženama da izazove potrebu da ga izvuku iz depresivne pustinje njegovog života, ugreju ga, i napoje. Pičkom.

A: ...ti si anđeo koji nije svestan u šta se upušta, moj svet je previše težak i mračan za tebe, ja mogu da ti pružim samo nekoliko lepih trenutaka, ništa više...
B: E, vrati Balašu čizme skitaljke i ne seri, cimerka mi se vraća za pola sata, skidaj se dok se nisam predomislila!

   

I zemlja je stara pa se ore

Stara koka, al' dobra supa.

Vidjaj bakice jes' se utegla.
- Ma to staro, fuj.
Šta staro bre, i zemlja je stara pa se ore!

   

Ruke na volanu

Drži pravac, prati saobraćajne znake i spreman je da odreaguje na nepredviđene okolnosti. Rezervoar nikad prazan i motor uvek tehnički ispravan. Iako mu je auto startan, taj nije iskusio "dvesta s mesta".

Njega život nije nigde iznenadio i još manje zajebao. Ume da se kreće u svakom saobraćaju : vazdušno, drumski, železnički ili po vodi. Neumoljiv je u napredovanju jer nema rikverc. Nezaustavljiv kao nosač aviona.

Nigde nema tragove kočenja jer nema ABS samo na točkovima već i u glavi. Što bi kočio kad ima savršen pregled iz svih uglova i po svim vremenskim uslovima?

Koristi sva pogonska goriva, ne emituje štetne produkte i evolutivno pripada endemskim vrstama. Zadržao je starinske instikte još iz ledenog doba ali je stekao otpornost i na ozonske rupe, Rio Tinto i nutritivne aditive. Vari sve ali ne ostavlja tragove.

Ruke na volanu i oči i na temenu.
Neće njega život zajebati, neće ni on nikoga zajebati.
Ne meša se sa amebama i pacovima.
Uporno gleda samo svoja posla i prati svoj evolutivni tok.

-Konačno nam je Joca došao na proslavu mature.
-Nije to "konačno", već je lepo procenio da je pravi momenat. Na prvim proslavama smo se ludirali, posle smo zaribali i sada smo počeli da se osipamo. Došao je u pravom trenutku. Prvi i poslednji put.
-Da, bre, njemu sve u životu ide...živi kao car. Čuo sam da ima...
-Uspešan je i ja sam čuo. Skidam mu kapu! Dok smo mi kao slepci kod očiju gubili vreme, on je držao ruku na volanu i nogom lagano dodavao gas.
-Da...tačno. Ako ćemo tako, ja sam još u garaži jer me neko zagradio. Ćale mi dao kintu od penzije da dođem na proslavu, žena mi našla svadbeno odelo da ne budem slepac, a sin me nečim naprskao da mirišem kao čovek.

   

To su bila dva rodjena brata

Obrtač smora. Babin način da doda dramatiku i natera te da je slušaš do kraja, nakon čega će te ostaviti da visiš u vazduhu i žališ što nisi baba. Eto ti ga na, derište razmaženo.

- Sine nemoj da ideš da se igraš tamo!
- Što, livada ko livada?
- To su bila dva rodjena brata.
- I...
- Došli su ovde da gledaju da kupe zemlju za kuću. I stariji je kupio tu livadu, a mlađi je hteo pola one šume tamo da raskrči. I ovaj stariji je je tu hteo da zida.
- A mladji?
- On je odust'o vratio se za Beograd.
- I šta se desilo ovom starijem? (i šta koji k.r.c ima veze što su bila dva brata ako je drugi odustao? To je isto kao da je jedan brat, dakle isto kao bilo koji čovek. (Primećuje da je baba već izašla iz dvorišta i zalazi u baštu.))
- baba, stani da te pitam, jel umro dok se spremao da zida, jel bilo nešto strašno?
Baba krupnim koracima nestaje u bašti. Unuk je zbunjen. Kroz babinu surovost osetio je njenu vitalnost, ali i sopstvenu naviku da se oseća opušteno samo u prisustvu ljudi čiju je egzistenciju prežalio. Baba mu je superiornost vratila k'o bumerang.

   

Starinski brakovi

Od kad je sveta i veka, do negde 1970.-ih godina 20. veka, na našim prostorima, u brak se uglavnom ulazilo, čim dečaci odrastu i postanu momci (20-23 god. starosti) i malo i sazre, i devojčice stasaju, sazre i formiraju se u devojke (18-23 god. starosti). Mahom se ženilo / udavalo sa partnerima iz istog staleža, i to, u velikoj meri, onim kojeg roditelji odaberu svojoj deci, iz porodice po volji roditelja mladenaca. Kad se trebalo stupiti u brak, roditelji bi se dobro raspitali o porodici, sa kojom bi se potencijalno sprijateljili. Raspitali bi se o porodičnim naslednim bolestima, imetku i reputaciji, kao i o samoj prilici, potencijalnom ženiku / mladi. Ako je mladoženja u pitanju, ova pitanja bila su neizbežna: Kakav je čovek, drug, radnik? koje je škole završio? Je l' služio vojsku? itd. Ako se radi o mladi: Kakva je devojka osoba? Je l' vredna? je l' domaćica? Da nije neka lujka, polovnjača? Itd. Ne treba posebno isticati da su devojke / žene morale biti nevine pre stupanja u svoj (prvi) brak. Tokom novog veka, mladenci bi se viđali nekoliko puta pre stupanja u brak, a u baš stara vremena i nemilostivim prilikama, gotovo i da se nisu viđali pre dana venčanja. Takvi brakovi trajali su i po pola veka. Poslednje generacije ljudi koje su stupale u ove starinske brakove, behu rođeni 1930.-ih, 1940.-ih i tokom prve polovine 1950.-ih godina 20. stoleća. Znatan deo rođenih tokom II polovine 1950.-ih i rođeni tokom 1960.-ih godina, počeli su napuštati tu tradiciju, te stoga behu revolucionari u borbi protiv ovih starih stavova o braku i običaja, koji behu produkt jakog konzervativnog patrijarhata i društvenih normi. Bilo kako bilo, starinski brakovi naših baba i deda, brakovi naših starih, od starina do naših starina (starijih predaka), pa i naših roditelja, starijih od '50.-ih godina, dobrim delom (p)ostaše sinonim za ljubav, razumevanje, trpeljivost, kvalitet i dugovečnost.

- Nekad su se stvari pravile da bi trajale, poput starinskih brakova.

   

Jeste vi zajedno?

Nezgodno pitanje koje se postavlja na šalteru pljeskarnice.

-Ajde nemoj više da oblačiš roze majice, blam me da idem sa tobom u grad.
- momci, jeste vi zajedno?
- ...molim?
- jel vas dvojica imate pileće batake i roštiljsku kobasicu?
- ne, ne, ne, za mene je pet velikih ćevapa (jbt, neću više da dolazim ovde)

   

Zakonačiti

Zasjesti u gostima bez mjere i bez stida. Tu je rakijica, pivo, tu je nekakvo meze, a možda i neki kolač što je domaćica spremila, a dragi gost vjerovatno ništa od toga kod kuće nema, pa ne vidi razlog da žuri. Domaćini prenaglašeno zijevaju i naglas pominju rano ustajanje i naporan radni dan, a u sebi pominju majku, Boga i sve do desetog krvavog koljena osobi koja im se uvalila na konak.

- Na šta to ličiš, sve te jebalo, podočnjaci ti do džepova?!
- Ma batali me, dođoše mi sinoć Ožeg i Mrki kao na po jednu, dvije i zakonačiše do 1 po ponoći, pleme im nezaposleno jebem!

   

Evo

Ono, ide nekako. Gura. Nije loše. Kao i ovo vreme. Kad vidim kako drugi ja još i dobro. Biće bolje. Mož' da prodje, kotrlja, taljiga. Životinjarim, jedem ova svoja govna i tako.

Svaki od nebrojenih izraza slične prirode, koje susretnemo gotovo svakodnevno, vapaj su, ako ne za pomoć, a ono bar za trunku zdravog, ljudskog razumevanja, jer ne ide, i nije uvek dobro. Zapravo nekada je loše, i to vrlo loše. Ne očekujem da me čupaš, ne očekujem ni da me zagrliš, ali ljudi smo na kraju krajeva, od iste krvi i sličnih iskušenja i nedoumica, izrasli iz istog blata i govana.

Čovek ne zna kuda bi pobegao od sebe i od svoje kože, promašenog života i zlurade sudbine, džandrljive žene i propale dece, od bede, nesreće, čamotinje...Izadje na ulicu da razbistri glavu i skloni se ma gde, da vidi ma koga - lepu ženu koja miriše na život i mladost, olistalu krošnju, osunčan zid, psa ili mačku...No mesto toga slučajno nabasa na poznanika (ponekad čak prijatelja) za kog ga vežu neki prethodni dani, neko bivše dobro i loše, koji su medjutim deo nekog predjašnjeg, minulog života. Ili se poznaju tek odnekud, preko zajedničkog prijatelja, ili su bivše (ili sadašnje) kolege i to je sve. Velika je nedoummica zbog čega u tim slučajnim i sasvim nepotrebnim susretima poznanici, sa neshvatljivom lakoćom, daju sebi za pravo da upute jedno automatsko "štaimakakosištaradiš" očekujući najbolje...Zapravo ne očekujući bilo šta, to se pita, i to je to, vidim te sad i ko zna kad, reci da si dobro i da je sve u redu, jer ionako te pitam iz pristojnosti, na kraju krajeva, ne dugujemo jedan drugom ništa.

Nevolja je medjutim dvojaka, jer ovakvo pitanje stavlja čoveka u situaciju da se, navlačeći kakav - takav osmeh i gledajući negde ukoso, oseća kao pravo pravcato govno jer gle, eto stojiš tu i prosto sijaš, zdrav, prav i srećan dok sam ja nepopravljivo omanuo na svim poljima.Ili da saspe sav teret zabluda i poraza i ne poštedi sagovornika ni jedne svoje muke, pri čemu bi se i jedan i drugi osećali kao govno, jer - niti je prvom lakše, niti njegova iskrenost može doneti bilo šta dobro ma kom od njih, niti ovaj drugi nudi bilo kakvu utehu i pomoć. Zato prvi to nikada ne čini, jer ostala bi nekakva gorka senka, neprijatnost, i sećanje na susret koji ćemo se ubuduće truditi da po svaku cenu izbegnemo. Naprosto, ne prija nam da pokazujemo osećanja i nerado se upuštamo u nepromišljenu iskrenost. I to je na kraju krajeva nekulturno, ne? Život je samo jedan i moramo uspeti, moramo se izboriti, dati sve od sebe, a ko da sve od sebe neminovno će isplivati, iskoristimo svoje potencijale, mislimo pozitivno, hranimo se zdravo. Ako ništa - ostavi makar utisak da stvari kod tebe stoje vrlo dobro, jer sve drugo je neprihvatljivo...

Znam to. I nemam nameru da ti kvarim dan bilo kakvim neprijatnostima, jer i tebi je, ne znam, možda svega preko glave. Ali znam i da sam čovek, i ne mogu do te mere da lažem i glumatam, ni ta dva minuta. Ostalo mi je još nešto malo ljudskosti i dostojanstva, a ko zna - možda čak i ponosa.

- Nego reci ti meni, kako si ovako?
- Evo. U stvari kad bolje razmislim, teraj se bre u pičku materinu.

   

Muda Marjanova

Ova izreka se cesto pominje kod nas ali njeno poreklo malo ko zna . Naime Karađorđe je imao ljubavnicu koja se zvala marijana i kako bi bio pored nje stalno, morao je prerušiti da izgleda kao muško i bude jedan od njegovih vojnika . Njeno ime je malo promenjeno i od Marijane ona je postala Marijan, sve je prošlo kako treba i Marijan (Marijana ) je bio u njegovoj vojsci i često kod Karađorđa na dugim razgovorima . Jednog dana jedan vojnik je saznao i rekao to Karađorđevoj ženi koja mu je za njeno ubistvo ponudila veliku svotu novca . Kada je Marijan ubijen vojnici su otkrili da je žensko i videli da nema testise , odatle i ova izreka kao da Marijan nije imao testise .

   

Priča o nerazumnom džinu

Dobro poznata priča o momku od svojih 4 - 5 metara visine, koji je, iz samo njemu znanih razloga, uzeo čoveka za kućnog ljubimca i držao ga zatočenog u svojoj kući. Često bi mu donosio darove i izvodio ga napolje u šetnju, no gorostas je, i pored sve naklonosti koju je rado iskazivao, bivao promenljivog raspoloženja : zadovoljan čovekom, ili pak samim sobom, činio se kao pitom i dobrodušan; no ponekad, u neshvatljivim naletima ljutnje i besa, džin je običavao da se izgalami - i čak izudara čoveka, što je ovaj dugo pamtio i klonio ga se koliko je to bilo moguće. Ovakvo ponašanje svakako je bilo nerazumno, jer niti je čovek imao inteligenciju i iskustvo jednog džina, niti je mogao živeti i postupati kao pas, hrčak ili saksija sa cvećem - mogao je biti jedino ono što jeste, mali, bespomoćni čovek koji, istovremeno, zazire i divi se snazi i sili.

Seti se ovoga idući put kada tvoje dete od 2 - 7 godina napravi neko sranje i izvede te iz takta.

   

Priča o cvrčku i mravu

Svima dobro poznata pripovetka o vrednom mravu koji je čitavo leto proveo u mukotrpnom radu, i cvrčku koji je za to vreme svirao i lenčario. Kada je nastupila neminovna zima, siroti cvrčak zakuca na vrata vrednog mrava da izmoli malo hrane, ali ovaj ostade gluv i slep na njegovu muku, primećujući kako je letos, dok je bilo vreme, trebalo da sakuplja letinu i uloži napor kako bi preživeo.

Ova priča je, zapravo, u najkraćim crtama načelo protestantske etike : "Vredni i trudoljubivi bivaju nagradjeni, lenji i nesposobni pate". Životna filozofija koja u najvećoj meri isključuje Hrišćanstvo jer je sama srž i osnova na kojoj ovo počiva - milosrdje. Čitav 21. i dobar deo 20. veka počivaju na ovoj tezi, zahvaljujući čemu danas imamo čovečanstvo koje je u najvećoj meri sebično, gramzivo i bezobzirno.

Epilog : zavejan snegom, cvrčak skapava kraj nekakvog kontejnera, dok mrav, s druge strane, guta bromazepane i laudanum, oblači se u ženu i gura vibrator medju guzove, pati, očajava i naposletku reže vene u toploj kadi, jer zima je duga, a život pod zemljom bez ljudskosti i zabave je, i pored sveg izobilja, nepodnošljiv.

   

Jesam se za ovo depilirala?!

Misao koja na blind date-u prođe kroz glavu djevojke razočarane izgledom njenog, do tada neviđenog onlajn udvarača. Nadala se žestokom seksu sa strancem, uložila trud da svoje tijelo učini glatkim niže od vrata, a ispalo je da "pjesnikljubavnik 007" ne izgleda k'o Bred Pit u "Troji", već više k'o Stiv Bušemi u "Veliki Lebovski".

"Aha, kako bi, svijetloplava košulja i bijele farmerice? Joj, mati mila, pa nije valjda onaj, gledaj ga k'o pustinjska lisica?! Jesam se za ovo depilirala, jebem te živote?!"

   

Smrt je učiteljica života

Paradoks. Za razliku od povijesti koja se prepravlja u korist sebičnih interesa i propagande, smrt je jedina koja nas hladno i nepripremljeno suočava sa životom. Kao vječita opomena nad našim glavama koje nemilice jurcaju u svakodnevici, smrt je trezveni usporeni prijatelj koji ti strpljivo objašnjava što je bitno, a što nebitno u našem postojanju na krajnje plastičan način. Od adolescentskih ludorija, do odraslih kriza srednjih godina, život je mukotrpno odricanje i posvećenost, čije protivnike smrt potapša pod leđima i izda uputnicu kod svetog Petra.

Smrt ti omogućava različite perspektive, ovisno o tvome stupnju razvoja i ne ustručava se iznova i iznova ti demonstrirati. Ljubiteljica naturalizma i realizma, vjerno prikazuje našu prolaznost koju vihor odnese poput prašine u pustinji, koju nakon što se smiri, ostane samo blijedo sjećanje. Vrijeme prolazi, a emocije više nisu tako intenzivne kao što su bile. Na kraju jedino preostaje shvaćanje da je spas u prihvaćanju jer nas emocionalni vrtlog samo potroši.

   

Htjeti nešto a ne znati šta

Dođu tako vremena, kad se čovjek najeo vrućega ljeba, nagledao vedrog neba, kad su mu opanci viđeli prašinu svakoga druma. Kud li god baci oko u visinu, taj komad neba je već vidio, taj ga isti mjesec u sutonu pratio kući. Nema kereta koje na njega nije zalajalo. Nema vode da mu grlo nije okvasila. Ponestalo je pjesama koje nije čuo.

Pokretač čovjekov je želja. Cio mu vijek prođe u željenju. U ugađanju sebi. Dok želi živ je.
A čovjek je sitnica. Beznačajna igračka u rukama grdne sile. Misli da je bitan. Ponekad se uobrazi, pa umisli da se pita i sa onima oko sebe. A jadan ne zna da se ne pita ni sam sa sobom. Ne pita se ni sa svojom željom. Zato mu je u jednom trenutku i ponestane.

Ponestane želje. Nema više ničeg da ga oduševi. Nema toga što je više vrijedno da mu srce opet zaigra. Uhvati ga neka mučnina. Iz stomaka ka grlu ga steže. Podiđe ga jeza. Opet želi. Ali ne zna šta. Razdire ga što ne može nikog priupitati zna li možda on šta mu treba. Zna li doktora koji bi mu rekao.

Priupita ga žena, što se vrpolji, što je ko na iglama. Zašto smire nema. Neće joj objasniti. Ne zna ni on. Opet hoće, ali ne zna šta.

I traži tako s vremena na vrijeme uzrok svoga jada. Možda ga nađe, možda i ne.
Ponekad se pokaje što je sve želje potrošio mlad. Što ne ostavi nešto za sijede vlasi. Prođe pored stare česme, pogleda je i prokune, što je tolko pio hladnu vodu posle kosidbe. Što ne ostavi malo meraka za sjutra. Što ne sačuva želju. Pustu želju.

   

Prezagoreo čak i za Letonku

Dođe tako smena perioda u životu, posle duge veze od 10 godina gde si imao devojku ali si bio švorc došao period kada nisi imao ni novac ni žensku pa na kraju preokret. Pojavi se posao, pa počneš i ti da se menjaš na bolje ali nikako da te krene po svim koordinatama, devojke oko tebe te već memorisale kao zagorelog luzera, džaba si se upristojio. I onda iznenada munja! Neke studentkinje na razmeni, ili turistkinje na proputovanju ka moru, na skijanju, na EHIT-u ili štagod. Ne zna ona kako si bio odrpan nedavno, vidi da si ok i zainteresovan za nju, neko piće i palite do tebe (ili autom na obližnju čuku, nebitno). Tamo sve kao u snu, ali tvom a ne njenom. Opališ prvi put brzinski, ona kao nije nezadovoljna, sve ok (teši te iz pristojnosti). Ali posle nekoliko minuta ti ponovo na njoj i to traje duže. Pa ponovo. Pa opet. Više neće da ti daje, umorila se ali ti je moliš kao osuđenik na smrt za samo još jednom i biće na brzinu... Epilog da ona beži polugola da bi se spasila a ti ostaješ zadovoljan da češaš jajca jer te je konačno ponovo krenulo, sad više nisi prezagoreo, biće uskoro i nekih normalnih devojaka, vraćaš se na staze stare slave...

- Ok, ali ovakvu priču o tebi baš i nisam morala da čujem, nije baš pohvalno...
- Ja sam vrlo iskren, želim da znaš da imam časne namere....
- Beži azmane, vidim ja da je od te tvoje Letonke prošlo previše vremena, slabo ti je ona uvela struju, zvaću upomoć.....

Definicija nije najbolje sročena ali je posvećena mom prerano preminulom drugu grof Vlatko Paskačić jer je jedan od poslednjih razgovora koji smo vodili sadržao i ovu priču. Neka ti je laka zemlja, Vladice...

   

Vakcionalnost

Nova vrsta identiteta. Sa drugim narodima smo se raspičkali, opoziciju nemamo, a Zvezda i Partizan smaraju čim izađeš iz srednje škole. Pošto nam je država obezbedila sve vakcine odjednom, pojavila se prilika za nove podele i takmičenja ko će biti bolji laboratorijski pacov.

A: Tata, zvao me Petar danas da dođem kod njega da se igramo, jel mogu?
B: Ne može sine, njegovi su Fajzerovci, treba bežati od takvih.

   

Osveta

Pravda za ličnu upotrebu.

   

Studentski život

Oksimoron. Jedan od najvećih mitova današnjice, naročito ako još ideš na lokalni fakultet, pa još živiš sa starcima. Vjeruje se, da otkad imaš svoj vlastiti sobičak, da će ti krenuti u životu. Hoće, ali nizbrdo. Uvjeren si da ćeš naletiti na ženske koje će se udariti kao štuke, a završiš s izležavanjem do podne i šiljem druškana. Uza sve obaveze ili čisto zbog lijenosti, jedeš u menzi od koje sereš tolike brokve da bi mogao otvoriti veleprodaju. Ako imaš slabu izolaciju u sobi, nastupa Raskolnjikov scena gdje ideš na faks s veseljem samo da se malo ugriješ. Jedino što te grije u toj ledari je trenutak kad ćeš se vratiti nazad u topli dom i zamamni miris kuhinje koji iščezava. Radno vrijeme je fleksibilno, učiš cijeli dan, lupaš prekovremene koje nitko neće platiti, osim tvog duševnog zdravlja. Odlična priprema za realnost u kojoj živimo i s poslodavcima s kojima ćemo se sretati. Tvoj rad, unatoč najboljim pripremama, izostane često nevrednovan jer imaš sreće kao ljudi bez zdravstvenog u SAD-u. Vječito podcjenjivan, s rijetkim užitcima, pitaš se zašto zanat nisi završio. A onda se sjetiš da imaš tri lijeve i da bi osvojio Supertalent sa svojom šeprtljavošću. Zbog zamora materijala, pamćenje ti je sve gore, a usprkos tome što redovito aktivno sudjeluješ, na kraju se svede na jedan zaborav i začudni izražaj lica da si uopće prisustvovao predavanju. Što odmičeš više s godinama, ne možeš ni nabrojati predmete s prethodnih.
Nekako doguraš do kraja fakulteta , a onda mučno tražiš posao kojeg nema kao i tvojih snova. Od podcjenjenosti do prekvalificiranosti, a isti osjećaj se proživljava.

prođe ovaj dan.

   

Ironija

Ušminkavanje mrtvaca za pogreb.

- Možete mu malo istaknuti obraze, izgleda mi blijedo i upalo. Samo da izgleda malo živahnije.
- A da ga ja oživim najbolje?

?
+425
41
definicija