Ženska, i isključivo ŽENSKA, veština kljucanja muškog, i isključivo MUŠKOG, nervnog sistema sa čijim je vlasnikom u, i isključivo U, srodstvu. Odlikuje se ritmizovanim i neprestanim ređanjem uhu iritantnih rečenica bez tačke ili znaka uzvika čiji se kraj ne nazire u skorijem vremenskom periodu.
- Kevo, idem ja da se vidim sa devojkom. Aj zdr... - Kakvom crnom devojkom, kad ćeš da UČIŠ, zgubidane jedan, zar sam te ja zato krvavo rodila i othranila, nisi ni sobu raspremio, gde ti je plava kapa, indeks, kurton, glava, iznesi đubre, lenštino, ijuuu, što ti je izgužvana TA košuljaaaaa, reći će ljudi to ga majka takvog pustila da izađe na ulicu, sram te bilo, c, c, c, e, pravi si sin svog oca, gra, gra, gra, gra, kljuc, kljuc, kljuc, gra, gra, kljuc, kljuc...
- Ženo, idem ja do kuma da mu nešto pomogn... - Kakav si ti kreten, idiote, dok se naša kuća raspada na sitne delove, ti ideš da pomažeš tom alkoholičaru i ženskarošu, posle ćete, znam, da idete i na piće negde, na VIŠE PIĆA, tačnije, sram vas bilo, pa u onu prokletu i smrdljivu kladionicu prekoputa gde ćeš da bacaš NAŠE pare za letovanje, Dragomire crni, eh, bolje da sam svoju pokojnu majku slušala i da sam se udala za Gruju mehaničara nego što sam sebe osudila na ovo mučenje, idi sad, šta me gledaš k'o krava mrtvo tele, nisam ti ja prokleta fudbalska utakmica koju svaki dan MORAŠ DA GLEDAŠ, kad si me poslednji put odveo u operu, na balet, u pozorište, gra, gra, gra, gra, kjuc, kjuc, kjuc, gra, gra, kljuc, kljuc...
- Znaš, ovaj...Hteo sam da ti kažem da te, ovaj...da te, ovaj... - Jaoj, i ja tebe, dušo moja, znala sam to prvi put kad sam te videla, kada si me prvi put pogledao tim tvojim plavim dubokim očima, želela sam odmah da te upoznam sa mojim roditeljima i kažem ovo je budući otac moje dece, jaoj, videćeš, jako ćeš im se dopasti, oni su tako divni ljudi, moj otac je inspektor a mama je sudija krivičnog suda, tako su se i upoznali, ali naša je priča daleko romantičnija, jedva čekam da dobijemo decu - dečaka i devojčicu - pa onda i unuke, biće tako divno svakog vikenda ići u vikendicu mojih roditelja na Avali, ti i moj tata ćete peći roštilj, gra, gra, gra, kljuc, kljuc, gra, gra, kljuc, kljuc, gra, kljuc... - ...ostavljam. Ovaj, idem ja sad...
A muškarci stalno negde idu. I idu. I idu. Jel' ste i vi primetili?
Izjava koja predstavlja da postoje različiti ukusi i ne treba raspravljati o tome jer smo svi različiti, itd... POGREŠNO! Po rečima legende BU-a Sretena Petrovića, profesora estetike, i još svašta nečega, i generalno ultramegabaje, grčka izreka "o ukusima se ne raspravlja" jednostavno znači da se ZNA šta je UKUS i ZNA šta je NEUKUS, i o tome se NE RASPRAVLJA. I to zaista znači to...
Zajebana radnja. Opasna. Naročito ako se skidate na suvo. Može da vam sjebe mozak gore od droge, kocke, alkohola. Gore od bilo kog poroka. Ma gore nego što bi vam devojka sjebala mozak. Bez da vam pokloni sifilis.
Neko vreme ste uživali u poroku. Onako, baš skroz dojajno uživali. Onda ste počeli da se patite. Ispočetka malo, pa sve više i više. Na kraju patite k'o Isus. Šta k'o Isus? K'o Dobrivoje Topalović! I rešite da se skinete. Na suvo.
Prvih dva, tri dana nije vam ništa. Imate nekog malog crva u mozgu koga i ne primećujete. Nešto vam fali, ali bole vas, opušteno. Kad ono kurac međutim jok. Četvrtog dana crvić pozvao društvo. Sedeljka. Već hoćete da sroljate, da svratite u kladionicu, u kafanu, da pozovete devojku... Sedmog dana se crvi napili, razmnožili i trče po vašoj sivoj masi. K'o na koncert za Novu Godinu na gradskom trgu. Šapućete nešto samom sebi, a ljudi vas čudno gledaju. Dođe vam da se i vi napijete, da se napijete k'o dupe. Petnaestog dana svi crvi voze NFS. Piče po vašoj sjebanoj surutki a ima ih za Egzit, Guču i Poselo u pola 8, svih boja, ukusa..nadrogiranih, pijanih, ludih, šabanskih, čobanskih... Često menjate raspoloženje, svaki sekund, smejete se, plačete, pevate, kukate, urlate... Dvadesetog dana mozga više nemate. Imate gomilu crva u daunu. Depresija. Ležite kao ranjen ker i cvilite...samo dim da povučem, samo jedan spin na ruletu, samo da je vidim...Raspadate se kao govno na kiši. Patnja zbog koje ste rešili da se skinete sad izgleda kao dečija igra. Nakon mesec, mesec i po, mislite da ste se skinuli. Mislite. Nastavite život ne sluteći da zlo čeka iza ugla da vas ponovo dohvati.
Ako poželite da se vratite poroku, da napravite recidiv, recite sebi skidanje. Ili napišite nešto. Nešto dugačko, što duže.
Događaj koji (ako se nastavi po toj logici) obezbeđuju navijači i poljoprivrednici. Zatim nakon što se razmene kamenice i srča, podgojeni političari čiste ulicu dok ih iz skupštine gledaju cigani. Sve to televizor gleda na nezainteresovanom pivu koje cirka ženu a kuhinja se buni iz muža kako mu je predivan život. Droga se decira i boli je kurac...
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda? -Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam! -Heh. Imate li neki hobi možda? -Da. Pišem pripovetke i crtice. -Uuu. Baš lepo. -I pravim lampe od papira! -Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni? -Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako. -Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M? -U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe? -Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate! -Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t -Sledeći! -Čьto?
Skraćeno od čkapi. Izraz koji se koristi za čoveka kome muda ne bi porasla ni kad bi ih ozračio mikrotalasnom pećnicom kao Rendi Marš. Životni moto mu je ''ne mogu''.
- Tebra. Hoćemo u neku štetu večeras? - Ne mogu. Ustajem u šest ujutru, imam predavanje u sedam. - Ajde, bre, ideš iz grada direktno na faks, šta fali? Ponesi svesku. - Ne mogu, spava mi se. - A ako ti kažem da mi je Micka rekla da te izvedem napolje? - To se garant zajebavala. Ne bi ona bila sa mnom ni da joj platim. - Ajde, ne seri, pokupim te ja u jedanaest. - Nemoj uopšte da dolaziš. Spavaću tad. Umoran sam. Ne mogu. - Što si čka? ~~~~~~~~~~~~ - Da l' bi smeo da uzmeš onaj špric i da se ubodeš? - Ma, beži, bre, ko zna ko je to pipao i ko se time rokao. - A da ti platim 100 kinti? - Ma, jok, ne bi ni za 200. - A za trista? - Razmislio bih. - Što si čka? - Ko čka? Sad ćeš da vidiš. Spremi 300 đunti.
Bogotac. Nikad ga niko nije video, ali su njega svi čuli. On nabavlja kokaniđu direkt iz Kolumbije. Unuk Pabla Eskobara mu je dovlači tehnodromom do šteka u Banji Koviljači. Lućiano Mođi ga zove na babin fiksni da mu javi tačan broj kornera derbija Italije u prvom poluvremenu. Može da ti sredi desetku iz mehanike fluida na mašinstvu. Može da te zaposli u javnom komunalnom pa da do kraja života mrsiš masna muda u fotelji. Može da ti završi dvočasovno pušenje u režiji Mirke Vasiljević za dve kile švargle. Može bre Raću Petrovića Mančesteru da uvali. Dobro, to već ne može. Nećemo preterivati.
Džaba torima kad ga niko jebeno ne poznaje. Fantom.
-Oćeš skanka, sidu leči, prva ruka. -To što si prva vena, ne znači da si prva ruka. Otpišajćomane, laži mamu.
Proseravanje par ekselans. Poetsko samoubistvo nove generacije u kome nema ni B od bunta, šta god bunt danas mogao da predstavlja, pošto je trenutno u modi i gubi mu se svaki smisao.
Podrazumeva bes koji se osećao u Detroitu osamdesetih ali se ispoljava zato što je "mama opet kenjala zbog frizure". Takođe podrazumeva idejnu svrsishodnost jednog "Black Flag"-a ali su idejni tvorci složni samo oko činjenice da su besni jer su im "mame opet kenjale zbog frizure". Ta emotivno unakažena bića moraju nekako izdrkati taj pregolemi bes i čamotinju iz sebe.
Na scenu tada stupa dežurni poeta. Danas ga nije teško naći jer je svaki božiji mlađi adolescent sa glavom nabijenom u MTV ubeđen da se u njemu krije tekstopisac veka. Poeta je takođe u većini slučajeva i krstitelj benda. To, recimo, uvek krene naopako jer niko ne može shvatiti ozbiljno bend "Poludele Plastične Piksle", neslavno kršten tako zato što je poeta takođe i tatin budući grafički dizajner i nacrtao je između dve pesme savršen logo sa tri izmešana slova "P".
Kad smo već kod pesama, nema tu neke velike filozofije. Nema više elegičnih, socijalnih cviljenja i urlanja sa bilo kakvim smislom. Ovi hrabri mladi, a bogami i stariji ljudi (jer progres dozvoljava sve osim progresa razuma) uče nas da se u svakome od nas krije pesnik u službi bunta. Jer i najmanja trunka motivacije i jedna jedina strana vokabulara mogu nas nagnati da sklopimo osudu zemlje, političara, "establišmenta", globalizacije, ili mame koja je opet kenjala zbog frizure.
Sopstveno proseravanje završiću sa primerom koji dokazuje gore napisanu tvrdnju da svako može na ovaj način jesti govna a na boga ne misliti. Ovu inspirativnu pesmu uobličio sam tokom kucanja same definicije. Dame i gospodo, ktitori i ktitorke, darujem vam na upotrebu osudu države i religije, besplatan hit pun brzih rifova, silovane bas gitare i promuklih glasova:
Krave žvaću
Krave žvaću, krave žvaću, Sve ti jebem, krave žvaću, Ja ih gledam one žvaću, Krave žvaću, krave žvaću,
Livada je posrana, Horda muva pozvana, Ne diže se volovima Ne mrda se paorima.
Krave žvaću, krave žvaću, Ni jebati ne bi se, Krave žvaću, krave žvaću, Posrane i pokisle, Krave žvaću, krave žvaću, Paorčino budi se, Krave žvaću, krave žvaću, Ni na muve ne misle.
Livada je posrana, Horda muva pozvana, Ne diže se volovima Ne mrda se paorima.
("drke drke" iživljavanje na gitari od 10 minuta, potom ponoviti dok marva ne izgine)
