Posebnan tip Komplementarnih ludaka. Matori, iskusni zajebant koji je lud k'o struja i klinac koji ga prati u stopu, kupi sve njegove fore i gleda ga k'o Boga. U pitanju mogu biti stariji i mlađi brat, teča i bratanac, deda i unuk (kao u narodnoj "Ja vragolan i moj deda") ili jednostavno najmatoriji i najmlađi član ekipe... potpuno nebitno. Ključna je znatna razlika u godinama i životnom iskustvu i činjenica da se njih dvojica slažu k'o sarma i pavlaka, k'o burek i jogurt. Ako je matori prošao sito i rešeto i nema zvrčke i svinjarije na koju nije spreman, mlađi ne samo da će ga pratiti, oponašati ili mu biti saučesnik već će ga zbog svoje hormonima prezasićene krvi i želje za dokazivanjem često i prevazići.
Rečnik / autori
DE
DedaVlade
na Vukajliji od novembar 2010.viđen 3. nov 2013.
22 definicije0 odabranih415 poena
Preterano nestašno dete. Hiperaktivno kao veverica. Mali vrtiguz, tasmanijski đavo s trista dvajes obrtaja u sekundi i eksplozivnim potencijalom jedne poveće atomske bombe. Gde ono prođe tu trava ne niče, ostaju pustoš i nered, lom k'o u studentskoj sobi i ucveljeni roditelji koji naizmenično razmišljaju o svojoj psihoterapiji, šinterima i nekoj vaspitno-popravnoj ustanovi.
S tv-a piči dobro poznat hit, detence izvodi svoj performans, vrti se kao čigra, a onda onako ošamućeno skida babin milje s televizora, obaljuje uspomene iz Rafailovića, penje se na trosed, skače razbacujući igračke po sobi, vadi kure i piški po novom Sintelon tepihu.
-Random baba iz komšiluka: Hihihihi, vid' ga, vid' ga! Kakav je vrag, u dupence ga jebem! :HNjO HNjO HNjO HNjO HNjO HNjO:
Roditelji grizu pesnice s ludačkim sjajem u očima, gutaju Bensedine i uzimaju oklagije da se lupaju po glavudžama.
Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.
Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.
Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.
Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.
U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.
Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!
Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"
Ako želite da radite sve ove stvari koje sam opisao, samo kažete jednu magičnu rečenicu: "Idem u Školsko!"
Riba koja se kreše sa matorim likom dok je mlada, da bi posle mogla da se kreše sa mladim kada bude stara.
Nebitno da li je u pitanju Sony ili PC igraonica, umetnost psovanja se uvek ceni. Uopšte neće biti važno ako ste loš igrač, bitno je da psujete kvalitetno. Čak će vam i najzaluđeniji gejmeri oprostiti što ne znate da sastavite inventar za Kentaura ako povremeno opsujete mrtvu majku ovima iz Blizarda kad ne radi tastatura. Psovački monopol obično drži grupica starijih likova koji su kod klinaca poznati kao "oni ludaci sto puše Malboro" ili "ona trojica što su jebali ćerku Zidanu". Vrhunski psovač postajete kad usavršite tajming pa psujete samo u pravim trenucima, a ne stalno kao neki prostak.
- 'Ajde, bre, Rumenige, jebem ti mrtvu decu.
- Kreni Ševčenko, šta si se steg'o k'o kurac u ladnoj vodi?
- Šta ces u močvari, jebem ti lebac krvavi? Jesam rek'o da idemo na most, jebem li ti crkvena vratanca?
- Joj Anri, jebem ti ćerku, i to onu najmlađu!
- Skrljaj ga bre lepo, koji kurac si se skupio k'o pička na mrazovini.
- Mali, ostavi to u potoku, jebem ti krsnu mrvu.
- Udri to bolje Bekame, svastiku ti jebem. Važno da si ti šatiran. Jeb'o li te frizer!
- Vidi ga ovaj Esjen, pa idi u rudnik čamugo, koji kurac tu tražiš?
Ustaneš u 7 sati kako bi odgledao Viteza Koju. Boli te pače za sve, znaš da kad upališ Tv nećeš gledati Tadića kako sere, pedere kako se balave i Ivana Ivanovića kako jede govna. Baba ti isprži kajganu..uff kako je tad kajgana dobra bila. Odeš do prodavnice i za 5 dinara kupiš desetak turbo žvaki, sa kojima praviš nenormalno velike balone. Ako je subota, u 10 sati uključiš Pink i gledaš Badija, psa košarkaša. Završi se Badi, a ti odeš kod ortaka da se igraš klikerima, uzmeš mu dva staklenca, al izgubiš mermerca, al nema veze, prošle nedelje si mu uzeo naftalinca. Onda odete kod komšije i kradete mu trešnje, umažeš se kao svinja, odeš kući, keva ti opali dva tri šamara jer nisi bio kući kad je dolazila tetka koju nisi video dve godine. Uključiš RTS 1, odgledaš Srleta i Pajčeta ili Štrumfove, zavisno od toga koji je dan bio. U pola 8 odgledaš Laku noć deco, istuširaš se i legneš da spavaš.
Jebala vas Evropa i gej parade, oću svoje detinjstvo !
Čudnom koincidencijom pri modifikovanom čitanju i izgovaranju imena i prezimena ovog književnika dobija se Toma Smor,što idilično odgovara statusu i popularnosti njegovih dela,bar što se tiče naših prostora.
Ej hajmo napolje malo?
-Ne mogu druže,čitam "Utopiju" od ovog Tome Smora,utopio sam se samo tako!
Onaj što traži loptu dok ga "ne ide" da bi ga "krenulo", a kad ga "krene" traži zato što ga "ide".
-'Alo superstaru, pa nisam ja došao ovde tebi lopte da dodajem pička mu materina...
Najveći strah u Srba.
Srbi se plaše promaje vise nego dušmana, kolere ili političara. I na najmanje strujanje vazduha u prostoriji skaču kao opareni i sklanjaju se sa promaje ili zatvaraju vrata ili prozor. Oni dobrovoljno pristaju da klime i ventilatori duvaju direktno u njih, ali kada je promaja u pitanju to je druga priča. Od detinjstva nas plaše nečim sto nazivaju facijalis. Čak nam i demonstriraju kako će nam se lice ukočiti i kako ćemo izgledati strašno. Prete nam i upalom ušiju, mozga, ukočenjem mišića, oduzimanjem delova tela. Kud promaja okom, tud mi skokom. Mrdne li se malo zavesa na 40 stepeni i dune li kroz kuću, nastaje opšta pometnja, veća nego da je tu zavesu pomerio masovni ubica koji se iza nje sakrio u nameri da nas sve istranžira.
Čitanje domaćeg iz prazne sveske.
Koristi se za lika koji svuda, po celom svetu poznaje nekoga ili ima nekog rođaka. Izraz je nastao zbog specijalne sposobnosti voditelja emisije "Sasvim prirodno" da u najgorim krajevima sveta pronađe nekog našeg sunarodnika.
- Memedović (voditelj):
Evo nas u Zapadno Severno Novoj Malineziji, idemo do sela Šalabalavukojebinanakrajsvetala gde nas čeka jedan od naših imigranata koji ovde živi već sedamnaest godina, Milojko Grišić...
- Memedović (primer):
Znaš, ove godine idem na Filipine tamo imam neku tetku ili tako nešto, a posle ćemo verovatno i u Argentinu da svratimo, znaš kod one sestričine od mog strikana, al' mi žao što nećemo stići da odemo u Togo, baš sam hteo da vidim čukunstrica od tetke....
