Prijava
   

Evo

Ono, ide nekako. Gura. Nije loše. Kao i ovo vreme. Kad vidim kako drugi ja još i dobro. Biće bolje. Mož' da prodje, kotrlja, taljiga. Životinjarim, jedem ova svoja govna i tako.

Svaki od nebrojenih izraza slične prirode, koje susretnemo gotovo svakodnevno, vapaj su, ako ne za pomoć, a ono bar za trunku zdravog, ljudskog razumevanja, jer ne ide, i nije uvek dobro. Zapravo nekada je loše, i to vrlo loše. Ne očekujem da me čupaš, ne očekujem ni da me zagrliš, ali ljudi smo na kraju krajeva, od iste krvi i sličnih iskušenja i nedoumica, izrasli iz istog blata i govana.

Čovek ne zna kuda bi pobegao od sebe i od svoje kože, promašenog života i zlurade sudbine, džandrljive žene i propale dece, od bede, nesreće, čamotinje...Izadje na ulicu da razbistri glavu i skloni se ma gde, da vidi ma koga - lepu ženu koja miriše na život i mladost, olistalu krošnju, osunčan zid, psa ili mačku...No mesto toga slučajno nabasa na poznanika (ponekad čak prijatelja) za kog ga vežu neki prethodni dani, neko bivše dobro i loše, koji su medjutim deo nekog predjašnjeg, minulog života. Ili se poznaju tek odnekud, preko zajedničkog prijatelja, ili su bivše (ili sadašnje) kolege i to je sve. Velika je nedoummica zbog čega u tim slučajnim i sasvim nepotrebnim susretima poznanici, sa neshvatljivom lakoćom, daju sebi za pravo da upute jedno automatsko "štaimakakosištaradiš" očekujući najbolje...Zapravo ne očekujući bilo šta, to se pita, i to je to, vidim te sad i ko zna kad, reci da si dobro i da je sve u redu, jer ionako te pitam iz pristojnosti, na kraju krajeva, ne dugujemo jedan drugom ništa.

Nevolja je medjutim dvojaka, jer ovakvo pitanje stavlja čoveka u situaciju da se, navlačeći kakav - takav osmeh i gledajući negde ukoso, oseća kao pravo pravcato govno jer gle, eto stojiš tu i prosto sijaš, zdrav, prav i srećan dok sam ja nepopravljivo omanuo na svim poljima.Ili da saspe sav teret zabluda i poraza i ne poštedi sagovornika ni jedne svoje muke, pri čemu bi se i jedan i drugi osećali kao govno, jer - niti je prvom lakše, niti njegova iskrenost može doneti bilo šta dobro ma kom od njih, niti ovaj drugi nudi bilo kakvu utehu i pomoć. Zato prvi to nikada ne čini, jer ostala bi nekakva gorka senka, neprijatnost, i sećanje na susret koji ćemo se ubuduće truditi da po svaku cenu izbegnemo. Naprosto, ne prija nam da pokazujemo osećanja i nerado se upuštamo u nepromišljenu iskrenost. I to je na kraju krajeva nekulturno, ne? Život je samo jedan i moramo uspeti, moramo se izboriti, dati sve od sebe, a ko da sve od sebe neminovno će isplivati, iskoristimo svoje potencijale, mislimo pozitivno, hranimo se zdravo. Ako ništa - ostavi makar utisak da stvari kod tebe stoje vrlo dobro, jer sve drugo je neprihvatljivo...

Znam to. I nemam nameru da ti kvarim dan bilo kakvim neprijatnostima, jer i tebi je, ne znam, možda svega preko glave. Ali znam i da sam čovek, i ne mogu do te mere da lažem i glumatam, ni ta dva minuta. Ostalo mi je još nešto malo ljudskosti i dostojanstva, a ko zna - možda čak i ponosa.

- Nego reci ti meni, kako si ovako?
- Evo. U stvari kad bolje razmislim, teraj se bre u pičku materinu.

   

Muda Marjanova

Ova izreka se cesto pominje kod nas ali njeno poreklo malo ko zna . Naime Karađorđe je imao ljubavnicu koja se zvala marijana i kako bi bio pored nje stalno, morao je prerušiti da izgleda kao muško i bude jedan od njegovih vojnika . Njeno ime je malo promenjeno i od Marijane ona je postala Marijan, sve je prošlo kako treba i Marijan (Marijana ) je bio u njegovoj vojsci i često kod Karađorđa na dugim razgovorima . Jednog dana jedan vojnik je saznao i rekao to Karađorđevoj ženi koja mu je za njeno ubistvo ponudila veliku svotu novca . Kada je Marijan ubijen vojnici su otkrili da je žensko i videli da nema testise , odatle i ova izreka kao da Marijan nije imao testise .

   

Priča o nerazumnom džinu

Dobro poznata priča o momku od svojih 4 - 5 metara visine, koji je, iz samo njemu znanih razloga, uzeo čoveka za kućnog ljubimca i držao ga zatočenog u svojoj kući. Često bi mu donosio darove i izvodio ga napolje u šetnju, no gorostas je, i pored sve naklonosti koju je rado iskazivao, bivao promenljivog raspoloženja : zadovoljan čovekom, ili pak samim sobom, činio se kao pitom i dobrodušan; no ponekad, u neshvatljivim naletima ljutnje i besa, džin je običavao da se izgalami - i čak izudara čoveka, što je ovaj dugo pamtio i klonio ga se koliko je to bilo moguće. Ovakvo ponašanje svakako je bilo nerazumno, jer niti je čovek imao inteligenciju i iskustvo jednog džina, niti je mogao živeti i postupati kao pas, hrčak ili saksija sa cvećem - mogao je biti jedino ono što jeste, mali, bespomoćni čovek koji, istovremeno, zazire i divi se snazi i sili.

Seti se ovoga idući put kada tvoje dete od 2 - 7 godina napravi neko sranje i izvede te iz takta.

   

Priča o cvrčku i mravu

Svima dobro poznata pripovetka o vrednom mravu koji je čitavo leto proveo u mukotrpnom radu, i cvrčku koji je za to vreme svirao i lenčario. Kada je nastupila neminovna zima, siroti cvrčak zakuca na vrata vrednog mrava da izmoli malo hrane, ali ovaj ostade gluv i slep na njegovu muku, primećujući kako je letos, dok je bilo vreme, trebalo da sakuplja letinu i uloži napor kako bi preživeo.

Ova priča je, zapravo, u najkraćim crtama načelo protestantske etike : "Vredni i trudoljubivi bivaju nagradjeni, lenji i nesposobni pate". Životna filozofija koja u najvećoj meri isključuje Hrišćanstvo jer je sama srž i osnova na kojoj ovo počiva - milosrdje. Čitav 21. i dobar deo 20. veka počivaju na ovoj tezi, zahvaljujući čemu danas imamo čovečanstvo koje je u najvećoj meri sebično, gramzivo i bezobzirno.

Epilog : zavejan snegom, cvrčak skapava kraj nekakvog kontejnera, dok mrav, s druge strane, guta bromazepane i laudanum, oblači se u ženu i gura vibrator medju guzove, pati, očajava i naposletku reže vene u toploj kadi, jer zima je duga, a život pod zemljom bez ljudskosti i zabave je, i pored sveg izobilja, nepodnošljiv.

   

Jesam se za ovo depilirala?!

Misao koja na blind date-u prođe kroz glavu djevojke razočarane izgledom njenog, do tada neviđenog onlajn udvarača. Nadala se žestokom seksu sa strancem, uložila trud da svoje tijelo učini glatkim niže od vrata, a ispalo je da "pjesnikljubavnik 007" ne izgleda k'o Bred Pit u "Troji", već više k'o Stiv Bušemi u "Veliki Lebovski".

"Aha, kako bi, svijetloplava košulja i bijele farmerice? Joj, mati mila, pa nije valjda onaj, gledaj ga k'o pustinjska lisica?! Jesam se za ovo depilirala, jebem te živote?!"

   

Smrt je učiteljica života

Paradoks. Za razliku od povijesti koja se prepravlja u korist sebičnih interesa i propagande, smrt je jedina koja nas hladno i nepripremljeno suočava sa životom. Kao vječita opomena nad našim glavama koje nemilice jurcaju u svakodnevici, smrt je trezveni usporeni prijatelj koji ti strpljivo objašnjava što je bitno, a što nebitno u našem postojanju na krajnje plastičan način. Od adolescentskih ludorija, do odraslih kriza srednjih godina, život je mukotrpno odricanje i posvećenost, čije protivnike smrt potapša pod leđima i izda uputnicu kod svetog Petra.

Smrt ti omogućava različite perspektive, ovisno o tvome stupnju razvoja i ne ustručava se iznova i iznova ti demonstrirati. Ljubiteljica naturalizma i realizma, vjerno prikazuje našu prolaznost koju vihor odnese poput prašine u pustinji, koju nakon što se smiri, ostane samo blijedo sjećanje. Vrijeme prolazi, a emocije više nisu tako intenzivne kao što su bile. Na kraju jedino preostaje shvaćanje da je spas u prihvaćanju jer nas emocionalni vrtlog samo potroši.

   

Htjeti nešto a ne znati šta

Dođu tako vremena, kad se čovjek najeo vrućega ljeba, nagledao vedrog neba, kad su mu opanci viđeli prašinu svakoga druma. Kud li god baci oko u visinu, taj komad neba je već vidio, taj ga isti mjesec u sutonu pratio kući. Nema kereta koje na njega nije zalajalo. Nema vode da mu grlo nije okvasila. Ponestalo je pjesama koje nije čuo.

Pokretač čovjekov je želja. Cio mu vijek prođe u željenju. U ugađanju sebi. Dok želi živ je.
A čovjek je sitnica. Beznačajna igračka u rukama grdne sile. Misli da je bitan. Ponekad se uobrazi, pa umisli da se pita i sa onima oko sebe. A jadan ne zna da se ne pita ni sam sa sobom. Ne pita se ni sa svojom željom. Zato mu je u jednom trenutku i ponestane.

Ponestane želje. Nema više ničeg da ga oduševi. Nema toga što je više vrijedno da mu srce opet zaigra. Uhvati ga neka mučnina. Iz stomaka ka grlu ga steže. Podiđe ga jeza. Opet želi. Ali ne zna šta. Razdire ga što ne može nikog priupitati zna li možda on šta mu treba. Zna li doktora koji bi mu rekao.

Priupita ga žena, što se vrpolji, što je ko na iglama. Zašto smire nema. Neće joj objasniti. Ne zna ni on. Opet hoće, ali ne zna šta.

I traži tako s vremena na vrijeme uzrok svoga jada. Možda ga nađe, možda i ne.
Ponekad se pokaje što je sve želje potrošio mlad. Što ne ostavi nešto za sijede vlasi. Prođe pored stare česme, pogleda je i prokune, što je tolko pio hladnu vodu posle kosidbe. Što ne ostavi malo meraka za sjutra. Što ne sačuva želju. Pustu želju.

   

Prezagoreo čak i za Letonku

Dođe tako smena perioda u životu, posle duge veze od 10 godina gde si imao devojku ali si bio švorc došao period kada nisi imao ni novac ni žensku pa na kraju preokret. Pojavi se posao, pa počneš i ti da se menjaš na bolje ali nikako da te krene po svim koordinatama, devojke oko tebe te već memorisale kao zagorelog luzera, džaba si se upristojio. I onda iznenada munja! Neke studentkinje na razmeni, ili turistkinje na proputovanju ka moru, na skijanju, na EHIT-u ili štagod. Ne zna ona kako si bio odrpan nedavno, vidi da si ok i zainteresovan za nju, neko piće i palite do tebe (ili autom na obližnju čuku, nebitno). Tamo sve kao u snu, ali tvom a ne njenom. Opališ prvi put brzinski, ona kao nije nezadovoljna, sve ok (teši te iz pristojnosti). Ali posle nekoliko minuta ti ponovo na njoj i to traje duže. Pa ponovo. Pa opet. Više neće da ti daje, umorila se ali ti je moliš kao osuđenik na smrt za samo još jednom i biće na brzinu... Epilog da ona beži polugola da bi se spasila a ti ostaješ zadovoljan da češaš jajca jer te je konačno ponovo krenulo, sad više nisi prezagoreo, biće uskoro i nekih normalnih devojaka, vraćaš se na staze stare slave...

- Ok, ali ovakvu priču o tebi baš i nisam morala da čujem, nije baš pohvalno...
- Ja sam vrlo iskren, želim da znaš da imam časne namere....
- Beži azmane, vidim ja da je od te tvoje Letonke prošlo previše vremena, slabo ti je ona uvela struju, zvaću upomoć.....

Definicija nije najbolje sročena ali je posvećena mom prerano preminulom drugu grof Vlatko Paskačić jer je jedan od poslednjih razgovora koji smo vodili sadržao i ovu priču. Neka ti je laka zemlja, Vladice...

   

Vakcionalnost

Nova vrsta identiteta. Sa drugim narodima smo se raspičkali, opoziciju nemamo, a Zvezda i Partizan smaraju čim izađeš iz srednje škole. Pošto nam je država obezbedila sve vakcine odjednom, pojavila se prilika za nove podele i takmičenja ko će biti bolji laboratorijski pacov.

A: Tata, zvao me Petar danas da dođem kod njega da se igramo, jel mogu?
B: Ne može sine, njegovi su Fajzerovci, treba bežati od takvih.

   

Osveta

Pravda za ličnu upotrebu.

   

Studentski život

Oksimoron. Jedan od najvećih mitova današnjice, naročito ako još ideš na lokalni fakultet, pa još živiš sa starcima. Vjeruje se, da otkad imaš svoj vlastiti sobičak, da će ti krenuti u životu. Hoće, ali nizbrdo. Uvjeren si da ćeš naletiti na ženske koje će se udariti kao štuke, a završiš s izležavanjem do podne i šiljem druškana. Uza sve obaveze ili čisto zbog lijenosti, jedeš u menzi od koje sereš tolike brokve da bi mogao otvoriti veleprodaju. Ako imaš slabu izolaciju u sobi, nastupa Raskolnjikov scena gdje ideš na faks s veseljem samo da se malo ugriješ. Jedino što te grije u toj ledari je trenutak kad ćeš se vratiti nazad u topli dom i zamamni miris kuhinje koji iščezava. Radno vrijeme je fleksibilno, učiš cijeli dan, lupaš prekovremene koje nitko neće platiti, osim tvog duševnog zdravlja. Odlična priprema za realnost u kojoj živimo i s poslodavcima s kojima ćemo se sretati. Tvoj rad, unatoč najboljim pripremama, izostane često nevrednovan jer imaš sreće kao ljudi bez zdravstvenog u SAD-u. Vječito podcjenjivan, s rijetkim užitcima, pitaš se zašto zanat nisi završio. A onda se sjetiš da imaš tri lijeve i da bi osvojio Supertalent sa svojom šeprtljavošću. Zbog zamora materijala, pamćenje ti je sve gore, a usprkos tome što redovito aktivno sudjeluješ, na kraju se svede na jedan zaborav i začudni izražaj lica da si uopće prisustvovao predavanju. Što odmičeš više s godinama, ne možeš ni nabrojati predmete s prethodnih.
Nekako doguraš do kraja fakulteta , a onda mučno tražiš posao kojeg nema kao i tvojih snova. Od podcjenjenosti do prekvalificiranosti, a isti osjećaj se proživljava.

prođe ovaj dan.

   

Ironija

Ušminkavanje mrtvaca za pogreb.

- Možete mu malo istaknuti obraze, izgleda mi blijedo i upalo. Samo da izgleda malo živahnije.
- A da ga ja oživim najbolje?

   

Efekat lososa

Kada se gastarbajter vrati u svoje selo da se oženi.

   

Trula Jugoslavija

Od 1945. su nam pričali da je kraljevina Jugoslavija bila trula Yu.
Od 1990. nam pričaju da je Titova Jugoslavija bila trula Yu.
Kad se sve sabere, trula.

Krajem sedamdesetih nam u školi na času istorije pričaju o truloj Yu. Posle škole svratim sa dugarom do njegovog dede koji je bio žandar u kraljevini Yu. Deda vadi iz fijoke i pokazuje nam kursnu listu iz 1938. godine.
- Pogledajte, dinar je pre rata bio konvertibilan, dolar je bio pet banke a za sto dinara si mogao da kupiš vola! Kako vam se sad čini trula Jugoslavija?

   

Huk prošlosti

Zvuk koji se oseća sa svih strana istim intenzitetom, duh starih vremena koji jecaju jer se više nikada neće vratiti. Prošlost koja stoji na prašnjavom zemljanom putu u starom kaputu, sa odrpanim koferom svoje prošlosti, koja nas sa suzama u očima gleda do kraja života. Niti se vraća niti odlazi, tu je, posmatra nas tim očima rasplakanog deteta i ne da nam mira. A uvek se sažalimo, proradi nam savest i ponovo to radimo, okrećemo se i gledamo uplakanu prošlost. Zarobljena u sećanjima, poznaje samo nas, ali ništa ne može protiv naše volje, nego eto, tu je. Stoji uramljena u našim sećanjima i podseća nas na sve naše greške koje smo napravili i koje tek treba da napravimo.
Prošlost koja je i dalje tu, sva ta sećanja, tu su, baš gde je to i kako je nekada i bilo. Nisu nigde nestali ti ljudi, tu su, samo za nas nevidljivi. Ako nismo pogledali na vreme retrovizor nećemo ih više nikada ni videti, jebeš mu mater.
Huk prošlosti nas razneži, te kolone izbeglica emocija i svega neizgovorenog izleti iz nas kao nezrela ptica iz gnezda, ali za nas prekasno…nismo na vreme bacili karte. Samo smo ih bacili na sto, eto, čisto da se vide, sada kada su bezvredene i kada je igra gotova.

   

Ego Bivšeg Pušača

Crta ličnosti koja se (vrlo često) stvori kod osobe koja je skoro ostavila cigare, gde dotični traži priliku da napomene da ne puši i ima nagon za kurčenjem prema pušačima sa kojima je do juče trošio pola pakle za sat vremena.

- Izvini, jel' imaš upaljač?
- Nemam, ne pušim, meni su cigare odvratne...
- Daj ne jedi govna... počeo si da zvučiš kao vegan koji na svaka dva minuta napominje da ne jede meso.. a do juče si se trovao crnim Danhilom, tebi se za života neće zgaditi ni kad bi dim direkt iz Trabantovog auspuha uvlačio... Puca te ego bivšeg pušača, druže...

   
   

Pevaj borbene

Naznaka sagovorniku da sve što dalje kaže igra za ulogu čistom sviranju kurcu, koja usledi nakon završnog argumenta u raspravi.

- I kažem ti ja, 11. septembag, to su bili piloti mudžahedini obučavani na Maoči.
- Matori, daj lakše malo, čuće nas neko. A uostalom, otkud ti opšte to znaš?
- Nove stvagi izašle na videlo. Imaš u svim medijima, Njujohk Tajms pisao o tome, El Ej konfidenšal pgavio hepogtažu. Ali nahavno, to nećeš čuti na Al Džazigi!
- Koje crne nove stvari, pa i ni čitati ne znaš kako treba, a ovamo kao da si te portale kao lično prelistavao. I da, El Ej Konfidenšal je jebeni film, a ne novina. I daj utišaj se jebo te bog, uhvatiće nas neko da ločemo iza džamije, pa će za muda da nas obese zbog nacionalne provokacije.
- Pgvo, svi imaju pgoblema sa slovom dž, jer ima onu jebenu kvačicu dole, i nije lepo smejati se čoveku sa govognom manom, a dhugo, posle sudaga našli su u chnoj kutiji snimak pesme "Sejdefu majka buđaše", ščime sam ja dokazao svoj slučaj, pa ti sad pevaj bogbene. Nego, jebo majku, je li ovo oni imaju haketni lanseg ovde? Dgži mi pivo i pa'j sad...

   

Poncije Pilat

Osoba koja opere ruke od vas čim malo prigusti.

Žena: I kurvin sine, s kojom si drocom jučer bia?
Muž: Nisan s ni kin, pitaj Peru.
Pera: Ništa ja ne znan, muva san jednu blondinu.
Muž: Jeben ti pasa, izrode jedan. Gori si od Poncija Pilata.

   

Na jednu leć, a drugom se pokrit

Opis obimnog poprsja.

- Nećeš vjerovat kakva mala je danas prošla.
- Ajde da i to čujem, Minhauzene.
- Vidi ga; hoćeš ili nećeš da pričam?
- Aj, aj.
- Na poslu pitam malu di joj je karta za muzej, ono prosjek odzada, kopa po borši, kada se ona okrenula...
Znači, na jednu leć, a drugom se pokrit.
- Ma daj me nemoj...
- Je, je, opet nisam vidia ima li kartu.

?
+426
39
definicija