Dete nije dete, igračka za strine i tete, rekao je jednom čika-Ršum. E pa, malo morgen, brkati pesniče. Na koji način ćete, moliću lepo, drugačije da ostvarite sebe i svoje nikad ispunjene želje, ako ne kroz - dete? (Ako izuzmemo karmu, dakako. - prim. aut.) Kako da se nadoknadi obrazovanje i kultura? Kako da se bude uspešan?
Projekat-dete je dakle izvanredna prilika da se kreira sopstvena ekstenzija, potomak izverziran za sve moguće i nemoguće veštine i znanja i odgaji mali genije, pravi plavi zec, ljubi ga majka, te kompenzuje sve što je mami i tati falilo u životu.
Kao i svaki projekat, zahteva određene faze.
Prvo - isplanirati začeće. Pluton mora biti u Devici, a kukovi podignuti pod uglom od 15 stepeni ka sever-severoistoku uz normalan pH i frekvenciju penetracije do 5 herca.
U trudnoći puštati isključivo Šostakoviča danju i Sibelijusa noću radnim danima, a vikendom Hačaturijanovu sonatu za flautu i orkestar. Mazati trbuh uljem od paragvajske artičoke, a pre i posle jela treba latinski čitati, nemoj da te na to opominje mati.
Odmah po rođenju darivati bebu gumenim Mendeljejevim sistemom u boji i logaritmarom. Pred spavanje puštati CD sa engleskim jezikom parnim, a sa ruskim neparnim danima.
A igra? Tu su sudoku i enigmatika za školarce. Eventualno Zuma 3 Math Bugger (torent je zuma3math-lobotomy.torrent), ako bude vremena.
U školu se upisuje u ciljano elitno odeljenje, kod učiteljice koja je dvostruki dobitnik lokalne akademske nagrade Alempije Piščević Uča. Član gradske i prigradske biblioteke.
Druženje je dozvoljeno isključivo sa starijom decom, ali da im je prosek ocena bar 4,85 i da imaju makar treće mesto na okružnom takmičenju iz maternjeg jezika i/ili matematike.
Sedmični raspored se zna: solfeđo i španski ponedeljkom, sredom i petkom, crtanje i kaligrafija utorkom i četvrtkom, ritmička gimnastika i razigrana matematika vikendom. Dražesno!
- Šeri, dođi da teta-Maji izrecituješ onu pesmicu. - Ui, maman. Hoćete li Puškina ili Majakovskog? - U stvari, nemamo vremena sad, žuriš na balet, a posle te tata vodi na francuski. Hajde nešto na brzinu onda. Daj nam broj pi na dvadeset decimala, ali brzo! - 3,14159 26535 89793 238... 4... ovaj... - Hajde, hajde, nemoj da crvenim sad, učili smo juče celo prepodne. - Ma nema veze, Goco, ja ne znam ni na dve. Dušo, uzmi čokoladu, za usput. - No, no, no... Majo, ne jede ona slatko, znaš kako je šećer štetan. Nego, šta bi? - Maman, žao mi je, ne mogu da se setim. - Ništa od Muzeja nauke u utorak i zaboravi na 3D atlas mezozoika za rođendan! Hajde, kreći. - Ui, maman. Orevuar. - Nego, kako tvoj mali, jesi ga upisala na violinu? - Nisam, hoće fudbal i bog, kaže smara ga ciguligu po žicama. - Eeeh, pa dobro, šta ćeš, ne mogu svi biti talentovani.
Natpis koji vas može dočekati kad ulazite u neko manje mesto.
Meštani su zapostavljeni i usamljeni. Sve vlade su oguglale na njihove apele da se izgradi put, da se popravi krov na školi, da se uvede bilo kakva autobuska linija. Apele redovno potpisuje šaka ljudi kojima je prosečna starost pozamašna. Država oseća da će i to da utihne i ima sad preča posla.
Pre nekih tridesetak godina, postojalo je sve : škola je bila tesna, seoska prodavnica snabdevena, dva puta nedeljno je dolazio i doktor u ambulantu, bila je jedna fabrika, malo dalje još nekoliko. Država je tu malu fabriku odavno stavila u nekakvu „privatizaciju“, a iz one dve obližnje „radnici“ uredno istrčavaju da put ili prugu kad god prođe više od pola godine poslednjeg „obećanja“ u vezi isplate „preostalih zarada“.
Bavili bi se oni seoskim turizmom kad bi turisti bili ptice pa da dolete same; sadili bi oni nešto na svojim imanjima kad bi postojala stabilna „agrarna politika“; gajili bi stoku kad bi imali sa čim da je hrane....tako oni kažu. Mi tu vest čujemo i zaboravimo.
Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:
- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo? - Ne. Nemam sa kim da ga podelim.
Žena koja te neprimetno, ispod stola, udara rukom, dok na slavi kod kuma ispijaš peto pivo, sasečeno sa par čašica domaće ljute.
U ekstremnijim slučajevima dolazi do upotrebe i nožne kočnice koja se manifestuje zarivanjem štikle po sred vaše noge.
- Kume, oćemo po još jedno ladno? - NaraAAAAAAAaAvno kume. - Šta ti bi? - Ma, grč mi izgleda u'vatio nogu. - Aham, tako je i mene ranije hvatao. Onda sam ga se rešio na sudu, ali mu još plaćam alimentaciju.
Stvarno zajeban lik. Da Miha puca slobodnjak, stao bi u živi zid a da ne pokrije jaja. Najbolje je sa nim ne ulaziti ni u kakve prepirke, ali ako ti se slučajno desi, iskustvo ti ćutat veli. Najeb'o si svakako.
Hrvatski izraz za narodnjake iz Srbije. Tako, u cajke spadaju Mile Kitić, Era Ojdanić, posebno Baja Mali Knindža, Ceca, Lepa Brena, Bajaga, EKV, Smak, Partibrejkersi i "Brandenburški koncerti" J. S. Bacha u izvođenju Beogradske filharmonije.
Frend 1: Stari, jesi ćuo novu pjesmu Mileta Kitića? Frend 2: Koju? "Suzama sam lijepio tapete kad ti uđe i odvede dijete"? Ahahahaha... F1: Hahahaha, bed! Ćuj, onoga... Bumo išli u HNK, daje se Zajčev "Zrinski"? F2: Hm... A zakaj ne u "Ludnicu"? Većeras je "Colonia"! F1: Fakat! To je moderna uljudbena glazba!
Događaj koji (ako se nastavi po toj logici) obezbeđuju navijači i poljoprivrednici. Zatim nakon što se razmene kamenice i srča, podgojeni političari čiste ulicu dok ih iz skupštine gledaju cigani. Sve to televizor gleda na nezainteresovanom pivu koje cirka ženu a kuhinja se buni iz muža kako mu je predivan život. Droga se decira i boli je kurac...
