Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.
Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.
Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...
Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.
Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.
John Entwistle
Ko je završio dva fakulteta, jedan od njih je, možete se kladiti na to, Pravni. Neki su počeli od njega, da nešto rade dok ne pronađu sebe, drugi su ga upisali kasnije, tokom radnog veka ili dreždanja na birou, da bi mogli da se kad-tad najebu majke nekome. U svakom slučaju, ovaj fakultet je iznedrio najviše slučajnih stručnjaka, počev od Kafke i Kandinskog pa sve do Balkanske Proročice Kleopatre. Nisu ga završili samo oni koji "nikad ne bi mogli da ga završe".
Naime, ako ste pravnik, česta reakcija na vaše izjašnjenje o pozivu će biti nešto ovako: "Jao, svaka ti čast, ja nikad ne bih mogao da učim toliko obimnog i suvoparnog gradiva". Jer, vaš sagovornik je jedna kreativna, maštovita osoba, sa nadrkanim logičkim aparatom, uzburkanim neuronima i lucidnim kvantnim skokovima svesti, i zato "voli sve za šta treba imati kefalo", a sem toga je humana, saosećajna, brižna majka svih živih bića, koja bi pre pojela svoje dupe nego da zarađuje na tuđoj nesreći.
Za razliku od vas.
I zato se opredelila za Menadžment kancelarijskog poslovanja
Veselje koje je isto svake godine. Prepuno alkohola, haljina od soma evra i Džeja koji peva '' Kalašnjikov '' tačno u ponoć.
20:00 - Snimanje treba da počne. Džej je u kupatilu, trezni se. Lukas tek pristiže, ne može da ubode vrata.
20:30 - Pristižu starlete, go - go igračice, Ćira, Cakana i Brena. Lepa Lukić dolazi iz kladionice.
21:00 - Džeja iznose na binu. Priča neke viceve, i sam se smeje svojim forama, dok Ćira peva '' Fenomenomenalno'' . Saša Popović pizdi. Lepa treba da peva '' Srce je moje violina'' , ali još kasni jer Barsa nije došla 2+I.
21:30 - Lukas je konačno ušao. Nosi cvike i jedina je osoba koja se smeje Džeju.
Lepa je takođe stigla. Herta došla H.
22:00 - Svi se dive Breninoj haljini od perja, istočno - sibirske morke.
22:30 - Džej je u ekstazi. Lukas se valja po bini. Breni otpada perje. Popović pizdi, jer je nestalo alkohola.
23:00 - Ćira opet peva '' Fenomenomenalno '' . Lepa tuguje zbog Barse, Darko Lazić je u bekstejdžu, jede sepra.
23:30 - Stigla tona alkohola. Posebno za Džeja, posebno za Lepu. Ćira dobio po pički zbog izvođenja jedne te iste pesme.
00:00 - Odbrojavanje je završeno. Konfete lete na sve strane. Džej peva '' Kalašnjikov '' na izmišljenom jeziku. Popović se smeši i trlja dlanove. Brena je otišla za Majami, a njena dvojnica nosti istu haljinu, samo od veštačkog perja. Ćira je na VMA, Darko Lazić ne prestaje da krmlja, Lukas se izgubio, Lepoj došao tiket. Srećna Nova Godina.
ZA GRAND!!!!!!!!
Čovek koji život zaobilazi u širokom luku. Posmatrač. Onaj koji ne rizikuje. Kao mali je nosio naočare, pukla ga je jednom lopta u glavu i od tada se nije igrao sa drugom decom. Kod lekara je išao gotovo svakog dana posle škole, a dok su deca skupljala klikere, on je skupljao pumpice za astmu.
Pun opsesivno - kompulzivnih sindroma i tikova. Njemu je opuštanje napuniti kadu do pola, za svaki slučaj, ne u duboko. Ne izlazi, ne pije, ne puši, ne mazi životinje jer su pune bacila, radi kod kuće, vrata otvara papirnom maramicom, ne jebe, ne živi. On samo statira u prolazu i usled previše akumuliranih negacija nekad prosto poželi da pukne, da prestane da bude statista i bude bar jednom u životu glavni glumac.
:nemili dogadjaj u komšiluku, policija, ambulantna kola:
- Gospodjo, šta se ovde desilo?
- A, pa, uh, komšija, kažu da je očistio ceo treći sprat, da policija nije došla išao bi redom.
- Da li znate kako je do toga došlo, znate li dotičnog?
- Uvek je bio tako fin, povučen, kao da mrava zgazio ne bi, mica.
Bog stvori Zemlju, stvori i narode razne a među njima naravno i Srbe. I reče Bog Srbima: Vama dajem jednu veoma specifičnu osobinu, neka to bude kurčenje, a da stvar učinim zanimljivijom neka to bude kurčenje bez ikakvog osnova. I još reče Bog: Idite sada Srbi i kurčite se po Zemlji dok je sveta i veka, i dok neka sila ne popizdi pa vas satre do poslednjeg.
I tako Srbi godinama hodiše po jevroaziji dok konačno u 7. veku ne dođoše na Balkan. Jedan Srbin reče: Čini mi se da je ovaj plodni balkanski prostor izuzetno povoljan za kurčenje. Ostala braća podržaše ga u glas. Čak šta više, reče glavni Srbin, hajde da se nastanimo u sred Balkana da bi naše kurčenje došlo do izražaja.
I kurčismo se tako vekovima dok ne dođoše Turci. Kad dođoše oni vele: Aman Srbistanci daj samo da prođemo tuda pa da pljačkamo bogatu zapadnu jevropu. Srbi odgovoriše: Kurac da prođete. Satreše nas. Posle pet vekova izbi buna. Turci vele: evo vam primirje, Srbi vele: Evo vama kurac.
Prođoše ondak ratovi manji i veći dok ne dođe do Prvog svetskog rata. Austrougarska reče: Aman Srbi deset puta smo veći od vas, predajte se. Odgovor je glasio: Predamo se kurac bre! Satreše nas.
Dođe i Drugi svetski rat. Vlada potpisala pakt. Narod viče: Kurac pakt. Nemačka kaže: Dobićete po pički. Srbija kaže: Dobićete vi kurac, i to tvrd za mnogo godina. Satreše nas.
Ameri rekoše: Dajte bazu na Kosovu. Srbin reče: Damo vam kurac na Kosovu i to u paketu sa još dva kurca da se zasladite. Satreše nas.
Nato viče: Uđite u naš pakt da vas ne bi razmoždili. Mi vičemo: Uđemo kurac u vaš kurčevi pakt, nabijemo vas sve na kurac, i usput popušite nam kurac. Epilog se da naslutiti...
Rečenica kojom se u Srbiji deca uče na vreme da se nasilje sprečava jedino nasiljem. Jer su lepa reč i dijalog za pičkice.
-Mamaaaaaaa, udario me Miloš!
-Pa udari i ti njega!
-Jupiiiiii!
-Ne, dete, ne ciglom, nisi ti huligan, ti si lepo vaspitana devojčica, evo ti oklagija.
-Tooooooo! Mooootkooooo izdužiiiii seeeeee! tras
Narod koji je školski primer kako loše okruženje može da dovede do krize identiteta...
Bugari ih smatraju Bugarima, Srbi Srbima, a Albanci strpljivo rade na tome da jednoga dana budu Albanci. Jedino Grke zabole šta su, samo im ne daju da se nazivaju Makedoncima.
Zbog toga se u njima razvila potreba da svima dokažu da su oni, ni manje ni više, nego direktni potomci Aleksandra Makedonskog. Kako bi to postigli, u svojoj prestonici su, u toku zadnjih deset godina, podigli monumentalnih antičkih spomenika skoro onoliko koliko ih je za života podigao sam Aleksandar. Pri tom imaju budžet koji je, čak i u poređenju sa našim, smešan. A na kraju svega, da ironija bude veća - ako je verovati nekim istoričarima - mladi Aleksandar je voleo svoje vojnike više nego što je uobičajeno, ako me razumete... tako da je vrlo moguće da on direktnih potomaka i nije imao.
Uglavnom osoba koja nikada nema cigare, i stalno se grebe od drugih ljudi.
Grebator: E tebra, imaš cigaru?
P.P. (pošteni pušač): Ej, evo taman sam uzeo...Drži...(pruža mu cigaru uz blagi izraz gađenja na licu)
Grebator: A izvini, da te pitam, imaš li možda i upaljač?
P.P. : Ajde mrš u tri pičke materine, mamu ti jebem grebatorsku, od pušačkog pribora samo usta imaš!
To su uglavnom hardcore krimi porno romani.
Ove opširne knjižurde niko ne čita. Služe uglavnom da se lokalni radikali hvale pred komšijama kako imaju nekakvu debelu knjigu (što odmah uveliča tvoj imaginarni intelekt u očima komšije).
U Banatu ove knjige služe i za to da sose potapaju kupus njima.
Spisak nekih šešeljevih porno romana:
Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić
Politički ortakluk Kurve del Ponte i Kurve del Koštunice
Narkomanija Vuka manitoga
Vašingtonski seksualni manijak Bil Klinton
Haško bajramsko prase
Lažljiva haška pederčina Džefri Najs
Engleski pederski isprdak Toni Bler
Podmukli galski picopevac Žak Širak
Holandski kurvin sin Alfons Ori
Smrdljiva gvajanska svinja Mohamed Šahabudin
Degenerisani majmun Bakone Džastis Moloto
Mafijaška pudlica Nebojša Čović
Za razliku od šonja koji jebu, kose mrse samo junačine čija su dela veća i od balvana koji čuvaju u gaćama.
- Ženo, idi zakopaj one Turke što leže po avliji, operi mi sablju, na'rani konja, pa dođi u dvore da ti mrsim ruse kose u dupe.
Lik na intenzivnoj nezi, privezan na bučno-šištave aparate za veštačko disanje.
- Ćao, Ćomi, evo banane ti poslala keva.
- E fala ti ko bratu.
- Ima ih dosta, pa daj neku i onom Dart Vejderu u krevetu u ćošku.
- Mare, jebote, čovek je u komi.
- E, BRAĆORI, AKO ME ČUJEŠ, MEJ D FORS BI VIT JU!
Iliti: "Kako je do jaja da živiš sa cimerima, ideš svaki drugi dan na žurke, praviš ludnicu sa cimerom po stanu, radiš neki prosečan posao, ali se zato zajebavaš do jaja i uživaš maksimalno u životu" fazon serije/filma.
Svako ko je bar jednom bacio oko na serije tipa "Prijatelji", "Vesele sedamdesete" ili "Stažisti" pomislio je na tu bolnu činjenicu da ne živi u zemlji tipa SAD i da nema šanse da unajmi ni stan od 70 evra koji deli sa udovicom ratnog veterana, kamo li jednu od one dve stančuge koje dele junaci iz "Prijatelja". Da, realnost je prilično zajebana, pa osim toga što ne možeš da priuštiš stan u kome lagano može da se opiči fudbal 5 na 5, tvoji prijatelji verovatno nisu superopičene kopije Džoija, Rejčel, Rosa, Čendlera i Fibi. Daleko su veće šanse da ti inače treba sat vremena da ih nateraš da odu s tobom do grada na pivo.
Kul muzika iz sedamdesetih isto otpada. Jedini podrum koji možeš da nađeš je onaj u zgradi u kojoj živiš gde bi ti se šetali pacovi po glavi dok pokušavaš da duvaš sa ortacima.
Realnost nastavlja da ubija finanskijski. Ako živiš u Srbiji, a pritom imaš tu sreću da živiš sam u svom stanu (a nisi oženjen/udata), pare ti sigurno ne ispadaju iz guzice. Tako da, o putovanju na lađenje jaja do Las Vegasa možeš samo da maštaš. Čak teško da i finanskijski možeš da izdržiš da svaki dan piješ kafu u najgorem kafiću u gradu, kamo li da nađeš neki domaći "Central Perk" i da tamo blejiš ceo dan.
Generalno, teško da sve to i u "obećanoj" Americi možeš da priuštiš bez 10 sati dnevno na poslu. Tako da, morala bi guzica da ti bude uključena u struju i da se konstantno biješ nekim energetskim pićima da bi imao život interesantan kao oni. Teško da imaš najinteresantniji posao na svetu kao junaci iz "Stažista", pa da se zezaš po bolnici ceo dan sa najboljim ortakom. Ako živiš u majci Serbiji, a u tim si godinama, verovatno tegliš gajbe kod privatnika ili kelnerišeš u kafiću da bi napokon ušteteo 80000, da platiš jebenu školarinu i napokon upišeš tu treću godinu.
Nadaj se da ti je život dovoljno kul, pošto njihov možeš da živiš samo dve epizode dnevno na TV-u. Osim ako ne skineš seriju sa neta, al' džabe, nema ništa od kul gajbe, zaboravi.