Poruke prikrivenog konteksta, koje podsvesno utiču na ljudsku psihu, čineći je podložnom spoljašnjim uticajima, navodeći ciljanu osobu na određenu radnju protiv njene volje i bilo kakve kontrole.
Rečnik / autori
SP
Spavalica :)
na Vukajliji od novembar 2010.viđena 5. maj 2013.
0 definicija0 odabranih0 poena
Fantastična nesposobnost nekih umova da među tri linije, od kojih su dve uspravne a jedna kosa, uoče i upamte u kojim slučajevima (od moguća 2) u kom pravcu (od moguća 2) ide ova kosa.
- NE PARKNRAJ BUŠNM GUME
- NMA PONFRN
Tip ljudi sa kojima obično dogovorite troiposatno čavrljanje pred svirku, nadajući se da će iscrpiti teme i umoriti jezik, pa ćete na koncertu moći, začudo, malo i da slušate muziku.
Nažalost, ovaj utopijski recept ne pomaže. Zato pokušajte da ovakve ljude u ovim prlikama isključite iz svog društva, da ne biste došli u priliku da morate da ih isključite za sva vremena.
Vudstok, 15. avgust 1969.
Nastupa Ravi Shankar. Uvodna stvar: Raga Puriya-Dhanashri/Gat In Sawarital. Publika pokušava da ostvari kontakt sa univerzumom, a Dženi sa svojom drugaricom Džilijan:
Dženi: „Jao, pa kako sam zaboravila da ti kažem, u četvrtak me je startovao onaj Tomi, znaš što je bio u Indiji pola godine, rekao mi je da imam predivnu auru... Ne, u stvari, to je bilo u petak, da, i kao moja aura je tako topla... Ne, ne, ipak je bio četvrtak, pošto sam u petak zaglavila sa Džonijem...“
Džilijan (u sebi): „Mir, ljubav, jedinstvo; mir, ljubav, jedinstvo...“
_________________________
Vudstok, 16. avgust 1969.
Na sceni su The Who. Sviraju Tommy's Holiday Camp. Dženi se, naravno, na sam pomen Tomijevog imena, nadovezuje.
Dženi: „Ej, a zamisli ti da je on bio pola godine tamo! Ja ne bih mogla, mislim podržavam taj stav i sve to, ali zašto da se putuje tako daleko, kad evo i kod nas ima puno toga zanimljivog, pa vidi sve ove ljude! Nisam mogla baš tako da mu kažem, pa sam nešto izokola, mislim ipak je sladak onako preplanuo i izgladnio...“
Džilijan (u sebi): „Mir, ljubav, jedinstvo; mir, ljubav, jedinstvo; mir, mir, mir, mir, mir, mir...“
_________________________
Vudstok, 17. avgust 1969.
Dženi i Džilijan slušaju Džo Kokera i With A Little Help From My Friends. Džilijan odavno ne misli da joj je Dženi drugarica; naprotiv, onako istripovana počinje da razvija teoriju da ju je poslao sam nečastivi, da bi je ovom verbalnom torturom kaznio zbog eksperimentisanja sa halucinogenima. Trudi se da ostane pozitivna, a Dženi se trudi da nadglasa muziku:
Dženi: „Ti u stvari misliš da je bolje da ja ostanem sa Džonijem, je 'l tako? A što nećeš da mi kažeš da se ti, u stvari, ložiš na Tomija? Jesam pogodila, a? Pa ne smeta meni, samo mislim da on nije baš za tebe, on je onako, miroljubiva i, kako se to kaže, kontemplativna osoba, a ti si više napeta i nervozna, da samo znaš kako me sad ludački gledaš... I šta ti je s rukom, što je grčiš iza leđa, jesi dobro? Rekla sam ti da ne uzimaš ništa od onog čudaka...“
Džilijan (u sebi): „Mir, mir, mir; svi ljudi zaslužuju da žive; mir, mir, mir; obuzdaj te užasne misli i nasilničke porive, nije ona kriva što si ti nesposobna da se isključiš; mir, mir, mir; ama udavićeš je golim rukama ako samo još jednom zucne!“
_________________________
Vudstok, 18. avgust 1969.
Džimi Hendriks izlazi na scenu. Potreseno objavljuje da je, nažalost, ovu predivnu manifestaciju mira, ljubavi i jedinstva narušila nesrećna smrt mlade Dženi N. Publika negoduje protiv disbalansa sa srećom koja naokolo vlada. Koncert ipak počinje.
Džilijan (u sebi): „Mir, mir, mir, niko nije kriv; ava, ava, ava, Dženi sada spava...“
Mesto gde se uspeh ne prašta, gde je ponos postao mana, a inat zaštitni znak. Mesto gde stari žive od sećanja, a mladi od danas do sutra. Mala zemlja koja se polako ali sigurno raspada po brdovitom balkanu: njen narod slep, a bogat sa dva pisma; zgažen sto puta, a i dalje se ne okreću jedni ka drugima, već protiv. Uporni da uče na svojim greškama.
Živi u ubeđenju da je ceo svet mrzi, iako dobra većina i ne zna gde je. Godinama "zamrznuta", koju su počeli da odkravljuju. Na aparatima živi od stare slave. "Samo sloga Srbina spasava" nije izmišljena jer smo složni - da je tako, taj slogan ni postojao ne bi.
Glavni grad Beograd - država u državi. Jug Srbije i dalje tužan. Na istom je i Kosmet, koji uz sav trud nije njen jer, nije zemlja čija je, neg' čije ovce pasu. Na severu Vojvodina koja polako diže ruke.
Mesto gde cveta lutrija, a kladionica je svaki treći lokal, odma' do banki, pekara i roštilja. Narod lenj, navika posle godina vladavine najvećeg "bravara", da se ništa ne radi a dobro živi. Iako toga više nema, a navika još je tu. I, uvek je tu "biće bolje sutra", nikada danas... i tako zauvek...
Kad babe u prevozu ustaju jedna drugoj da bi izgledale mlađe.
- Evo izvolite, sedite vi.
- Leposava, nemoj se kurčiti, sad si htela da se preturiš u redu za penziju. Sedi tu i namesti malo taj kosmodisk, izgleda se podvrnuo...
Mehanizam odbrane nas običnih smrtnika kada mrtvi pijani čekamo autobus u pola šest ujutru koji nikako da dodje (za razliku od megakul hiperurbanih fensi likova koji se vraćaju samo taksijem jer je to in, ili isto tako megakul sponzora u svojim megaskupim i megakul kolima sa svojim megakul ziljavim pičkama, kojima smo uzgred, smešni, zamisli, smrzavamo se tako i čekamo autobus) dok se smrzavamo nikad gore pa da nam, kada nam je već sve ostalo promrzlo u pičku materinu, bar uši ostanu čitave(i ako baš imamo sreće, tj. debele kape i kapuljače, i nešto više).
Nešto najlepše na svetu,čekamo ga cele godine,samo da bi se grudvali sa drugarima,pravili sneška belića,razne tvrdjave od snega,klizali se...barem tako mislimo tokom godine!Čim prvi sneg padne,ono mišljenje se potpuno menja:
Hodam ulicom sa drugovima,svi pričaju,prave grimase,pokazuju klipove jedni drugima,smeju se a ja jedini ćutim.Zašto,pa zbog jebenog leda.Nije prošlo ni dva sata od prvog snega,a već je prvo zaledjenje stiglo.Gledam dole i pazim da se ne okliznem,zato i ne stižem da pogledam zašto se toliko smeju i zabavljaju.Drugovi par koraka ispred mene idu a ja moram da nadjem način da ih i pored ovog leda stignem.Počinju da se grudvaju,svi bi mislili prekida se dosada,al jebiga,nisam poneo rukavice,odkud sam znao da će baš danas pasti sneg.I tako se svi grudvaju,a ja jedini pravim dve grudve po pola sata,zašto?Ruke jedva pomeram i ni ne pomišljam da pravim na stotine grudva kao ostali,zato ne uzvraćam grudvama kada me gadjaju,i bivam ismevan od strane drugova zbog mokre dukserice i snega na kosi.Kreće ponovo vejanje snega,a meni sve udara u lice zato što nisam poneo šal,dukserica puna snega jer jakna nema rajfešlus,našo danas da se zajebe majku mu njegovu.Osećam kako mi čarape iz agregatnog prelaze u tečno stanje,i osim u rukama,gubim osećaj i u nogama.Uskoro se svi rastajemo i ja se opraštam od poslednjeg druga koji ide mojim putem.Ulazim u stan i u sebi se pitam:kako li svi čuše da će danas pasti sneg samo ja nisam?
Diplomirani manipulator idiotima.
Umesto, utišati ton na istom.
Ovaj izraz koriste osobe koje zabole kurac za semantiku i sintaksu.
- Alo, ne čujem te ništa! Sačekaj, samo da smanjim televizor!
(Uzima sekirče i kreše ga po širini i dužini).
- E, sad sam ga smanjio, pričaj!
Kineski prodavac iz tržnog centra bloka 70, u retkoj pauzi meditacije, sa pogledom pritajenog tigra, uprtim ka još neosvojenim novobeogradskim prostranstvima, sa mislima - dubokim, transcendovanim u dimu jeftine ovdašnje krdže, sa ustima blago otvorenim iz kojih se nazire deo Velikog belog zida, sa rečima malobrojnim, ali mudrim, iskazanim kroz zmajev dah malopre pojedenog džukca...
- Izvinte, dal imate za broj manje pantalone od ovih?
- Pantalona... (izduvava dim)...hiljadu!
- ???
Sa azijskim osmehom se okreće zapadu, dok se dim njegove cigarete izdiže visoko iznad najviših lampiona, raspaljenih crvenilom popodnevnog sunca, koje za njega, negde tamo, kao da tek izlazi...
Zrno dobrote koje se najbolje vidi tek kad je mrak najcrnji.
Doček Nove godine u psihijatrijskoj bolnici Laza Lazarević.
